Eko-aktivizam u Srbiji: Priroda briše razlike? (2. deo)
Da li je opravdan „strah” eko-aktivista od partija? Da li je moguće da se udruživanjem lokalnih inicijativa stvori relevantna zelena politička organizacija na nacionalnom nivou?
Opšte je mesto da u Srbiji „nema dijaloga”. Ispostavlja se da zbog brige za životnu sredinu, ne samo da ljudi različitih ideoloških uverenja i društvenih statusa mogu da razgovaraju, nego i da se zajednički bore za isti cilj.
Nataša Rašković iz smederevskih „Crvenih bedževa” naglašava da je eko-aktivizam iznad dnevne politike i da okuplja građane koji imaju različita politička opredeljenja. Bitno je samo da su – ljudi od akcije.
„Prosvetni radnici, marketinški stručnjaci, lekari, ekonomsti, pravnici, umetnici, muzičari, glumci… Imamo najrazličitije profesionalne profile, ali zajedničko svima je da su oni ti koji prelaze s reči na dela”, kaže ona.
„Uspeo sam u Valjevu da pomirim i četnike i partizane, i zvezdaše i partizanovce, i visokoobrazovane i one s malo škole. Važno je samo da prepoznaju problem“, govori Andrija Petrović iz inicijative „Da Valjevo prodiše”.
Evropa na lokalu
Već smo zaključili da su građani mnogih manjih gradova i sela, za razliku od beogradske „političke elite” , uhvatili globalni trend koji ekologiju uspostavlja kao centralnu političku temu. Osim tog osvešćivanja na planetarnom nivou, Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, prepoznaje još dva bitna razloga za rast eko-aktivizma u Srbiji.
Prvi je to što ekološki problemi postaju ozbiljniji zbog reindustrijalizacije koja se odvija bez poštovanja ekoloških standarda. Drugi razlog je to što naša država, ukoliko i dalje ima ambiciju da se priključi Evropskoj uniji, mora dosta da radi na planu ekologije, te i EU podržava tu vrstu aktivizma.
„Ako neko napravi neki most ili građevinu na mestu gde nije pogodno, to se može srušiti. Ukoliko se donese propis koji je štetan za neku kategoriju stanovništva, moguće ga je lako promeniti, ali ako neko betonira šumu ili ugrozi reku, ta šteta se mora mnogo duže otklanjati, a nekad je i nenadoknadiva”, kaže profesor Pavićević.
Apolitičnost?
Pokušavajući da istaknu kako su nezavisni od bilo koje partije, eko-aktivisti neretko poručuju da su njihove inicijative apolitične. Činjenica je, međutim, da su pitanja da li ćemo se trovati vazduhom, vodom i hranom par ekselans politika.
„Nema stranke koja nije htela da se pojavljujemo zajedno u medijima, pa i da idemo zajedno na izbore, ali to smo eliminisali u startu. To je put u propast”, tvrdi Aleksandar Jovanović Ćuta iz inicijative „Odbranimo reke Stare planine”.
Slično mišljenje ima i Andrija Petrović: „Razlog što nikada nisam hteo da se priključim nijednom pokretu ili političkoj partiji je taj što, koliko god oni ponavljali da nisu svi isti, meni deluje da su mnogo slični.”
Petrović smatra da bi bio uspešan političar na lokalu kada bi hteo da uđe u neku partiju, ali neće „jer moć kvari ljude”.
„Bavio bih se isključivo komunalnim temama. Kakve veze ima Valjevo s Rusijom, Kinom i Amerikom, kako to naša opština utiče na status Kosova”, razmišlja on.
Danijela Nestorović iz Udruženja građana Kotež, pak, smatra da je partijska ponuda suviše jednolična: „Mi imamo sada identične političke partije, ne postoji nijedna koja bi promovisala ekološku ideju”.
„Njihovo mesto je na ulici, među ljudima, na mestima gde se vrši zločin. Super je što oni imaju analitiku, resurse i dobre plate, ali moraju da zađu po lokalu, po selima. Njihova kancelarija ne može da bude samo u centru Beograda, nego na Staroj planini, u Loznici, Smederevu, Boru…”
Gde se donose odluke?
„Naravno da nisu svi isti! Ima mnogo ljudi koji su pokušavali nešto da urade, ne bi trebalo da se generalizuje”, jasno drugačiji stav ima Irena Živković iz Bora.
Nakon niza godina posvećenog aktivizma, ona je rešila da se priključi Stranci slobode i pravde i sada je predsednica borskog incijativnog odbora te stranke.
„Prosto je – ako tražimo bilo koji zakon, ne samo ekološki, nego i Aleksin zakon, Tijanin zakon, to mora neko da izglasa. Neće Štrumpfovi to učiniti, moraju poslanici“, objašnjava Irena Živković i dodaje: „Apsurdno je da se tim ‘nisam član nijedne stranke‘ navodno predstavljate u dobrom svetlu. U parlamentu se mogu suštinski i sistemski menjati stvari, a tamo sede predstavnici stranaka.”
Kao aktivistkinja, Irena želi da pomogne i osobama s invaliditetom. Priseća se iskustva koje je indikativno i za borbu eko-aktivista.
„Kada smo imali kampanju za lične pratioce, mesecima smo hodali po ulici i delili flajere. Da smo bili odbornici, mogli smo za jedan dan da predložimo i izglasamo odluku.”
Udruživanje?
Da li bi udruživanjem mnogobrojnih lokalnih inicijativa i njihovom ozbiljnijom koordinacijom mogle da se donesu sveobuhvatnije promene? Da li je uopšte moguće okupiti ih u jedinstvenu, funkcionalnu organizaciju?
„Odozdo to jako teško ide”, smatra Đorđe Pavićević. „Nije to ni jednostavan, ni jeftin proces. Potrebno su ozbiljni resursi za tako nešto. Neće se to samo od sebe desiti.”
Ipak, ne bi trebalo umanjiti značaj malih pobeda koje aktivističke grupe ostvaruju u lokalnim okvirima. Nije mali uspeh to što je, na primer, valjevska bolnica priključena na daljinski sistem grejanja, umesto da se greje na mazut. Ironija je bila u tome što je, koristeći mazut kao jeftinije gorivo, bolnica u centru grada činila Valjevce bolesnim, umesto da ih leči.
Danijela Nestorović veruje da će više uspešnih priča na lokalu voditi ka širenju na regionalni i nacionalni nivo.
Već je ikonična slika probijanja cevi i oslobađanje reke u Rakiti; malo šta se u novije vreme može smatrati većim trijumfom građana nad neodgovornim sistemom.
„Ljudi su se podelili po svim osnovama – politici, vakcinama, 5G mreži… Ali kada je priroda u pitanju, tu se brišu razlike i uspevamo jer smo iskreni“, optimističan je Aleksandar Jovanović Ćuta.
Ljudi koji ne sede skrštenih ruke i ne misle da sami ne mogu ništa da učine već su dovoljan razlog za optimizam.
Kraj.
Naslovna fotografija: Južne vesti/Vanja Keser
