Kada je u proleće 2009. godine Vlada Japana obezbedila donaciju od 2,5 miliona evra za izgradnju doma za stare u Valjevu verovatno da nije ni sanjala da će sav novac biti potrošen, a da će građevina jedva dobiti krov. Umesto da bude useljen ove godine, kako je planirano, na konstrukciji doma je već skoro godinu i po dana nema nikakvih radova.

Gradilište doma za smeštaj starih lica, koji je trebalo da primi 180 korisnika, napušteno je još u proleće 2011. i od tada sve više zarasta u korov. Od japanskih sredstva bilo je predviđeno da se završe svi grubi radovi, ali i da se omalteriše unutrašnjost objekta. Opremanje ustanove preuzela je na sebe Vlada Srbije, a njen potpredsednik Jovan Krkobabić je garantovao da će biti obezbeđeno 800.000 evra za tu namenu.

Problemi i pre kamena temeljca

Ideja da je Valjevu potreban Gerontološki centar pojavila se još 2005. godine kada je utvrđeno da se čak 164 korisnika iz Kolubarskog okruga nalazilo u staračkim domovima u Šapcu, Krupnju, pa čak i Aleksincu. Tada je Centar za socijalni rad podneo projekat ambasadi Japana kojom je predviđena izgradnja modernog doma za stare. Iako je projekat dobio japansku podršku, izgradnju doma za stare pratile su različite nedaće i pre nego što je otpočela gradnja. Još je početkom 2008. deo stanovništva negodovao zbog ideje da se starački dom gradi na lokaciji Majdan jer je u blizini groblje. Bez obzira što je objekat trebalo da ima oko 5.650 kvm, da poseduje uređeno dvorište i park od 1,7 hektara, ambulantu, prostore za negu i ishranu, čaršija je komentarisala kako budući korisnici neće hteti sobu s pogledom na krstače i humke, te da je zidanje na tom mestu promašena investicija. Iz opštine su odgovarali da je lokacija odabrana jer gotovo da drugačije nije moglo.

„Kada su stručnjaci iz opštinskog odeljenja za urbanizam odabrali ovu lokaciju, oni su tom odlukom ispoštovali i testament Vojina Popovića iz Salcburga, koji je zaveštao vrednu imovinu za izgradnju staračkog doma, ali uz uslov da on bude sagrađen u ovom delu grada, gde je rođen. U protivnom, naveo je, zaveštana imovina će pripasti crkvenoj opštini u Valjevu.“ (gradski menadžer Valjeva Nenad Kuzmanović, Politika, 30. 1. 2008. godine)

Nije isključeno da su priču o „neprikladnoj lokaciji“ tada širili pojedini privatni preduzetnici koji su i sami planirali da grade objekte iste namene, pa su u zidanju novog doma videli direktnu konkurenciju. Bilo kako bilo, memorandum o izgradnji staračkog doma je potpisan vrlo brzo. Radovi, međutim, nisu otpočeli skoro čitavih godinu i po dana, iako je donacija iz Japana uveliko pristigla. Preostala sredstva trebalo je da obezbede država i grad, a vrednost objekta procenjivana je na 373 miliona dinara (tada je to bilo nešto više od 4,5 miliona evra).

Izgradnja je konačno počela je u junu 2009. godine, a prva faza radova po projektu trebalo je da bude završena za godinu dana. Vrlo brzo se ispostavilo da je tlo vrlo kamenito, pa su ogromne sume novca potrošene na iskop kamenja. Uskoro je iskrsao novi problem jer Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, koje je zvanični investitor, nije platilo gradu naknadu za građevinsko zemljište. Zbog toga su gradske vlasti rešile da se „revanširaju“ republici tako što će joj uskratiti građevinsku dozvolu, bez obzira što su radovi uveliko tekli.

„Ministarstvo za rad i socijalnu politiku nam se obratilo sa zahtevom da ih u potpunosti oslobodimo od plaćanja naknade za građevinsko zemljište. To, međutim, nijednom našom skupštinskom odlukom nije ni predviđeno ni propisano. Pravilo da se plaća naknada za građevinsko zemljište važi za sve investitore.“ (načelnica Gradske uprave Dragana Đenić, Blic, 6. 11. 2009. godine)

Ni tu nije bio kraj problemima. Posao sa izvođačem radova sklopljen je na osnovu idejnog rešenja, a u toku radova je bilo određenih odstupanja. Ispostavilo se da je završni projekat, koji je kasnije urađen, pokazao da pojedini radovi koštaju više nego što je to bilo predviđeno na osnovu idejnog rešenja. Zbog toga je došlo do problema na relaciji Ministarstva za rad i socijalnu politiku, koje je zvanični investitor, i izvođača radova, građevinske firme „Ratko Mitrović“, pa se gradnja sve više usporavala. Već je krajem 2010. godine postalo jasno da će čitav posao uskoro stati jer je praktično sav novac od donacije utrošen. To se konačno i dogodilo juna 2011, kada je povučena teška mehanizacija i demontiran kran, a tek nekoliko radnika ostalo je da radi na malterisanju unutrašnjosti. No, ni oni se nisu dugo zadržali, pa od tada gradnja stoji. Ministarstvo jeste pokušalo da dobije novac iz prošlogodišnjeg budžeta za NIP-a za nastavak posla, ali on nije odobren.

