Obeležili su tranzicione dvehiljadite; pred Peti oktobar organizovali skupove tadašnje opozicije; koalirali sa svima - od Đinđića i Koštunice preko Tadića do Vučića i Dačića; preskakali cenzuse i onda kada su ih (gotovo) svi videli ispod crte; rušili vlade, a neretko iz njih izbacivani; nazivani “grobarima privrede” i DOS-ovim JUL-om, ali i dobijali priznanja za, na primer, “najboljeg ministra u svetu”; stvorili široku koaliciju lokalnih pokreta i sa njom ušli u parlament i Vladu, a onda 2014. pali na izbornom pragu i – zauvek nestali sa političke scene. G17 plus i njeni najistaknutiji članovi pominju se i danas (u različitim kontekstima), a kadrovi tog pokreta-partije i dalje su prisutni u političkoj javnosti i neretko u blizini vlasti.
A sve je počelo, kako tvrdi “motor” pokreta Mlađan Dinkić, još tokom građanskih protesta 1996/97. kada je on “došao do zaključka da tadašnji opozicioni blok nema jasnu viziju ekonomskih reformi koju bi ponudio narodu za vreme posle Miloševića”. Ističe da je tada mislio da će Milošević pasti za manje od godinu dana.
Vreme, 16. 1. 2003. godine
“Naime, ovde su tada jatimice dolazili strani novinari i pitali kakav je ekonomski program Miloševićeve opozicije – a ja nisam znao da im kažem. Tadašnja koalicija ‘Zajedno’, a i ranije stranačke opozicione grupacije govorile su o mnogo čemu, ali kao da su izbegavale da ‘pogode metu’ i da radikalno napadnu stari sistem i njegovog vođu. Tada se rodila ideja da se okupi jedna grupa ekonomista koja bi za narod pripremila program koji bi tačno naveo šta bi demokratske promene donele Srbiji. Tu ideju sam najpre izneo svom profesoru Madžaru, zatim smo u Podgorici to izneli Vesi Vukotiću – pa smo zajedničkim snagama okupili grupu od 17 ekonomista za izradu programa. Novinari su nas zbog toga nazvali Grupa G17.”
Ta grupa je, isticao je Dinkić, nastavila da deluje i posle propasti Koalicije „Zajedno“, pa je 1998. organizovala letnje škole za mlade istraživače, a i personalno se proširila. Između ostalih, u nju je ušao i Miroljub Labus kada je “razočaran napustio funkciju Đinđićevog potpredsednika”.
Vreme, 16. 1. 2003. godine
“Posle NATO bombardovanja 1999. godine, Peđa Marković, Milan Pajević i ja nagovaramo duboko deprimiranog Labusa da formiramo G17 plus, ekspertsku grupu koja bi se bavila širim krugom pitanja, od čisto ekonomskih do niza konkretnih programa pomoći građanima iz raznih oblasti. (Prvi program je bio ‘Energija za demokratiju’).”
Dinkić tvrdi da je jedan od ključnih događaja koji je pokazao da je G17 plus “relevantna snaga u zemlji” bio miting na Preobraženje, avgusta 1999.
Vreme, 16. 1. 2003. godine
“Miting koji smo zakazali mimo zbunjenih opozicionih stranaka i koji su one gotovo nevoljno prihvatile, a Vuk Drašković je pokušao i da ga minira i razbije (taj miting bio je početak njegovog političkog kraja). Miting je bio jedan od najvećih opozicionih mitinga i na njemu se okupilo oko 200.000 ljudi, a čuli smo da se Milošević prepao. Mi smo tada izneli ideju o prelaznoj ‘ekspertskoj vladi’ jer smo primetili da najbolji ljudi nisu u političkim strankama i da sede sa strane, a niko ih ne organizuje da pomognu da se obori Miloševićev režim. Opozicija je potom, bez nas, pokušala da serijom mitinga obori Miloševića, ali oni nisu imali nikakav odjek.”
Pred taj miting Dinkić je isticao da bi prvi zadatak prelazne vlade, po programu koji je izradila G17, a prihvatili, kako je naglasio, pored važnih političkih stranaka u Srbiji i predsednik Crne Gore Milo Đukanović i premijer Filip Vujanović, obnova infrastrukture, elektroenergetskog sistema, toplana, kuća, saobraćajne infrastrukture, rešenje problema grejanja, nabavka gasa i mazuta, za šta je, tvrdio je, potrebno 5,2 milijarde dolara.
