Fabrici kadrova preti stečaj

Posle višegodišnjeg „javnog suđenja“ političkoj partiji za koju se (osnovano) veruje da je, načinom na koji je vladala, otvorila put naprednjacima, a time i aktuelnom klizanju Srbije u jednopartizam, stigla je presuda u vidu samo jedne reči: ostavke!

Bilo je, doduše, i onih „porotnika“ koji su zastupali drugačiji stav, ali ne uvek zbog toga što veruju da su se karte namestile tako da ni neko drugi na čelu DS-a ne bi mogao da postigne bolji rezultat, već zato što smatraju da stranci koja nikad nije uspela da se oporavi od gubitka vlasti – nema spasa. I sve to uprkos sećanju na stanje u kome su se socijalisti nalazili u zimu 2000, da bi se, samo četiri godine kasnije, vratili u sedlo.

Valjalo bi, na ovom mestu, u zapisnik uneti osnovne činjenice: lista na kojoj su, uz „originalnu“ DS, bili i Socijaldemokratska stranka (SDS) nekadašnjeg lidera demokrata Borisa Tadića, Nova Stranka, takođe, bivšeg demokrate Zorana Živkovića i Zelena ekološka partija, osvojila je na beogradskim izborima dosta žalosnih 18.286 glasova, odnosno svega 2,25 posto od ukupnog broja glasalih (uz odziv od 51,09 posto). A to je daleko ispod cenzusa od pet posto osvojenih glasova, neophodnog za osvajanje odborničkog mandata.

I površnom posmatraču jasno je da je reč o istorijski najslabijem izbornom rezultatu obnovljenih demokrata i to baš u ključnom stranačkom „bastionu“ – prestonici Srbije. Navedimo, ipak, bar jedan podatak za poređenje i to iz aktuelne, opozicione, faze: na parlamentarnim izborima 2016, DS je, tada u koaliciji sa Novom strankom, Demokratskim savezom Hrvata u Vojvodini i strankom Zajedno za Srbiju, osvojila 69.662 glasova, odnosno 8,30 posto od ukupnog broja izašlih birača u prestonici (gde je zabeležen odziv od 52,1 odsto).I nije da je taj, gotovo četvorostruko bolji rezultat, lista DS pre samo dve godine osvojila na takmičenju bez direktne konkurencije: za isto biračko telo DS se tada „obračunavala“ sa još dve liste suštinski (prvenstveno) iznikle iz originalne DS: na jednoj su bili Tadićeva SDS, Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, skraćeno lista Čeda-Boris-Čanak, koja je u Beogradu osvojila 40.442 glasa (4,82 posto). Drugi direktan konkurent, gledajući političko poreklo, bila je lista bivšeg demokrate Borka Stefanovića, tada pod nazivom „Srbija za sve nas“ koja je dobila 13.902 glasa (1,66 posto).

Nema, još uvek, ozbiljnog istraživanja na osnovu koga bi se moglo preciznije zaključiti kome su nekadašnji birači demokrata u nedelju poklonili poverenje – ali ima procena koje na listu „sumnjivih“ stavljaju, pre svega, Inicijativu Ne da(vi)mo Beograd (zbog ključnih stavova koji odgovaraju profilu „originalnog“ demokrate) kojoj je poverenje dalo 28.017, odnosno 3,44 posto birača. Moguće je, ipak, da se mnogo više glasova preusmerilo na „konto“ liste okupljene oko Dragana Đilasa, bivšeg lidera i nekadašnjeg gradonačelnika iz redova DS: listu drugoplasiranog Đilasa (154.147, odnoso 18,93 posto glasova) formirale su partija bivših članova te stranke, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića, kao i Pokret slobodnih građana Saše Jankovića u kome su, takođe, mnogi nekadašnji članovi i javni simpatizeri demokrata. A biće i da je trećeplasirani Aleksandar Šapić, koji je od sporta do političke karijere „preplivao“ na leđima DS, onih 73.425, odnosno 9,01 posto glasova, osvojio bar delimično zahvaljujući glasovima nekadašnjih birača demokrata.

