Dragi poslaniče, skupštinski stenogrami se čuvaju zauvek

Za poslednji zasedajući dan ovog skupštinskog saziva zakazane su dve sednice sa po jednom tačkom dnevnog reda. Na prvoj će poslanici obavezati buduću vlast da mladima isplati još po sto evra, bez obzira ko dobije izbore. Na drugoj će izabrati još jedno besmisleno nadzorno telo sastavljeno od pojedinaca koje su predložile partije, a koje bi kao trebalo da kontroliše izborni proces. Znamo da je i prošli put na čelu te komisije bio Bule Goncić, a da je izveštaj o nadzoru, ako je i podnet, prošao nezapaženo. Sa te dve tačke za koje se unapred zna da će glasati svi prisutni poslanici, zaokružiće se i ovaj krnji mandat, sasečen u korenu, a da niko nije ni probao da pita za razlog. Jer po zakonu predsednik može da raspusti skupštinu na obrazloženi predlog Vlade i raspiše vanredne izbore, ali u ovom slučaju predsednik je mandat skupštini skratio pre nego što je konstituisana. Osim po tom skraćenom mandatu, po čemu ćemo pamtiti skupštinski sastav koji bismo želeli da što pre zaboravimo.

Zaobiđi novinare u širokom luku

Novinarima je rad dosta olakšao i Ivica Dačić i čini se ponekad, da se prethodna predsednica Skupštine Maja Gojković ponašala četvrtinu transparentno i organizovano kao njen naslednik – do bojkota opozicije ne bi nikada ni došlo. Opet, pitanje je, da li bi Dačić bio ovakav kakav je, da je u klupama imao i opoziciju. Evo na primer, ono što je važno novinarima, ali i skupštinskim službama: na početku dana predsednik Dačić kaže do kad će se raditi i kada je glasanje. I svi znamo da to ne bi trebalo tako, da rasprava teče svojim tokom, da se neko možda javi da reklamira poslovnik, pa usledi neka rasprava, replike. Kako smeš da kažeš u 10 ujutru da je glasanje oko pet? Međutim, postoji dogovor, i kad dođe vreme, preostali govornici jednostavno odustanu, glasa se i to je to.

Ili amandmani? Njih jednostavno nije bilo. A i kada ih je bilo, povlačili su se po dogovoru, ili prihvatali i postajali sastavni deo zakona, pa se o njima retko raspravljalo, da se ne gubi vreme. Za novinare, skoro idealno, ko još da čita šta se menja amandmanom. To samo komplikuje život, naročito ako se na sednici nadležnog odbora pročita samo da postoji amandman na član taj i taj, oni glasaju protiv, niti ko zna šta su odbili, niti ko pita. Ako posle sednice odbora pitate nekog poslanika šta je to bilo, on najčešće bez reči samo pobegne.

Mnogi se sećaju jednog televizijskog priloga od prvog dana ovog saziva, kad novinarka po hodnicima pita poslanike kako se zovu, a oni odgovore „drugi put“. Neko ih je savetovao da ne pričaju sa novinarima i oni ne smeju ni ime da izgovore. Do kraja saziva se ništa nije promenilo. Poslanici (osim nekoliko veterana) u širokom luku su izbegavali skupštinski hol, a novinarima je jedino tu dozvoljeno da snimaju i pitaju. Sami sebi dovoljni, u ovom sazivu poslanici su pokazali da ih saradnja sa medijima ne zanima preterano, osim ako po dogovoru ne dođe neka provladina televizija da provede sa njima dan ili snimi neku dogovorenu temu. Konferencije za novinare na kojima je moguće postavljati pitanja mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Strah od medija je toliki da su odbijali da govore i na primer o danu parlamentarizma ili broju žena u skupštinskim klupama.

Nekoliko novih zvezda

U direktnom prenosu, kada nema dosadnih novinara nego možeš da čitaš šta si pripremio, mnogo su se bolje snalazili. Ili su bar više uživali. Jer kad kažeš nekome – bitango, lopove, secikeso, izdajniče, ološu, pa kad nastaviš da pretiš bacanjem na smetlište istorije, a sa druge strane sale prazne klupe ćute, tebi lepo. Misliš da briljiraš, jer kolege aplaudiraju. Bilo je nastupa u kojima su se videle rupe u obrazovanju, pogrešno upotrebljeni izrazi, kuburenje sa akcentima. Bilo je i onih obrazovanih kojima pak niko nije do kraja objasnio da kada je mikrofon uključen ne moraju toliko da viču. Bilo je i onih koji su na trenutak bljesnuli neverovatnim ulizičkim govorima, ali su nekako brzo nestali. Opet, ima i onih koji su u partijskoj hijerarhiji dosta napredovali.

