Dražo, javi se…
Da je Dragoljub Draža Mihailović živ ovih bi dana napunio 119 godina. Starost ne bi mogla da ga spreči da se odazove sudskom pozivu i svedoči o sopstvenoj smrti. Koja mu se, da se podsetimo, prema istorijskim čitankama dogodila 1946. godine. Draža bi na sudu morao da dokazuje da već 66 godina nije živ ili kome je lakše, da je mrtav. Nedavno je “Službeni glasnik” objavio informaciju dopremljenu iz suda da se đeneral Mihailović ima javiti nadležnoj instituciji radi dokazivanja svog (ne)postojanja. U tekstu je nedostajalo: živ ili mrtav.
Istorija nas uči da je predmetno lice bilo glavnokomandujuće snagama Kraljeve vojske u otadžbini te da je zbog toga (a pripomogao je i geometar Kalabić) okajavalo grehe pred sudom novoformirane Demokratske Federativne Jugoslavije i dalje u tom smislu lišeno života negde na Adi ciganliji. Da ispravlja grehe demokratije tadašnje Jugoslavije prvi se dosetio Vuk Drašković. Još pre dve decenije glasnogovorio je o Dražinoj rehabilitaciji. Slobodan Homen svega toga prvi se dosetio tek posle dvadeset godina. Danas je poznat kao tragač za izgubljenim kovčegom.
Oko Dražine rehabilitacije digla se onolika prašina, skočili su poštovaoci njegovog lika i dela, izvorni bivši vojnici Kraljeve vojske, Ravnogorci, bivši četnici, sadašnji četnici, gibaničari, partizani, udbaši, Golootokaši, informbirovci, ilegalci, Prle i Tihi, srp i čekić, Boni&Klajd, Marks&Engels, Black&White, žene u crnom, muškarci u crvenom… SUBNOR… Zbog tih aktivnosti ovim poslednjim neki anonimusi hakovali su sajt. I kao što to obično u Srba biva podeliše se na dobre i loše momke, nosioce kokarde i nosioce petokrake. Što je pokatkad umelo da bude jedno te isto.
Istorija je dokazala da neretko ume da bude nepravedna, surova i grozna. Čuo sam za jednog iz nekog pomoravskog sela koji je, u zavisnosti od toga ko mu dolazi u goste, prepodne bio partizan a popodne četnik. Ako četnici zanoće, sutradan pre podneva bio je četnik a popodne se brijao. I uvek je govorio da dolaze naši – naši četnici ili naši partizani. Moglo bi se reći da je bio u pravu, i jedni i drugi bili su – naši. Samo su jedni ipak bili našiji. Ovo će sve obeležiti istorija koju pišu oni koji prežive. Možda je i starac od 119 godina među njima?
Da ne ostane na margini događaja potrudio se i Centar za socijalni rad opštine Zvezdara koji planira da Čiči udeli staratelja. Za tu funkciju prvi kandidat jeste njegov unuk Vojislav Mihailović, advokat, od ranije poznat i kao predsednički kandidat na izborima 2000. godine. Prošle godine nije se odazivao sudskom pozivu ne bi li mu izdvojili DNK a ni pre trinaest godina, dok je bio gradonačelnik Beograda, nije se pretrgao da kopa po Adi ciganliji tražeći dedin grob, i sve to nije smetnja da do četvrtka, 29. marta postane staralac svom vremešnom dedici.
Dražina rehabilitacija uzburkala je duhove i u Hrvatskoj, čiji je predsednik već presudio: Mihailović je ratni zločinac. Reče to glatko izbrijani Josipović stavivši se na stranu ovdašnjih partizana. Sad još samo ostaje da se dogovore di je taj ružičnjak pod kojim Čiča počiva pa da mu presude i posthumno ga pošalju u Hag. Možda je, a da mi to ni ne znamo, „isporučenje“ đenerala još jedan od uslova Evropske unije.
Za utvrđivanje Dražine čednosti ili potvrdu njegovih grehova izgleda da je ipak neophono njegovo prisustvo te u tom smislu i nije glupav onaj oglas u „Službenom glasniku“ u kom se ište da se Čiča javi i došeta u Palatu pradve. Sa ili bez staraoca, kako mu drago. A vi, gospodo sudije, dok ga čekate, probajte sa prizivanjem duhova. Možda se đeneral i odazove.