Odavno se govori o razlozima zbog kojih se DS, nakon pada s vlasti, stropoštala tako nisko – od stizanja računa za način vladanja (klijentelizam, bogaćenje stranačkih „barona“, odnos prema medijima i institucijama, „istorijsko pomirenje“ sa socijalistima, elitizam…) preko neprekidne satanizacije od strane vlasti i njenih medijskih pesnica, pa sve do kadrovskih rešenja za koje se odlučila nakon što su, više od dvadeset godina, stranku napuštale istaknute ličnosti, najčešće odlučivši da, posle unutrašnjih raskola, krenu u samostalnu političku avanturu.

Permanenti proces „razmnožavanja“ DS stvarao je utisak o neuništivoj vitalnosti stranke sposobne da – sasvim neuobičajeno u Srbiji – menja predsednike, neguje drugačije mišljenje u sopstvenim redovima, pa čak i da, pre tačno 15 godina, politički preživi ubistvo lidera, premijera Srbije Zorana Đinđića. O potencijalnom kraju DS-a, zato, čini se, do poslednjih izbora niko nije ozbiljno razmišljao, uprkos svim finansijskim i drugim nevoljama koje su je snašle. I uprkos resantimanu dobrog dela nekadašnjih birača zbog prokockane šanse da se od Srbije napravi uređena država.

Na utisak o izrazitoj žilavosti DS-a uticala je i činjenica da niko od „raskolnika“ DS-a nije uspeo da napravi ozbiljniju političku karijeru van okrilja te stranke – osim Vojislava Koštunice, koji je, kao predsednik Demokratske stranke Srbije, dobio istorijsku ulogu čoveka koji je smenio Slobodana Miloševića, doduše, u dobroj meri u režiji Zorana Đinđića. Ali, isti taj Koštunica je, posle izbornog neuspeha, politiku napustio još pre četiri godine, a njegova DSS se, nakon kratkotrajnog „hvatanja vazduha“ pod rukovodstvom Sande Rašković Ivić, u nedelju zakopala u još dublji ponor od DS-a, osvojivši svega 9.082, odnosno 1,12 posto glasova. Nijedna druga stranka – derivat DS-a, nije uspela da nadraste matičnu partiju, ali je zato bilo onih koji su se, posle neuspešne avanture – vraćali „kući“ u DS.

Setimo se kako je počelo: prvo „razmnožavanje“ DS-a začeto je takoreći u momentu njenog nastajanja, odnosno prilikom glasanja za izbor predsednika stranke. Odluka većine da rukovođenje prepusti Dragoljubu Mićunoviću naljutila je Kostu Čavoškog koji je, istovremeno, postao prvi vođa frakcije, ali ne zadugo. Prelomni sukob izbio je povodom izbora zakazanih za decembar 1990 – grupa oko Nikole Miloševića i Čavoškog tražila je bojkot, što nije bila ideja prihvatljiva za većinu. Nezadovoljnici su, zato, formirali  (konzervativnu) Srpsku liberalnu stranke, s Miloševićem kao predsednikom, a tada započeti bojkot izbora pretvorili su u svoj model delovanja – sve do 2003, kada su učestvovali na izborima na listi DSS, zahvaljujući čemu je Milošević jedno vreme bio poslanik. Milošević je preminuo 2007, stranka se ugasila 2010, a Čavoški je poslednji put primećen u Političkom savetu Dveri, koga je napustio zbog ulaska te stranke u koaliciju sa Dosta je bilo. 

Već 1992, nakon uvođenja sankcija UN, dolazi do nove podele: Vuk Drašković i njegov SPO (danas održavan u životu zahvaljujući SNS „aparatu“) uz pomoć čalnova SANU-u, osniva pokret DEPOS. Takvo udruživanje nije bilo prihvatljivo za većinu u DS-u, pa grupa okupljena oko Koštunice osniva najpre frakciju DS za DEPOS, a potom i DSS. Ta podela je ozbiljno oštetila DS, jer je, prema procenama, u novu stranku otišlo najmanje 40 odsto članova i odbora. Koliko god tačno bilo da je ta stranka ostavila ozbiljan trag u srpskoj politici, činjenica je, ipak, da nije imala daha da dobaci dokle i DS – što je već rečeno dva pasusa ranije.