Glas javnosti, 3. 8. 1999. godine
“To govori, kako je istakao Dinkić, da nikakve reforme i obnove neće biti bez sredstava iz inostranstva. Drugi važan zadatak je ukidanje sankcija, povratak zemlje u MMF, Svetsku banku i rešenje pitanja sukcesije. Vlada bi se zalagala i za ulazak u EU i Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, a posle toga usledila bi privatizacija kojom bi bio obuhvaćen i bankarski sistem. ‘Bilo bi neophodno uvesti stabilan novac. To bi se postiglo uvođenjem dvovalutnog sistema i legalizacijom plaćanja u nemačkim markama. Bez stabilnog novca nema stranih ulaganja, i ovaj posao bi morao da se završi za tri do šest meseci. Bio bi osnovan i monetarni odbor, a kao treće bi bilo najvažnije vratiti poverenje u fiskalni sistem. Naravno, uvođenjem plaćanja u markama bilo bi iskorišćeno oko 1,5 milijardi dolara koja je sada u sferi sive ekonomije, a ovako bi prirodno ušla u legalne tokove. U sklopu svega morali bi obeštetiti stare devizne štediše. Takođe, morali bi podstaći štednju jer bez nje nema investicija, a ključni problem je socijalni program za koji bi se moralo odvojiti najmanje 500 miliona dolara. Jedan deo sredstava za ove svrhe trebalo bi da se obezbedi i od Srba iz dijaspore i stranih donatora - obrazložio je Dinkić program.”
Ekspertska mreža G17 plus osnovana je 14. oktobra 1999. godine u Beogradu.
Vreme, 4. 4. 2002. godine
“Njeni osnovni ciljevi su, kako se navodi u povelji, stvaranje mreže eksperata u svim gradovima Srbije za pomoć građanima u rešavanju njihovih životnih problema, obezbeđivanje humanitarne pomoći i ubrzavanje demokratizacije u zemlji. Završne reči povelje su proročke i pozicioniraju ovu nestranačku organizaciju kao avangardu – ‘Razum i stručnost više ne smeju da se povlače – vreme je da predvode Srbiju’. Na Osnivačkoj skupštini, kojoj je prisustvovalo 47 osnivača, za predsednika Skupštine izabran je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubomir Madžar, a za članove Upravnog odbora Mijat Damjanović, Mlađan Dinkić, Miroljub Labus (bio je prvi izvršni direktor), Dušan Kovačević, Predrag Marković, Jelica Minić, Slobodan Vučetić i Ivan Vujačić.”
Tokom jeseni i zime 1999. i 2000. G17 plus posvećuje se obezbeđivanju pomoći za građane Srbije.
Vreme, 19. 12. 2002. godine
“Diplomatska aktivnost M. Labusa, M. Dinkića i M. Pajevića u evropskim prestonicama, kao i saradnja sa slobodnim gradovima u Srbiji, rezultiraju projektom ‘Energija za demokratiju’ kojem se, pored Evropske unije priključuju, i Norveška i Kanada. Stotine hiljada domova u Srbiji, škole, bolnice, obdaništa greju se zahvaljujući ovoj saradnji. To je bio i jasan znak da Srbija ume da sarađuje s međunarodnom zajednicom.”
Od januara do maja 2000, kako se navodi, vodeći ljudi G17 insistiraju da se razjasne međusobni odnosi i opozicione stranke u Srbiji udruže oko jasnog stava prema režimu.
Vreme, 19. 12. 2002. godine
“Stručnjaci G17 plus pripremaju Predlog Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope za održavanje Donatorske konferencije za rekonstrukciju Srbije u postmiloševićevskom periodu. Ovaj infrastrukturni projekat potpisuju 22 političke stranke i organizacije iz Srbije, a Pakt ga prihvata 8. juna 2000. u Solunu. 21. juna 2000. G17 plus s gradonačelnicima 32 grada otpočinje projekat ‘Asfalt za demokratiju’ na osnovu bilateralnog sporazuma s vladom Nemačke.”
