Država da shvati da gej brakovi nisu luksuz

Paralelno sa “tekućim“ pretnjama kritički orijentisanim novinarima ili javnim ličnostima, a slučaj u toku je medijski linč novinara iz Pančeva Nenada Živkovića, ređaju se izveštaji o pogoršanju ljudskih prava i demokratije u Srbiji. Počev od izveštaja Freedom House, kojim je Srbija prevedena u poluslobodne zemlje, sve do izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava koji konstatuje sve “ugroženija ljudska prava u Srbiji“. Direktor Civil Right Defenders za Evropu, Goran Miletić, “nema dilemu  da ova vlast ne čini dovoljno na unapređenju ljudskih prava i poštovanju međunarodnih standarda“. Miletić u intervjuu za Istinomer iznosi kritike i u pogledu primene zakona, delovanja pravosuđa, nedostatka debate, uslova za izbore, ali i na deo opozicije, koja, kako kaže, kao i vlast, ne želi ništa da ima sa LGBT zajednicom. 

U kojoj meri je  stanje demokratije posledica i činjenice da EU nije dovoljno zainteresovana za unutrašnje prilike u Srbiji, makar ne na način na koji je bila zainteresovana pre, recimo, deset godina?

EU je tradicionalno zainteresovana, jer je to i u njenom interesu. Njoj je isplativije i lakše da balkanske zemlje učini pristojnim i da uđu u EU. Tačno je da sama EU ima probleme, o tome je govorila u Beogradu i francuska ministarka za EU integracije, ali najveći je posao na Srbiji, bez obzira ko je na vlasti. Nije odgovor u EU, već je odgovor ovde. Naša vlast mora da menja društvo, i mi moramo da radimo na sebi. Ali, ovde postoji pogrešna mantra da ćemo mi na primer da se dogovorimo sa Angelom Merkel oko Kosova, a ona će da nas učlani u EU. To tako ne ide.

I profesori koji su skovali taj termin “stabilokratija“, Florijan Biber i Marko Kmezić sa Univerziteta u Gracu, govorili su da stabilokratija nije stabilnost, već protivrečan pojam i da se ne može stabilnost dobiti odsustvom demokratije. Ta ideja da ćemo sačekati sa vladavinom prava i demokratizacijom i reformama da bismo bili stabilni potpuno je pogrešna. Možda je to moglo godinu, dve, tri, ali s vremenom situacija u svim “stabilokratskim“ zemljama postaje nestabilna. Jasno je da zemlje Balkana moraju da krenu napred i da to ne može sa “stabilokratijama”, ali je tu velika odgovornost i na građanima, kao i na vlastima tih zemalja. Nije, čini mi se bilo entuzijazma u pogledu ljudskih prava i vladavine prava i primer Makedonije je, recimo, dobar. Oni su završili veliki posao, kao da je Srbija, recimo, završila Kosovo, a sada ćemo da vidimo kako će da se izbori sa vladavinom prava.

Gruevski koji je bio primer populiste i nacionaliste, zapaljiva je smeša svega toga. On takav nije ni mogao da postigne kompromis, iako jeste bio podržavan od EPP (Evropske narodne parije). SNS nije punopravna članica EPP, ali međunarodna zajednica jeste zainteresovana da zatvori sva otvorena pitanja na Balkanu. Makedonija je bila prvi korak, Kosovo je drugi korak, a treći je Bosna. Da li će se sva tri koraka dogoditi, to ćemo videti.

Jako je teško reći šta se dešava. S jedne strane nam je jasno da postoje pregovori o Kosovu i da se tu nešto krupno dešava, na drugoj strani postoji stav da je Kosovo preduslov svega drugog u društvu. Za nas građane je bitno da ne možemo rešavati Kosovo, a sve ostalo ostaviti na čekanju dok se to ne reši. Čini mi se sve više da je upravo ta ideja sada na stolu, da sve stoji. Moram da kažem, ipak, da od petog oktobra nijednoj vlasti nije bilo dovoljno stalo do rešavanja ljudskih prava, ona nikada nisu bila prioritet. Ali, čak ni građani ne misle da su ona prioritet u rangu zapošljavanja, ekonomije ili borbe protiv korupcije.

Koliko aktuelni protesti demantuju to što ste sada rekli, jer građani na ulici upravo traže prava, pravdu, vladavinu prava?

Za mene je veliko, pozitivno iznenađenje da je u zahtevima protesta upravo vladavina prava ključna stvar. Ljudi žele predvidiv sistem, da ne moraš da platiš da bi dobio pravdu, žele sistem koji neće zavisiti od jednog čoveka, ili od promene vlasti. Ne znam šta će da se dešava sa protestima, ali ti zahtevi koji se čuju su veliko i pozitivno iznenađenje. Drugo je pitanje što ni ova, a ni druge vlasti, za te teme nisu bile zainteresovane, a naročito ne za one teme iz oblasti ljudskih prava koje se smatraju tabuom, poput prava LGBT zajednice, ili poput ratnih zločina. Te se stvari nisu baš “dirale“.   