Početkom 1994, DS se ponovo cepa, nakon sukoba Mićunovića i Đinđića pred izbore 1993, u kome pobeđuje Đinđićeva koncepcija pretvaranje stranke u preduzeće. Na vanrednoj skupštini DS 25. januara 1994, Mićunović podnosi ostavku, nakon čega formira Fond Demokratski centar, a potom, 1996, sa Desimirom Tošićem i grupom istomišljenika iz DS-a, formira Demokratski centar. Novoosnovana stranka „sreću je tražila“ u koaliciji Zajedno 1996, potom u udruživanju u koaliciju DAN sa Demokratskom alternativom Nebojše Čovića i Novom demokratijom Dušana Mihajlovića (1999), a bila je i jedna od 18 članica DOS-a, koalicije koja je 2000. srušila Miloševića. Kada je na čelo DS-a, 2004, došao Tadić, DC se vratio u matičnu partiju, a Mićunović je postao predsednik njenog Političkog saveta.

Sledeće „dete“ DS-a zvalo se Narodna demokratska stranka Srbije, a rođeno je nakon što je Slobodan Vuksanović izgubio od Đinđića na izborima za predsednika stranke, februara 2000. (rezultat je bio 605 prema 485 za Đinđića). Svoj put Vuksanović je tražio najpre pristupanjem pokretu Otpor, gde se zadržao nepunih pet meseci, da bi se priključio Pokretu za demokratsku Srbiju Momčila Perišića, gde je dobio mesto potpredsednika. Isključen je nakon neuspešnog pokušaja da preuzme stranku, pa je 2001. osnovao NDS. Nakon što se proslavio osvajanjem poslednjeg mesta na izborima za gradonačelnika Beograda 2004, stranku je kolektivno sjedinio sa DSS, pa je, tako, nasledio čuvenu protivnicu Darvinove teorije Ljiljanu Čolić na mestu ministra prosvete i sporta u Koštunicinoj vladi (2004-2007). Mir je, napokon, pronašao  pod okriljem SNS-a, čiji je danas član, ne previše vidljiv u javnosti.

Dosta bučniji potomak demokrata rodio se novembra 2005, pod imenom Liberalno demokratska partija. Stranku je formirao Čedomir Jovanović, jedno vreme lider Liberalno demokratske frakcije unutar DS, nakon što je, izgubivši trku za potpredsednika DS u dosta čudnom glasanju, decembra 2004, izbačen iz (Tadićeve) DS. U LDP se 2007. „utopio“ dotadašnji partner, Građanski savez Srbije, a stranka je godinama svoju političku borbu za evropske vrednosti uglavnom vodila kroz izborne koalicije sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine (izborni savez Čeda-Boris-Čanak iz 2016. godine raspao se odmah po brojanju glasova). Stranku su godinama pratile kontroverze, što zbog optužbi bivših članova, što zbog životnog stila njenog lidera, ali tvrdo građansko jezgro Srbije počelo je ozbiljnije da gubi poverenje u LDP kada je postalo očigledno da Jovanović ispoljava izrazito razumevanje prema politici „proevropskog Vučića“: konačni rezultat tog „hlađenja“ bio je spektakularni poraz LDP-a na tek okončanim beogradskim izborima, na kojima je uspela da skupi svega 1955, odnosno 0,24 posto glasova.

Period relativnog unutrašnjeg mira u redovima DS-a, trajao je, logično, koliko i vladavina demokrata, da bi, nakon pada s vlasti 2012, krenuo novi talas odlazaka. Tako je, već u novembru 2012, postizanje „kompromisa“ u borbi Tadića i Đilasa za preuzimanje kormila, u vidu Tadićeve odluke da se ne kandiduje u trci za predsednika, rezultiralo – odlaskom Zorana Živkovića, nekadašnjeg potpredsednika stranke i premijera Srbije nakon ubistva Đinđića. 