Kada je u januaru 2000. formirana Demokratska opozicija Srbije (DOS), Dinkić naglašava da su, na bazi ekonomskog programa, sačinili i program donatorske konferencije za Jugoslaviju (u Solunu 2000. godine), pa su dokumena G17 kao svoju ekonomsku platformu usvojile i stranke okupljene u širokoj opozicionoj koaliciji. Tvrdi da je kandidatura Vojislava Koštunice za predsedničke izbore u septembru 2000. bila zamisao G17.
Vreme, 16. 1. 2003. godine
“Kad su ti izbori zakazani, hoću i na to da podsetim – prvi sam na konferenciji za štampu predložio da kandidat DOS-a za predsednika SRJ bude Vojislav Koštunica. Bilo je gunđanja – zašto mi namećemo strankama ime jednog kandidata i tome slično sve dok on doista nije postao kandidat DOS-a. Mi smo do Koštunice kao kandidata došli tako što smo utvrdili da on ima najmanje negativnih poena nasleđenih tokom Miloševićeve vladavine (Madžar uopšte nije verovao da on može da dobije više glasova od Miloševića). I tada se u Koštuničinu kampanju krenulo po više koloseka – pored stranačkog karavana, išli i naši mitinzi s Đuričićevim bubnjarima i posebna kampanja ‘Otpora’. Taj veliki doprinos G17 plusa i ‘Otpora’ pobedi Koštunice i DOS-a sada se pomalo gura u drugi plan.”
Dinkić je isticao da je upravo on u noći između 24. i 25. septembra, “kada je postalo jasno da Milošević gubi i da nije spreman to da prizna”, telefonirao Đinđiću i predložio mu da se odmah organizuje miting i spreče manipulacije.
Vreme, 16. 1. 2003. godine
“Imao sam utisak da se DOS opet uplašio da se narod neće odazvati pozivu na miting plašeći se neke očajničke nasilne Miloševićeve reakcije. Međutim, u tri sata popodne odlučili smo se da odmah zakažemo miting za isto veče. To je opet bio ogroman miting na Trgu republike, na koji je došao i Đole Balašević koji je obećao da će doći pred narod tek kada Milošević padne.”
Dinkiću se do danas spočitava da je tog 5. oktobra predvodio “oružani upad u Narodnu banku Jugoslavije”, a on tvrdi da su od “sveg naoružanja imali samo bubnjarske palice”. Pričao je da je „pohod na institucije“ počeo još pre Petog oktobra.
Glas javnosti, 11. 10. 2000. godine
Nakon nešto više od mesec dana, krajem novembra 2000, Dinkić je izabran je za guvernera Narodne banke Jugoslavije.
Predstavnici G17 plus ulaze u vlast, i na saveznom i na republičkom nivou.
Vreme, 11. 11. 2010. godine
“Članovi ekspertske mreže ubrzo posle pada Slobodana Miloševića došli su na državne funkcije: 6. novembra 2000. predsednik UO G17 plus Miroljub Labus postao je potpredsednik savezne vlade i ministar za ekonomske odnose s inostranstvom, a poverenik beogradske kancelarije Saša Vitošević ministar za poljoprivredu. U januaru 2001, još dvojica članova Mreže dolaze na ministarske funkcije – za ministra finansija i ekonomije izabran je Božidar Đelić (sa kojim je Dinkić kasnije došao u jedan od živopisnijih sukoba na političkoj sceni), a Dragoslav Šumarac za ministra građevine.”
Dinkić je 2001. govorio da je ušao u trag novcu koji je iz Srbije tajno prebačen na bankarske račune na Kipru.
Danas, 16. 3. 2001. godine
“Definitivno je utvrđeno da je obavljena makar jedna nelegalna finansijska transakcija vredna više miliona dolara – izjavio je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić po povratku sa Kipra delegacije NBJ koja je tamo otputovala na poziv kiparskih zvaničnika da utvrdi činjenice o postojanju nelegalnih novčanih transakcija. Dinkić je dodao da je transakcija obavljena preko računa jednog veoma bliskog rođaka Slobodana Miloševića, ali da, iako su utvrđene sve činjenice, još nije spreman da ih saopšti dok od kiparskih vlasti ne stigne detaljna dokumentacija”.
