Fenomen Vulin: Ideolog vlasti za kojeg nikad niko nije glasao
On je ideolog “srpskog sveta“, bar tako kaže. On pominje „vrhovnog komandanta“ i kad nije rat, niti postoji opasnost od njega. On uporno pokušava da pojam Srebrenice i Potočara poveže sa „atentatom na Vučića“ verujući da će dva bačena grumena zemlje stvarno da zatrpaju sve žrtve tamo sahranjene. On tvrdi da bi - da nije bilo policije i Vučića, aktivisti koji se protive vračarskom muralu Ratka Mladića - dobili batine od desničara pod maskama, izjednačavajući te dve strane. Zašto ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin to radi? Kako je dojučerašnji levičar, ateista i Jugosloven došao u situaciju da u uniformi koja mu ni po čemu ne pripada paradira Vračarom štiteći ne ratnog zločinca, nego nacrtanu “sliku srpskog heroja”.
Ukoliko je moguće voleti nekog kao što Vulin voli Vučića, prijateljski, iskreno želeti njemu sve bolje nego što želite sebi samom, onda je sve u redu. Ako, pak, uzmemo u obzir mogućnost da se tako može voleti samo sopstveno dete, onda se i Vulinovo ponašanje može analizirati iz potpuno drugačije perspektive. Može iz ugla nepristrasnog građanina ili zakletog naprednjaka, člana stranke od početka.
U stvari je dosta jednostavno. Naprednjaci vape upomoć, oni bez prestanka govore o opasnosti od onog koji, pod jedan – hoće da vlada, a da niko nije za njega glasao i pod dva – želi da se dovoljno približi Vučiću i mirno sačeka da predsednika izda zdravlje. I kao u priči o zloj ženi, Vulin se javio sam! Kome bi još palo na pamet da sa nemerljivo malom podrškom u narodu izgovori – ako Vučić neće, ja ću se kandidovati za predsednika! I da za to očekuje podršku Srpske napredne stranke sa svojih 700 hiljada članova. Bio je pre Vulina jedan što je trebalo da zameni šefa, koji je imao lepše oči i umeo jače da laska, ali ga je Vulin počistio i iz ministarstva i iz Vučićeve blizine. Prvi među jednakima, sada je Vulin, lider Pokreta socijalista koji sa visine naprednjacima drži govore o patriotizmu. Kad pri govorima još i gestikulira, prosto vam naviru scene iz filma „Tri karte za Holivud“ od dokazivanja „kako Gavrilo sluša partiju“ do „Hapsi, gazi, milicijo moja!“.
Dok si u milosti vladara, sve može
Kao i svaki Vučićev doglavnik dok je u milosti, za njega se afere ne lepe. Stan i tetka iz Kanade sad se već pominju kao šala, Jovanjica i drugovanje sa Koluvijom – podli spin građana koji ne mogu da shvate da neko voli da radi u polju i da je ta farma zdrave hrane izabrana slučajno. Psi tragači laju, Vulin prolazi. Kadrovske promene u MUP-u prihvataju se bez reči.
Od partijskih govora, preko ministarskih nastupa u Skupštini Srbije, na kraju je u zvanična saopštenja Ministarstva unutrašnjih poslova Vulin vratio izraz „Šiptari“ uporno objašnjavajući kako u tome nema uvrede „jer oni sebe tako zovu“. Kad god dođe da obrazlaže neki zakon, nađe način da ponavlja Šiptari, Šiptari, Šiptari, rugajući se svima, poslanicima koji taj izraz ne koriste (osim Marka Atlagića), predsedavajućima koji se plaše ministra, rugajući se i samom Dačiću koji se trudi da ga izbegne.
Koje to snage privlači Vulin, kome on uopšte treba, zašto ga Vučić ne natera da izvede Pokret socijalista samostalno na izbore, pa ako pređe cenzus, može koalicija. Zašto naprednjaci ćute dok Vulin ponižava skupštinu u kojoj su većina?
Da li se plaše intimnog prijateljstva dva Aleksandra, ili Vulin govori ono što svi oni misle, ali im nije baš u interesu da kažu, jer se po potrebi, ipak, zalažu za članstvo Srbije u Evropskoj Uniji, a neki poslanici i u NATO. Jer ako ode predaleko, SNS će se odreći i Vulina i njegove stranke, i verujte, niko neće primetiti. Ovako Vulin kreira državni narativ, a naprednjaci se drže po strani. Nije loše.