Živković je „zalupio vrata“ uz poruku „DS već osam godina nije demokratska, a sada više nije ni stranka“, da bi, u aprilu 2013, formirao Novu stranku, koja je već sledeće godine na izborima nastupila – na listi sa DS. Partnerstvo je nastavljeno i na parlamentarnim izborima 2016, pa je i ovogodišnji zajednički put u debakl na beogradskim izborima bio logičan.

Drugačijim putem krenuo je još jedan potpredsednik i dugogodišnji glavni kadrovik DS-a, bivši ministar, Šapčanin Dušan Petrović: on je, nakon što je Đilas preuzeo DS, 2013. registrovao stranku Zajedno za Srbiju, da bi sledeće godine izborno nastupio sa Tadićevom novoosnovanom partijom. Nešto se tu brzo pokarambasilo, pa je Petrović na izborima 2016. ponovo bio na listi sa DS (tada pod rukovodstvom Bojana Pajtića), da bi na poslednjim beogradskim izborima predstavnici njegove stranke stajali iza leđa Dragana Đilasa.

Najjači udarac DS-u, ipak, zadao je Tadić – odlučivši da stranku napusti mesec i po dana pred izbore. Odluku o napuštanju partije u kojoj se, u tom trenutku, nalazio na poziciji počasnog predsednika, saopštio je 30. januara 2014, navodeći kao razlog pregovore sa Zoranom Živkovićem o zajedničkom izlasku na izbore zakazane za 16. mart te godine. Ubrzo je formirao Novu demokratsku stranku koja je, sa još nekoliko partnera, osvojila 204.767, odnosno 5,7 posto glasova. „Originalna“ DS ipak je prošla nešto bolje – za listu te stranke glasalo je 216.634, odnosno 6,03 posto birača. Za sledeće izbore, one iz 2016, Tadićeva stranka imala je novo ime (SDS) i nove partnere – nekadašnjeg ljutog neprijatelja Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka. Tek okončani beogradski izbori bili su povod za priču o reujedinjenju DS, sve na osnovu činjenice da su u koaliciji sa „starom“ DS, ovoga puta sa Šutanovcem u ulozi predsednika, nastupile Tadićeva i Živkovićeva partija.

Matematički posmatrano, možda bi se moglo reći da je lista Dragana Đilasa sa beogradskih izbora, puna bivših kadrova DS-a, samo jedna od brojnih mogućnih načina prekombinovanja „DS čestica“ koja su (kombinovanja) uvek dovodila do istog zaključka – onog o nemogućnosti „nadrastanja“ matične partije. 

Politički gledano, aktuelna je dijagnoza prema kojoj drugo mesto na beogradskim izborima Đilasu daje šansu da – možda – bude prvi koji će napraviti rezultat veći od onog koji je imao kao član i predsednik DS-a, stranke iz koje se u tišini iščlanio jula prošle godine. U rubriku „Đilasove šanse“ valjalo bi, takođe, uvrstiti i neku vrstu preuzimanja, usisavanja DS-a – stranke koja, i nakon svih čerečenja i čerupanja, i dalje ima kakvu-takvu infrastrukturu širom Srbije, što je izrazito deficitarna roba na današnjem srpskom političkom tržištu. 

Čuvena poštapalica „vreme će pokazati“ ne odnosi se samo na priču o šansama Đilasovog, još uvek tajanstvenog, političkog projekta. Ono što će vreme tek pokazati jeste i koliki su stvarni dometi brojnih kadrova DS-a koji se trenutno bore u dresovima SNS-a – što je, zapravo, još jedan pokazatelj veličine i značaja Demokratske stranke. 

Ima li, zaista, logike u ideji o odlasku pod stečaj najproduktivnije srpske fabrike političkih kadrova?

Naslovna fotografija: Fonet/Demokratska stranka