Sve što je drugo i drugačije u Srbiji nije popularno i  to nema veze samo sa aktuelnom vlašću. Mi smo menjali vlasti, ali neki se stavovi ne menjaju. U Srbiji, bez obzira ko je na vlasti, uvek između 60 i 70 procenata građana misli da je homoseksualnost bolest, ili ne žele da za komšiju imaju Roma ili Albanca. Mi moramo da budemo svesni da zaista ima pristojnih ljudi, ali da se suština stavova oko nekih pitanja nije promenila.

 

Znate šta, ta situacija na protestima nije mera realnosti. Neko misli, pak, da je dobro da su svi zajedno.  Međutim, ako se to zajedništvo ne temelji na vrednostima i ako meni neko poručuje da mi tu nije mesto, ako ja ne osećam da mi je tu mesto, jer me ne vide kao ravnopravnog građanina, onda ne mogu u tome da učestvujem. Kada je Prajd info centar napadnut, mi smo pozvali sve iz protesta da se oglase. Nekih je reakcija bilo, ali mlakih. Recimo, Savez za Srbiju (SZS) nije osudio uopšte prvi napad, već je Đilas u autorskom tekstu rekao nešto na tu temu. Nama je potrebna jasna osuda i jasan stav. Problem je što SZS ne zna šta želi od EU, niti imamo njihov odgovor i stav oko rešenja za Kosovo. A to su dva ključna pitanja. Ja se bavim ljudskim pravima i voleo bih da znam šta građani koji protestuju misle o toj temi, odnosno da li su spremni da daju ljudska prava onima koji im se ne sviđaju. Recimo, na primeru Ane Brnabić i ove situacije u vezi sa rođenjem detata se vidi da ljudi ne razumeju koncept ljudskih prava. Dakle, ono što ona radi kao premijerka je jedno, a ljudska su prava drugo. Mi imamo pravo da se ne slažemo sa političkim odlukama, da o njima pitamo, ali ova druga tema je otišla predaleko. I partnerka Ane Brnabić i dete su ravnopravni građani ove zemlje i to se izgleda ne razume.

Ta priča ima nekoliko nivoa. Prvo da je nešto diskriminacija mora da se dokaže. Svaka žena u Srbiji može da uradi isto što i partnerka Ane Brnabić…

Taj deo jeste diskriminacija, ali hipotetički žene mogu da odluče da li će imati dece. Postoji tu nekoliko slojeva i njih bih razdvojio. Naravno da prema svim standardima razgovarati o tome da je premijerka dobila dete sa partnerkom je legitimno. Ali, treba odvojiti veštačku oplodnju od toga. A posebno država mora da razume da zakonsko regulisanje istopolnih zajednica nije luksuz i da je obaveza države da to reguliše.  

Naravno ko drugi. Potpuno je odgovorna kao i svi na vlasti po tom pitanju, ali treba da budemo svesni ko zapravo ima političku moć da menja političku volju. Bez vladajuće partije i većine nema ničega. Tako je bilo i sa Prajdom. Dok se nije promenila volja vladajuće partije nije bilo ni Prajda. Bez obzira što treba da budemo svesni od koga ta promena u vlasti zavisi, ne treba nikog amnestirati, jer svako u vlasti je odgovoran za sprovođenje koncepta ljudskih prava i funkcionisanje pravnog sistema.

Hajde da počnemo od činjenica. Kao ministarka, potom kao premijerka, prisustvovala je Prajdu sa resornim ministrima. Za vreme njenog mandata je načinjen korak, zametak, ka reševanju problema trans osoba sa Zakonom o matičnim knjigama. Sa druge strane, ceo spisak problema nije rešen. Nemamo zakon o registrovanim partnerstvima, nemamo zakon o rodnom identitetu, a to mi tražimo na Prajdu. Dalje, samo je jedna presuda za zločin iz mržnje. Istini za volju policija je sada efikasnija u rešavanju napada i pretnji, ali sudovi i tužilaštva su problem, pa je pravda nedostižna. Nedostižno je i Ministartstvo prosvete, koje je važno, da bi se narativ o LGBT kao bolesnim ljudima, menjao kroz obrazovni sistem. I to je premijerka mogla da pokrene.