Po Dinkićevim rečima, uvidom u dokumentaciju ambasade SRJ na Kipru, utvrđeno je da su u periodu od 1995. do 2001. godine novac, u specijalnim avionima Savezne vlade, iznosili visoki funkcioneri bivše vlasti među kojima su ovaj posao najčešće obavljali bivši potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović, nekadašnji direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes i funkcioneri SPS Dušan Matković, Gorica Gajević i Mirko Marjanović. Prema njegovim saznanjima, Milošević nije imao račune na Kipru, niti je boravio tamo, ali jeste njegova delegacija, kao i supruga Mirjana Marković.
Danas, 21. 3. 2021. godine
“Nakon donošenja na Kipar novac je uplaćivan na račune 17 ‘of-šor’ kompanija, čija imena i brojevi računa su dostavljeni kiparskim vlastima. Deo novca, objasnio je Dinkić, ostao je na Kipru, deo je trošen, a deo je završio na računima u drugim stranim zemljama, zbog čega je radi utvrđivanja svih činjenica neophodna saradnja cele međunarodne zajednice, pre svega Švajcarske i Grčke. U ondašnjem broju našeg lista notiran je i demanti prozvanog Mirka Marjanović da je učestvovao u ovom prljavom poslu i njegova najave tužbe protiv Dinkića, zbog ‘montiranja političke afere’, dok je prvi čovek NBJ demantovao navode bivše predsednice Beogradske banke Borke Vučić da nije njemu i saradnicima pomagala u otkrivanju puteva novca, uz napomenu da ona neće ispaštati za deo sredstava koje je lično iznosila kako bi omogućila funkcionisanje uvoza u vreme sankcija.”
Mlađan Dinkić / Foto: FoNet/Darko Cvetanović
Dinkić je za Insajder 2007. potvrdio da je početkom 2001. bio na Kipru sa svojim saradnicima, ali i dodao da nisu našli tajne račune, već račune of-šor kompanija u nekoliko banaka na Kipru. Naglasio je da je odustao od istrage krajem 2001. kada je shvatio razmere pljačke.
Insajder, 10. 1. 2017. godine
“Ja sam faktički odustao od ozbiljne istrage negde krajem 2001, držao me taj entuzijazam nekih godinu dana, kasnije sam shvatio, rekao sam sebi - ja to ne mogu da radim.
Insajder: Da li ste imali pravo da odustanete? Nije to vaša privatna istraga.
Dinkić: Nisam ja odustao... ja sam odustao kao... rekao sam sebi da ja to ne mogu, imate nešto kad kažete sebi - ne možeš, ne može ni neko drugi. Znači, to je stvar koja prevazilazi moje kapacitete, moje sposobnosti.”
Veliki potres izazvala je odluka da “nesolventnebanke izgube dozvolu za rad”. “Moramo da budemo nemilosrdni i bićemo. Cilj je da u domaćem bankarskom sistemu ostanu samo one banke u koje građani slobodno mogu doneti novac, bez bojazni da će ga izgubiti. Tako će se vratiti poverenje u sistem i štednja u banke”, govorio je tada Dinkić.Ugašene su četiri najveće državne banke.
NIN, 18. 2. 2021. godine
“Njemu se u proteklih 20 godina često stavljala na teret odgovornost za odluku NBJ da ugasi četiri najveće državne banke (Beobanka, Investbanka, Beogradska banka i Jugobanka), čime je finansijsko tržište predato u ruke strancima i otvoren put za ulazak banaka sa stranim kapitalom na domaće tržište. Zanemaruje se, međutim, ‘sitnica’ da je za sanaciju tih banaka bilo neophodno više milijardi evra, kojih nije bilo. A čini se da su svi zaboravili i na to da njihov stečaj nije okončan, iako im je katanac na brave stavljen još 1. januara 2002.”
Nebojša Medojević, jedan od osnivača organizacije G17, koju je ubrzo napustio, prokomentarisao je da je „G17 nova srpska Jugoslovenska levica, nije stranka, a za sve se pita“ i nije bio usamljen u takvom mišljenju.