Ovaj saziv usvojio je dugo čekani Kodeks ponašanja narodnih poslanika i u prvim danima primene pokazalo se da nemaju nameru da ga poštuju. Jedan jedini poslanik je opomenut jer je opozicione lidere nazvao fašistima, ali nije se ništa promenilo. Pamtićemo i sve predsedavajuće koji su dozvolili da se satima priča mimo dnevnog reda, a da nikada nikog nisu opomenuli. Kaznu nije platio niko, udaljen sa sednice nije niko. Hvale se brojem usvojenih zakona, ona dva što im je predsednik vratio pa su netragom nestali – najradije bi zaboravili.

Sada kada se priča o listama za sledeće izbore, niko od narodnih poslanika nije istaknut kao dobar primer. Kada je potpredsednica Srpske napredne stranke Ana Brnabić ushićeno objavila da će prva na listi biti doktorka Dana Grujičić, a uz nju i neki naučnici, sportisti, borci – nije nam objasnila koga ćemo u skupštini gledati umesto njih.

Dok lista ne postane javna, narodni poslanici, oni koji bi trebalo da predstavljaju najvišu zakonodavnu vlast, nestrpljivo čekaju na koje će mesto da ih stavi „šef“. U prvih 50? U prvih 100? Prošli put je neke veterane zaboravio, i to je najveća noćna mora ljudi bez profesije koji nemaju gde da se vrate. Onda sada prebrojavaju koliko je Vučić dao Vulinovima, koliko PUPS-u, koliko Rasimu? Ali o tome samo tiho kad misle da niko ne čuje. Nekima zaista nije ni važno. Oni su ovaj saziv, kao i mnoge do tada, shvatili samo kao korak ka nekom „boljem položaju“. Davno je jedan poslanik rekao – smatrajte da sam uspeo kad me vidite kao predsednika opštine ili direktora javnog preduzeća!

Sve bi trebalo da je drugačije

A treba da bude potpuno drugačije. Dužnosti i prava narodnih poslanika nisu naučili ni sami poslanici, a kamoli građani. Pa ćemo im se zato obratiti još jednom, za dobrobit svih nas.

„Dragi narodni poslaniče, bivši i budući, zapamti da je tebe izabrao narod, bez obzira ko te je stavio na listu i od trenutka kad položiš zakletvu, ti si “bogotac” i predsedniku vlade i ministrima i tvojim stranačkim kolegama. Mandat ti niko ne može uzeti, moraš da ispraviš kičmu i uključiš mozak. Ako od tebe traže da glasaš za štetan zakon, da pokloniš deo zemlje, da se dodovoriš investitioru – zamisli vas 200 kaže nećemo. Dolazi ministar, predsednik, Sveti Petar – vi nećete. I zamislite, ne mogu vam ništa. Ministra koji kasni, loše obrazlaže zakon, ne želi da učestvuje u raspravi, žuri, ima preča posla, možete da smenite. Umesto da zahvaljujete Vladi i premijeru što su došli da vas uvaže, morate da shvatite da je to njihov posao. Da oni moraju da vam podnose izveštaje. Da vi imate pravo da ih pitate šta hoćete. Ne možete kao jedan poslanik koji bar dva puta nedeljno traži da se hitna služba vrati u male gradove, na kraju mandata, kad niko nije mrdnuo prstom, da kažete kako verujete u ovu vladu i ovog ministra da će da reši, u sledećem mandatu.

Šta ćete da ispričate deci? Kako vas je partija preporučila jer ste bili poslušni. Kako ste glasali na zvono ne znate o čemu, kako vas je mrzelo da čitate zakone nego ste pljvali ljude koje ne poznajete jer vam je neko rekao da je to fenomenalno hrabro. Šta ćete da ispričate, ako ova godina dana bude vaša jedina šansa, vaš jedini mandat, pošto predsednik već najavljuje nove mlade ljude? A skupštinski stenogrami sa vašim govorima se čuvaju zauvek.”

I na kraju ovog saziva, ostaje samo nestrpljenje – kakav će biti sledeći? Da li će ostati ovi koje smo zapamtili po ekstremnim uvredama da budućoj parlamentarnoj opoziciji (ako je bude) ponove sve u lice? Kako li će se snaći ako im neko odgovori? I da li će iz opozicionih redova stići oni najrečitiji, najhrabriji, ili se i tamo prave liste na kojima nema lidera jer im je sedenje u skupštinskim klupama ispod časti. Pravo parlamentarno ponašanje u skorije vreme ne očekujemo, ali mu se nadamo.

Naslovna fotografija: Ilustracija/Istinomer/Zoran Drekalović