EU – Zapadni Balkan 0:2

Dopuštajući luksuz, poput nekih srpskih zvaničnika, da se o političkim temama govori sportskim rečnikom, posle referenduma u Makedoniji, moglo bi se reći da Evropska Unija gubi 0:2 na gostujućum terenu Zapadnog Balkana. I to pred sam kraj utakmice, naravno ako se kao vremenski okvir postavi kraja mandata aktuelne briselske administracije oličene u trojci Junker – Han – Mogerini i izbore za Evropski parlament koji će biti održani sledeće godine.

Posle pomalo detinjastog durenja i najave Marka Đurića da će „Brisel malo sačekati da vidi Aleksandra Vučića jer je izostala svaka podrška njegovim idejama za rešenje pitanja Kosova i Metohije i odnosa Srba i Albanaca”, u sedište EU su stigli nimalo ohrabrujući rezultati referenduma u Makedoniji. Od  1.806.337 građana sa pravom glasa, na pitanje “da li ste za članstvo u EU i NATO sa prihvatanjem dogovora Republike Makedonije i Republike Grčke” na birališta je, prema podacima Državne izborne komisije, izašlo 666.743 građana ili nedovoljnih 36,9 odsto.

Iako je makedonski premijer Zoran Zaev i ovakav rezultat praktično proglasio nekom vrstom pobede prozapadnih snaga u Makedoniji, odmah je sasavim jasno saopštio da se politički proces sada preseljava u Sobranje. “Za nekoliko dana znaćemo da li postoji mogućnost za dogovor sa opoziciojom radi ostvarivanja dvotrećinske većine u Parlamentu koja je potrebna da se izglasaju ustavne izmene koje proizilaze iz dogovora sa Grčkom”, rekao je sutradan, po referendumu, Zaev i naglasio da se može desiti, u suprotnom, da do vanrednih parlamentarnih izbora dođe, vrlo brzo, čak krajem novembra.

Lider opozicione VMRO-DPMNE Hristijan Mickovski opisao je rezultat referenduma kao “crveno svetlo za (Prespanski) dogovor dodajući” da su građani na ovaj način poslali snažnu poruku “Severnoj Makedoniji”. 

Sa druge strane, iz Brisel je stigla prilično uzdržana ali i očekivana reakcija. „Ovo je istorijska prilika ne samo za pomirenje u regionu, već i za odlučno kretanje zemlje napred ka EU. Na političkim i institucionalnim akterima je sada da deluju u okviru ustavnih odgovornosti, izvan linija političkih partija“, stoji u saopštenju koje su potpisali visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Frederika Mogerini i evropski komesar nadležan za pitanja proširenja Johanes Han.

Mada su svaka poređenja nezahvalna, plebiscitarno izjašnjavanje građana Makedonije oko takozvanog „Prespanskog dogovora“, kojim bi trebalo da bude rešen višedecenijski spor sa susednom Grčkom, samo po sebi nameće sličnosti sa paralelnim procesom koji se odvija nešto južnije, na relaciji Beograd – Priština.

Iako je u evropskim krugovima dogovor Grčke i Makedonije dočekan sa poprilično strepnje ali i nade da će konačno jedan od gorućih problema na Zapadnom Balkanu biti rešen, „Prespanski sporazum“ naišao je na prepreku koja preti da dobije obrise sada već čuvenog Sporazuma o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine, poznatog kao Briselski sporazum, koji su 19. aprila 2013. potpisali Ivica Dačić i Hašim Tači.

I tada se činilo da je učinjen džinovski korak ka zatvaranju ogromne rupe koja je zjapila decenijama nakon raspada SFRJ i stalno predstavljala potencijalni izvor krize. „Implementacija će biti odlučna“, poručila je nemačka kancelarka Angela Merkel u Bundestagu, samo nekoliko meseci nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, istakavši da „implementacija mora da napreduje po planu, odnosno da se primene dogovori koji su usvojeni“.

Da su na Balkanu želje jedno, a racionalnost i politička mudrost drugo, pokazalo se i tokom ovih pet godina. Smenjivali su se mučni pregovori, praćeni nesporazumima ali i povremenim dogovorima koji su nagoveštavali da bi moglo doći do kompromisa između političkih elita u Beogradu i Prištini.

Do željenog epiloga, međutim, izgleda da nije tako blizu sudeći barem nakon poslednje epizode sa korekcijom granica, razmenom teritorija ili raznim terminima upotrebljavanim u poslednje vreme za „fleksibilne“ ideje o kojima su, više u zagonetkama govorili, pre svega Aleksandar Vučić i Hašim Tači.

A, onda je i Vučić, pred put u Moskvu, gde, valjda razočaran u Brisel i Vašington, rekao da očekuje od predsednika Putina političku podršku i poručio Zapadu „da je očekivao više razumevanja iz sveta za rezultat referenduma u Makedoniji, te zamolio da i EU i NATO pokažu više poštovanja prema „malim narodima“. 

Upitan da komentariše ocene iz EU i NATO o neuspehu makedonskog referenduma o novom imenu zemlje, Vučić je za srpske medije iz Moskve najpre rekao da nije njegovo da to ocenjuje niti da se meša, ali i da je očekivao drugačije reakcije. „Plašim se i čini mi se da neki ljudi iz sveta nas male balkanske narode potcenjuju i misle da baš sve može da prođe“, rekao je Vučić, primetivši da se ponašaju često tako kao da sve mora i može da bude samo kako oni misle. Otud (Zapadu) molba predsednika Srbije da prema malim narodima ima više poštovanja, jer, kako je rekao, demokratija, ustav, i zakoni su tu da bi se poštovali i „onda kad vam se odluka naroda ne dopada“.

Ove Vučićeve reči ne zvuče baš kao podrška proevropskim snagama u Makedoniji što i nije neko veliko iznenađenje jer srpske vlasti se, najblaže rečeno, nisu pretrzale da pomognu južnim susedima u njihovim naporima da reše spor sa Grčkom. To svakako nije bilo odlučujuće za ishod referenduma u Makedoniji ali se još jednom pokazalo da postoje ozbiljna mimoilaženja u pogledu na evropsku agendu Zapadnog Balkana između Srbije i Brisela, koliko god se to uvijalo u diplomatske oblande i kosovske legende.

Videće se vrlo brzo šta će predsednik Srbije doneti iz Moskve ali činjenica je da Brisel nema baš čemu dobrom da se nada.

Ne toliko zbog susreta ruskog i srpskog lidera, koliko zbog činjenice da balkanski kotao ponovo vri, a da administracija u Briselu nije našla efikasan način da se suoči sa svim iskušenjima koje Zapadni Balkan očigledno brže proizvodi nego li što je Zapad spreman da svari.

Srbija, Kosovo, a sada ponovo i Makedonija očigledno, i dalje ostaju nerešiva enigma za briselsku administraciju koja će morati još jednom dobro da porazmisli da li je strategija za Zapadni Balkan, zasnovana uglavnom na principu „štapa i šargarepe“, rešenje koje može da donese dugoročnu stabilnost u ovaj region. Zapravo, ako je suditi po reakcijama u Makedoniji i Srbiji, “šargarepa” se potpuno zagubila negde u evropskom bavljenju samim sobom i problemima koji EU stavljaju pred ozbiljnija iskušenja nego što je integracija Zapadnog Balkana.

Ko ne veruje da građani Zapadnog Balkan sve manje veruju u maglovita EU obećanja, mogao je da se uveri u nedelju, na glasačkim mestima u Makedoniji.