Ni jedna vlast ovde, kao što rekoh, nije dovoljno unapredila ljudska prava. Mi ne umemo da držimo političare za reč, već se prema njima odnosimo emotivno. Za vreme mandata Vučića i Brnabić postala je međunarodna obaveza Srbije da se zakonski regulišu istopolna partnerstva, to se desilo krajem 2015. godine, kada je sud u Strazburu presudio u jednom slučaju iz Italije, a Savet Evrope automatski obavezao sve članice. Mi nismo uradili ništa, ali ništa. Ali, hajde da postavim pitanje da nisu Brnabić i Vučić na vlasti, već Đilas, Dveri ili Jeremić, da li je realno da oni to urade? Neću da amnestiram ove na vlasti, samo hoću da kažem da na tom polju imamo isti problem ko god da je na vlasti, jer se LGBT zajednica ne tiče nikog. 

Prajd i dalje nije “normalan“. Nije dovoljno bezbedno, i dalje je uz mnogo policije, ali je važno da postoji. Drugi deo priče je zašto pripadnici LGBT imaju zadršku da kritikuju Anu Brnabić  i da malo drugačije gledaju na nju. Čak i da smo Norveška, činjenica da imamo lezbejku na čelu vlade je vest i važno je. Važno je da svaka osoba koja u bilo kom mestu u Srbiji upali televizor, na njemu vidi lezbejku, to je za zemlju kakva je naša važno. Sve ostalo, mimo toga je druga tema. Brnabić  je za mene isto što i bilo koji građanin koji vrši vlast, odgovorna kao i bilo koji drugi političar za to što radi, uključujući i ljudska prava, za šta su odgovorni pre svega Vučić i ona.

Ona svakako nije mera položaja LGBT zajednice, jer ona ima više prava od svih u toj zajednici, zar ne?

Da li je svaki premijer privilegovan? Nije da nije, zar ne, bez obzira koje je seksualne orijentacije. 

Moramo da pravimo razliku između DS, LDP, Stranke moderne Srbije, LSV, PSG i ostalih. Očito je da većina ima problem. Đilas i Jeremić nisu osetljivi na probleme LGBT. Njihov najveći domet je da je “Srbija država za sve“ i da su oni “protiv nasilja“. Nisam čuo od tog popularnijeg i većeg dela opozicije kakve stavove imaju prema bilo kojoj manjinskoj zajednici od LGBT, preko romske zajednice, do osoba sa mentalnim poteškoćama ili osobama sa invaliditetom, niti sam dovoljno čuo o ljudskim pravima, niti na koji će način osnažene insititucije delovati, niti na koji će način mediji biti slobodni.  

Imamo različite ljude i razičita shvatanja ljudskih prava, pa neki misle da nije oportuno podržavati LGBT prava, ali postoje istraživanja javnog mnenja koja kažu da ljudi ne menjaju stavove o nekom političaru zato što podržava LGBT zajednicu. Građanima ta pitanja nisu prioritet i zato mi je dodatno nejasno, da neko ko se bavi politikom izostavlja celu jednu grupu ljudi. Suštinski, prema LGBT i vlast i opozicija imaju iste stavove.  

Ima raznih ljudi. Prvo stereotip je da je LGBT monolitna politička organizacija. Ima tamo ljudi koji podržavaju proteste, onih koji ih ne podržavaju, ima onih i koji su se razočarali. Imate gej ljude koji su orijentacije DSS ili podržavaju političku orijentaciju SRS. Ali, kada je reč o protestima građana, čini mi se da je LGBT zajednica razočarana jer protesti nisu poslali jasnu poruku da za LGBT tamo ima mesta. Dakle, ako govorimo o razočaranju, LGBT je razočarana Anom Brnabić, ali mi se čini i ovim delom najvećeg opozicionog bloka. 

Ključni razlog je predrasuda, jer se LGBT vidi kao monolit, a ne kao ljudska bića sa svim svojim razlikama u stavovima. Ne znam zašto je to tako, valjda je lakše sve smestiti u istu kutiju, pa je LGBT u kutiji sa izdajnicima, masonima, stranim plaćenicima…

Eto dobrog primera…

Da, da… nisam još video ceo nacrt. Ali, i tu je ključno ono što smo rekli na početku razgovora da nije bilo debate. Imate čitav niz nevladinih organizacija koje se bave diskriminacijom, imate Koaliciju protiv diskriminacije, imate medije, niko nije bio uključen, niti je postojala debata o ovom predlogu. Prema svim relevantnim izveštajima, Srbija je kritikovana jer građani ne učestvuju u donošenju odluka, jer nema javnih rasprava, to nije dobro. Bojim se da ćemo i ovaj zakon morati za neko vreme da popravljamo. Tako stalno padamo na glupostima, jer mislimo valjda da u Briselu sede glupi ljudi. Kada smo 2009. prvi put donosili Zakon protiv diskriminacije, tada je protiv njega bilo pola društva, uključujući i crkvu. Danas je reč o kozmetičkim promenama i tim pre nije shvatljivo da se ne organizuje javna rasprava.