U Ministarstvu za socijalnu politiku i rad potvrdili su krajem 2011. godine da ima određenih problema na izgradnji, ali zvaničnu informaciju o tome zbog čega kasne radovi i kada će biti nastavljeni nismo uspeli da dobijemo. Isti odgovor je stigao i iz Gradske uprave, dok je direktorka valjevskog Centra za socijalni rad Zorka Jeremić odgovornost prebacila na Ministarstvo koje je investitor objekta.

Zanimljivo je da je negde u isto vreme potpredsednik PUPS-a Milan Krkobabić održao konferenciju za novinare ispred napuštenog gradilišta. Da li zbog želje da opravda neispunjeno obećanje svog oca i prebaci odgovornost na druge, tek on je tada poručio „da je ovaj objekat očigledan primer nemoći države“ i da će se „njihova poslanička grupa izboriti za taj novac“.

„Ako ovaj dom za stare u skorije vreme ne bude završen, onda će to biti novi spomenik gluposti, kojih u Srbiji ima mnogo. Trebalo bi svi da se stidimo jer je vlada Japana donirala ogroman novac, a mi nismo u stanju da ovaj objekat privedemo nameni. To je veoma loša poruka i za donatore, ali i za potencijalne investitore, zato država treba da prestane da se bruka i u budžetu za sledeću godinu da predvidi sredstva za okončanje radova.“ (potpredsednik PUPS-a Milan Krkobabić, Press, 4. 101. 2011. godine)

Dve nedelje kasnije na sastanku u Valjevu načelno je dogovoreno da će Ministarstvo za rad i socijalnu politiku obezbediti sredstva u budžetu Srbije za 2012. godinu za dalje zidanje objekta, a da će gradske vlasti obezbediti stolariju vrednu 50 miliona dinara. Taj dogovor je ostao mrtvo slovo na papiru.

Pred izbore gradnja…ali samo u priči

Nastavak radova na izgradnji Ustanove za smeštaj starih lica najavljen je neposredno pred majske izbore. Tadašnja pomoćnica ministra rada i socijalne politike Suzana Paunović je prilikom posete Valjevu izjavila da je iz državne kase navodno izdvojeno 35 miliona dinara za nastavak radova.

„Raspisan je tender za izvođača radova, a sa tim novcem biće završeni unutrašnji radovi, Dom za stare biće omalterisan, postavljeni podovi i elektroinstalacija, a radovi će početi u maju. Dom za stare će prve korisnike prmiti krajem ove ili početkom sledeće godine.“ (pomoćnica ministra rada i socijalne politike Suzana Paunović, Press, 20. 3. 2012. godine)

Istu informaciju potvrdila je i direktorka valjevskog Centra za socijalni rad. Ona je na stranačkoj konferenciji DS pred izbore najavila da će radovi biti nastavljeni odmah nakon otvaranja ponuda za izbor izvođača radova.

Pet meseci nakon izbora i najave nastavka izgradnje, radovi nisu počeli, a niko od nadležnih ne zna kada će biti nastavljeni. U Ministarstvu rada i socijalne politike nismo uspeli da saznamo kakva je dalja sudbina valjevskog Doma za stare niti gde je „završio“ novac koji je iz državne kase opredeljen za radove. Zorka Jeremić, direktorka Centra za socijalni rad, koji bi trebalo da upravlja budućim Domom za stare, priznaje da se od maja do sada nije interesovala u Ministarstvu rada i socijalne politike o njegovoj daljoj sudbini.

„Na konferenciji za novinare pred izbore ja sam samo prenela informaciju koju sam dobila od nadležnih u Ministarstvu, a šta se dalje dešavalo, to zaista ne znam. Nisam ni pokušavala da dobijem odgovor na to pitanje, jer je bila sezona letnjih odmora.“ (Pregled, 14. 9. 2012. godine)

Procenjuje se da je za završetak i opremanje doma potrebno da se obezbedi još 2,5 miliona evra, što u ovom momentu predstavlja „misiju nemoguće“. Da stvar bude još gora, demografska slika se u proteklih sedam godina, kada je projekat odobren, potpuno izmenila, pa je sada svega dvadesetak starih Valjevaca smešteno u neki od državnih staračkih domova izvan svog grada. To ozbiljno dovodi u pitanje ima li svrhe ulagati toliki novac u objekat koji će zvrjati prazan.