Krajem 2002. dotadašnja nevladina organizacija G17 plus pretvorena je u stranku, a Miroljub Labus izabran je za njenog prvog predsednika. „Formula je jednostavna, dva puta pet“, kazao je Labus i objasnio da „dva“ znači da i vlast i opozicija moraju da se slože oko nacionalnog interesa, dok se iza „petice“ kriju bitne snage društva – partije, sindikati, nevladine organizacije, institucije od nacionalnog značaja (kao što su crkve i SANU) i dijaspora.
“Premijer Srbije Zoran Đinđić već je najavio podelu otkaza članovima njegovog kabineta koji se odluče da se stranački angažuju, a u vladu su ušli kao eksperti. Stav je podržao i potpredsednik Demokratske stranke Zoran Živković, ističući da ‘nije moralno’ da ministri koji su ušli u novu stranku ostanu u vladi. Nova demokratija, čiji je predsednik Dušan Mihajlović javno zažalio što Mlađana Dinkića, potpredsednika novoosnovane partije, još ranije nije uhapsio, zatražila je već nakon najave transformacije G17 plus da čim nova stranka bude formirana, njeni predstavnici odu s vlasti u opoziciju ‘gde im je i mesto, i onda krenu iz početka’. S takvom idejom ekspresno se složila i Đinđiću nimalo bliska Nova Srbija, čačanskog gradonačelnika Velimira Ilića, u čijim nastupima je već bilo puno kritičkih komentara na račun ‘DOS-ovog JUL-a’, koji je ‘bez izbora došao na vlast’.'
U septembru 2002. održani su predsednički izbori, a u prvom krugu najviše glasova (30,89 odsto) osvojio je Vojislav Koštunica, a drugi je bio Miroljub Labus za koga je glasalo 27,36 odsto izašlih. Dve nedelje kasnije na birališta u drugom krugu izašlo je 45,46 odsto birača. Izbori nisu uspeli jer po tadašnjem zakonu na birališta nije izašlo 50 odsto birača. Koštunica je osvojio 1.991.947 glasova, a Labus 921.094 glasa.
Narednog leta tenzije između Vlade na čijem čelu je, nakon ubistva Zorana Đinđića, bio Zoran Živković i guvernera Dinkića bile su sve očiglednije. Dinkić se oštro protivio Predlogu zakona o NBS, ističući da očekuje da bude smenjen.
Vreme, 17. 7. 2003. godine
“Sporan je način na koji je rađen Zakon o NBS. Radili su ga ljudi iz Ministarstva finansija bez stručnjaka iz Narodne banke. Na stranu što je to rađeno u dugom periodu, a da mi uopšte nismo imali pouzdanih informacija o tome da se on radi. Nisam u to verovao jer zašto bi neko radio zakon o instituciji koju ne vodi. Ono što je nevolja kulminiralo je na samom kraju jer je Vlada 11. juna tražila od Ministarstva finansija da u što kraćem roku pripremi zakon. Već 19. juna nama je stigla kopija tog zakona kako bismo dali mišljenje o njemu, što samo govori da je on dugo pripreman. Mi smo 24. juna otišli u Ministarstvo i izneli primedbe na preko 70 odsto teksta tog zakona. Dodatno, MMF je izneo 21 stranu primedbi, a Svetska banka dodala je još pet. Ta verzija zakona bila je očajna.”
Javnost je prisustvovala TV-obračunu dvojice dotadašnjih bliskih prijatelja, ministra finansija i ekonomije Božidara Đelića i guvernera Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića. Đelić je potvrdio da postoji politička pozadina sukoba na liniji Vlada – guverner.
Glas javnosti, 18. 7. 2003. godine
“Na pitanje Dinkića da li smatra da se zakon donosi na brzinu zato da bi se smenio aktuelni guverner, ministar Đelić je rekao: ‘Delimično da. Istina je to, i vi tu potvrđujete ono što sam ja rekao ranije, da je to sve politika. U pravu je guverner kad kaže da ima političke pozadine. Ali, to je zato što je on postao političar i zato što je to počelo da smeta drugim političarima. To je dodatno počelo da opterećuje funkcionisanje države i uplitalo se u normalno sprovođenje ekonomske politike’, rekao je Đelić. Na pitanje da li će podneti ostavku ako Dinkić predstavi dokaze koji članove Vlade optužuju za korupciju, Đelić je kazao da hoće ako sud donese pravosnažnu presudu o korumpiranosti bilo kog ministra. Dvočasovni duel kulminirao je ličnim sukobom nekadašnjih prijatelja. Na samom kraju emisije, zamoljeni da gledaocima upute poslednju poruku za to veče, ministar Đelić i guverner Dinkić nastavili su nešto mirnijim tonom. (…) ‘Ovo nije lični sukob. Ovo je jedan profesionalni pad, što se mene tiče, gospodina Đelića. To je moje lično mišljenje i to mi ne možete izmeniti. Ima jedna stvar, kad je sad već ovako patetično govorio - imam samo jednu želju: Ja se nadam da ćemo obojica doživeti duboku starost, ali ako ja pre tebe umrem, nemoj da mi govoriš na sahrani kao što si Đinđiću govorio’, rekao je guverner Dinkić.”