Nek sve sija kad narod voli
Ima još jedan ugao. Široke narodne mase uglavnom su sklone kiču. Voli deo naroda “kad je svega previše”, kad je “leba preko pogače”. Kao haljina sa cvećem, karnerima i resama. Kao zlatan sat na belo odelo. Kao Del Bojeva bunda. Jednu od definicija kiča, mada tih definicija ima više, dao je Abraham Mol u svom delu “Psihologija kiča”. “Kič delo se odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba.“ Ako se doda da „kič najčešće povlađuje nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali sa jakim emocionalnim nabojem“, onda je sve jasnije. Jer iako je najčešće falsifikat originala koji se vrednuje kao umetničko delo, on se ne može pojaviti niti napredovati ako ne postoji kič čovek ili ljubitelj kiča koji je pripremljen da ga pribavi i za njega dobro plati.
Ne znamo koliko se Vulin dopada širokim narodnim masama, jer se, da ponovimo još jednom, odavno nije usudio da svoju popularnost izmeri na izborima. Kao i još nekoliko takozvaih kombi partija (o kojima smo već pisali) crpi poput pijavice sve blagodeti sa grbače Aleksandra Vučića. Za razliku od mnogih drugih, on je svaku svoju poziciju debelo otplatio.
“Srpski svet je moja ideja”
Kada je reč o pomenutom “srpskom svetu” koji bi okupio sve Srbe, naročito ove iz regiona i čiji bi predsednik bio Aleksandar Vučić, Vulin ga s vremena na vreme vrati u fokus. Onda ga Vučić malo kao kritikuje, ali blago, ima Vulin pravo na svoje ideje. U Skupštini je sam rekao da je “stvaranje srpskog sveta nasušna potreba Srba“, te da sa tim “imaju problem oni koji nisu završili etničko čišćenje“.
“Srpski svet je moja ideja, nije ideja Vlade Republike Srbije. Parlament Republike Srbije se nikad nije izjašnjavao o njemu, nikad nije glasao ni o čemu sličnom”, rekao je Vulin krajem oktobra. Jedini koji je tada smeo da mu kaže da bi kao ministar svih građana mogao malo da povede računa o nastupu, bio je pokojni Muamer Zukorlić. Da li će se usuditi još neko, ne verujem.
Šta je još govorio Vulin što drugi delovi izvršne vlasti izbegavaju? Na primer, “da je upitno da li Evropska unija ima bilo kakav kredibilitet da nastavi sa pokroviteljstvom dijaloga Beograda i Prištine,” zatim se pitao “zar zbog otvaranja jednog klastera da žrtvujemo Kosovo”. Izjavljivao je, dalje “kako je Aljbin Kurti kukavica kojeg niko ništa ne pita“, kao i to “da se ulazak u Srbiju zabrani onima koji su u Skupštini Crne Gore glasali za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici”.
Na sajtu MUP-a može se naći na primer: „Sve što kaže Belivuk to ponovi Đilas. Svaka Belivukova rečenica bude objavljena u Đilasovim medijima, a i podržana od njega. Sve što Belivuk i Miljković izgovore, Đilas potpiše. Predmet Đilasove mržnje su Vučić i Vulin, zato tako glasno i iskreno podržava Miljkovića i Belivuka, i njima su predmet mržnje Vučić i Vulin, to ih ujedinjuje”. Sa sajta ministarstva sile poručuje i Evropskoj uniji “da kaže Hrvatskoj da se mane ustaštva”, “da Srbija poštuje međunarodno pravo, ali i da ima pravo da govori istinu”, naglašava “da u Srebrenici nije počinjen genocid”, ali i da se izbori dobijaju “putevima, mostovima, fabrikama i da zato Aleksandar Vučić dobija izbore”.
Za njega ne postoje greške. Koju god mu fotografiju pokazali, asocijacija je Vučić. Potočari – atentat na Vučiča, novinari – napad na porodicu Vučić, raj – omogućio je Vučić. Nekad je govorio da je za njega Lenjin ličnost 20. veka, a znamo ko je ličnost 21. veka. Slušao je Azru i KUD Idijote, danas peva “Sa Manjače krenuli su vuci i odoše prema Banjaluci”, divio se Emiru Kusturici i Džoniju Štuliću, nosio dugu kosu, govorio da će se ošišati “kad revolucija pobedi i radnici preuzmu vlast”. U njegovom se svetu to, izgleda, ostvarilo još kad je bio ministar za rad.
Naslovna fotografija: Beta/MUP
