Dosije RTS (1): Gori vatra
Gordo se noseći, kao kakav nadžak deda, koji krije mračne porodične tajne, a neizostavno pred gostima nervozno namešta maramicu kraj revera i češlja brkove, javni servis se hvali iz godine u godinu da je “šampion gledanosti”. Rado će, međutim, prećutati mnogo toga što je bitno - kao, na primer, afere koje uzburkaju javnost u Srbiji, ali ne i RTS. Dok traje trka za direktorsku funkciju, a izvršna vlast se opet “igra” budžetom i finansiranjem te institucije, uspavani medijski džin, izgleda, pada u sve dublju komu.
Javni servis, paljen, pa (po)milovan, umesto da staloženo nosi titulu nacionalnog blaga, s iskustvom od skoro jednog veka, na vetrometini političke samovolje plovi – i dalje – bez jasnog cilja. Čitaoci Istinomera nedavno su izabrali četiri institucije koje, po njihovom mišljenju, najslabije služe javnom interesu i jedna od njih upravo je RTS – uz Ustavni sud, Agenciju za sprečavanje korupcije i Republičko javno tužilaštvo.
Skepticizam naših čitalaca može se pronaći i u ovogodišnjem istraživanju Fakulteta političkih nauka, čiji rezultati takođe govore o nepoverenju prema javnom servisu publike koja se pretežno informiše u digitalnom okruženju.
“Može se reći da među publikom onlajn vesti postoji podeljenost kada je reč i o republičkom i o pokrajinskom javnom servisu. I za Radio-televiziju Srbije i Radioteleviziju Vojvodine veći deo ispitanika smatra da im se ne može verovati nego što smatra da može”, piše, između ostalog, u zaključcima istraživanja, koje je sprovedeno po metodologiji Rojtersovog instituta.
Prateći slična istraživanja iz godine u godinu, rezultati liče jedni na druge. Zanimljiva ilustracija odnosa prema RTS-u može se naći u tekstu “Vremena” iz novembra 2002. godine.
“Neposredno pre 5. oktobra 2000. Stratedžik marketing obavio je istraživanje koje je dalo zanimljive rezultate. Na tri pitanja – Da li verujete RTS? Da li gledate RTS? Da li volite Miloševića? – građani su odgovorili sa izričitim NE, a na četvrto – Šta mislite o Zoranu Đinđiću? – citirali su RTS (koji ne gledaju, ne veruju mu, ne vole…): „Đinđić je pobegao iz zemlje za vreme bombardovanja.“
Kriza izazvana korona virusom pokazala je, dodatno, koliko uloga medija može biti značajna i kakav su oni orijentir tokom opasnosti i pred pretnjama katastrofičnim scenarijima.
“U trenucima krize i kad nam je teško, upravo tad nam treba javni servis”, kaže za Istinomer profesorka Snježana Milivojević sa FPN.
Njegova je uloga strukturnog regulatora, kaže naša sagovornica – da podiže kvalitet svima i da postavlja lestvicu, a ne da kaska za drugima.
A u prirodi je svake vlasti da pokuša kontrolisati finansije i informacije, objašnjava Aleksandar Crkvenjakov, bivši direktor RTS. I on RTS vidi kao posledicu svih okolnosti u našem društvu, ne kao uzrok.
“Pitanje je zrelosti društva koliku će kontrolu prepustiti vlasti. U zrelijim društvima, sa razvijenijom demokratijom, sa razvijenijom javnošću, ta manipulacija je vrlo ograničena. Manipulacija političara medijima ograničena je upravo reakcijom javnosti koje se oni plaše. A u društvima kakvo je naše gde u principu imate autokratsku vlast koja nema obzira prema javno izgovorenoj reči, ta kontrola medija i finansija je beskrupuloznija jer nema dovoljno jake javnosti koja bi reagovala na to. Dakle, nije RTS sam od sebe došao u tu situaciju, da po drugi put u poslednjih 30 godina bude na meti, na tapetu, označen kao uzrok nevolja”, kaže Crkvenjakov.
Ovodecembarska dilema je li RTS zaboravljen u Zakonu o budžetu ili je izvršna vlast nešto novo smislila, relativno brzo je rešena – starom kombinatorikom. Ping-pong s javnim servisom i državnom kasom podsetio je samo na staru nesigurnost i zavisnost o volji vlasti.
“Javni servis je ogroman finansijski i tehnološki sistem. Ne možeš na njemu da se učiš, moraš da ga razumeš. Bez regulisanog statusa, pre svega finansijskog, može da dođe ko god hoće, sa kakvim god namerama, izdržaće pet minuta s takvim sistemom. Finansije su ključna poluga uticaja… I tako je svugde”, komentariše Crkvenjakov.
Taksa, porez ili tačno određen budžet, a ne “rezerva” o kojoj Vlada odličuje kad se seti, rešenje je po mišljenju našeg sagovornika.
“Treba jasno odlučiti, kao i uostalom kakav koncept hoćete, da li 15 kanala i raskošni program, ili ćete nešto što je skromno, samo informativni i školski program. I da se ne takmiči s ostalima po rejtingu, nego da se takmiči po kvalitetu – u informacijama i obrazovanju. Ali i to je opet sve pitanje društvene odluke”, zaključuje Crkvenjakov.
Kvizovi, opštenarodna veselja, serije i prividi debata deluju kao pravac koji zadovoljava uredništvo RTS-a. Svoje odluke retko javno pravdaju. A i kad to čine, objašnjenja su, u najmanju ruku, zbunjujuća.
“Tezu koju smo čuli devedesetih i sad slušamo. Kao, “nije dobar informativni program, ali svi drugi su dobri”. E pa to ne stoji kao argument, a kao nit se provlači od devedesetih. To je kao kad kažete u autokratiji cveta kultura – nemoguće je. Ako postoje tolerancija, kvalitet i raznovrsnost, onda se poštuju u svim oblastima”, kaže Snježana Milivojević.
Od onih koji nalaze opravdanje za RTS često se može čuti da u toj kući ima mnogo korektnih novinara, ali da ti profesionalci – ćute. Ima li ta teza uporište u stvarnost?
Nastaviće se…
Dosije RTS (2): Sinoć nisi bila tu
Dosije RTS (3): Reka suza i na njoj lađa
Naslovna fotografija: Canva
