Dostojanstvo na minimalcu
I sa najavljenim povećanjem minimalne zarade, radnicima sa najnižim primanjima i dalje će nedostajati oko 10.000 dinara za minimalnu potrošačku korpu.
Odluka da se minimalna cena rada od prvog januara naredne godine poveća na 155 dinara po satu neće mnogo obradovati 350.000 ljudi koji rade za minimalac. Uprkos povećanju cene rada za 8.6 odsto, kako je odlučeno na sastanku sindikata, poslodavaca i predstavnika Vlade Srbije, minimalna zarada od 27.022 dinara, koliko će iznositi sledeće godine, i dalje ostaje ispod vrednosti minimalne potrošačke korpe.
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
Nedavna najava ministra za rad Zorana Đorđevića da se za “dve, tri, četiri godine izjednače minimalna zarada i minimalna potrošačka korpa”, koja u ovom trenutku iznosi 36.993 dinara zvuči kao uteha za zaposlene na minimalcu. To znači da će oni za dve, tri ili četiri godine za celu platu moći da kupe čak i hranu i sredstva za ličnu higijenu i da plate komunalije, što predstvalja više od 60 odsto ukupne minimalne potrošačke korpe. Kako će, međutim, preživeti dok ne dođe do tog “blagostanja”, potpuno je drugo pitanje.
Trenutna minimalna cena rada iznosi 143 dinara po satu. Da bi zadovoljili osnovne životne potrebe, odnosno da bi mogli da priušte minimalnu potrošačku korpu, onima koji zarade ovu svotu, trenutno, mesečno nedostaje nešto više od 10.000 dinara.
Kako je u razgovoru za Istinomer rekao glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN Milan Ćulibrk “ko u Srbiji uspe da uštedi bilo šta od minimalca zaslužuje Nobelovu nagradu za ekonomiju i mesto ministra finansija”.
“U proseku svako domaćinstvo za potrošenu električnu energiju plaća oko 3.000 dinara, dok je račun za Infostan u Beogradu, za stan od 50 kvadrata, oko 6.000 dinara. Kada se tome dodaju i računi za jedan fiksni i samo jedan mobilni telefon od bar 2.500 dinara, već je pola minimalca otišlo. Za hranu, piće, prevoz i sve ostalo ostane tek nešto više od 100 evra, ili tri evra dnevno“, izračunao je Ćulibrk.
Ekonomski novinar Miša Brkić je, pak, potpuno drugačijeg mišljenja. On ističe da je potrošačka korpa, zapravo, zaostavština nekog ranijeg vremena u kom su građani i radni ljudi tražili od države da brine o njima. Prihvatanjem tekovina tržišne ekonomje 2000. godine, kaže naš sagovornik, svako je odgovoran da brine kako će obezbediti novac za minimalnu ili maksimalnu potrošačku korpu.
Socijalno-ekonomski savet/ Foto: FoNet/ Zoran Mrđa
“Ne bih savetovao radnicima da gledaju gde da uštede na potrošačkoj korpi, nego da gledaju kako da dodatno zarade još novca i time izbegnu problem potrošačke korpe“, rekao je Brkić.
Na pitanje da li ima načina da se mesečno uštedi na minimalcu, Ćulibrk odgovara da bi prvo ukinuo kukuruzno brašno, jer, “jeste zdravije, ali je i skoro duplo skuplje od pšeničnog”. Prema njegovim rečima, deca bi morala da zaborave pecivo, jelo bi se isključivo najjeftinije sezonsko povrće, a umesto junećeg i svinjskog na trpezi bi bilo samo pileće meso, jer “em je zdravije, em je jeftinije”.
“Brine me samo ovo. Ako bih sve ovo što sam nabrojao zaista izbacio iz upotrebe, a verovatno bih morao da izbacim daleko više, plašim se da bi mi troškovi za lečenje bili mnogo veći od raspoloživih 11 evra mesečno”, procenjuje Milan Ćulibrk.
Koliko namirnica je neophodno za dnevnu prehranu tri osobe i koliko novca za minimum životnog dostojanstva, prilično je diskutabilno. Sve i da minimalac zarađuje više od jednog člana domaćinstva i da se potrošačka korpa dopunjuje proizvodima iz privatne bašte ili uzgajanjem živine, što je čest slučaj u unutrašnjosti Srbije, teško da sa minimalnom zaradom kvalitet života može biti zadovoljavajuć.
Prema standardu Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujednjinih nacija, 2.280 kalorija dnevno potrebno je za normalan život i rad pojedinca. Na osnovu tog parametra sastavljena je minimalna potrošačka korpa u Srbiji. Kada se odbiju troškovi nasušnih potreba tri osobe, za obrazovanje mesečno ostane 124 dinara mesečno, a za rekreaciju i kulturu (nejasno zašto su te dve stavke podvedene pod jedno) – 1.209 dinara.
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
“Prava vlada bi, ako se već hvali suficitom u budžetu, smanjila opterećenje privrede, pa bi poslodavci mogli da povećaju neto zarade”, kaže Ćulibrk.
Prema njegovom mišljenju, ako već daje subvencije stranim kompanijama, vlada bi mogla da obaveže te firme da zaposlenima isplaćuju zaradu u visini minimalne potrošačke korpe i omoguće sindikalno organizovanje.
Na drugoj strani, Miša Brkić je mišljenja da vlada ne bi trebalo ništa da čini kako bi minimalna cena rada stigla minimalnu potrošačku korpu.
“Jedini posao vlade je da napravi socijalne karte i pomogne samo građanima koji su socijalni slučajevi. Svi ostali radno sposobni gradjani dužni su da brinu sami o sebi pa i o svojoj potrošackoj korpi“, kaže Brkić i dodaje da poslodavac nije društveni subjekt koji bi trebalo da brine o socijali.
Sva je prilika da će se potrošačka korpa i sa najavljenim “povećanjem” minimalne cene rada popunjavati dovijanjem, trikovima i drugim izvorima koje statistika ne prepoznaje. Ali šta ukoliko je potrošačka korpa, koju pokušavamo da ”stignemo“ prevaziđena kategorija, ili ne oslikava na pravi način naše stvarne potrebe? O tome ćemo za dve, tri, četiri godine. Pa, ko preživi.
Naslovna fotografija: Istinomer/ Zoran Drekalović