Dinkić je smenjen, a uskoro je on srušio Vladu Zorana Živkovića, otvarajući afere “Bodrum” i “Janjušević–Kolesar”. „Urbana je legenda da sam ja srušio tri vlade, ali istina je da sam oborio samo jednu, vladu Zorana Živkovića, i to kada sam bio u opoziciji“, kazao je Dinkić nekoliko godina kasnije.
Vreme, 20. 4. 2006. godine
“Aferu je u leto 2003. pokrenuo Mlađan Dinkić, kada je na konferenciji za štampu podelio novinarima prevod dokumenta mađarske Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala koji je dostavljen MUP-u Srbije gotovo mesec dana ranije. Zamenik beogradskog okružnog tužioca Dragoljub Stanković istog dana izjavio je da u krivičnoj prijavi koju je stranka G17 plus podnela tom tužilaštvu nema elemenata krivičnog dela. Janjušević i Kolesar su podneli krivičnu prijavu protiv Dinkića zbog odavanja službene tajne, ali taj slučaj do danas nije procesuiran. Janjušević i Kolesar su novinarima sutradan pročitali izjave u kojima su demantovali optužbe G17 plus da su umešani u korupciju. Kolesar je najpre rekao da je finansijska transakcija za koju ga optužuju potpuno zakonita uplata deviznih sredstava na njegovu štednu knjižicu, da je to novac njegovih roditelja koji su zaradili tokom 20 godina rada u inostranstvu i da je on uložen u kupovinu stana. Onda su izneli kontraoptužbe na račun Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, a kao jedan od razloga za Dinkićeve napade Janjušević je naveo svoje učešće u izradi Zakona o otvaranju dosijea.”
Početkom avgusta 2003. premijer Živković saopštio je da je prihvatio ostavku Zorana Janjuševića, savetnika za bezbednost.
Vreme, 20. 4. 2006. godine
“G17 plus je tog leta pokrenuo i aferu Bodrum. U međuvremenu se pokazalo da je njihova tvrdnja – da tokom glasanja o izboru članova Saveta i guvernera Narodne banke Srbije nije bilo kvoruma za donošenje odluke jer je poslanica Neda Arnerić u to vreme bila na letovanju u Turskoj – bila tačna. Tada je, međutim, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Bojan Pajtić saopštio da je od optužene poslanice dobio dokumentaciju po kojoj je ona tog dana doletela u Beograd. Sledilo je mahanje avionskim kartama, ubeđivanje da je poslanica doputovala iz Turske, glasala i da se potom vratila, sabirani su troškovi taksi-usluga do i od aerodroma...”
“S druge strane, izgleda da Mlađan Dinkić politiku shvata kao krvnu osvetu. Na Vladu Srbije se ostrvio sa nekom ubilačkom strašću, kao da je rešio da svake nedelje likvidira po jednog ministra, a premijera, recimo, čuva za kraj. Dokle god raspolaže valjanim dokazima ili barem dovoljno osnovanim sumnjama, taj njegov rat, ma koliko delovao kao privatni, imaće opravdanja. Sve i ako mislimo da je ova vlada najbolja moguća i jedina reformska, nema nikakvog razloga da zažmurimo na bilo kakvu svinjariju bilo kojeg ministra. Ali, politika nije rat, što znači da bi potpredsednik G17 plus osim žustrine morao da pokaže i nešto strpljenja i promišljenosti. Čim je pokazao onaj prvi papir sa imenima Janjuševića i Kolesara, tražio je ostavku cele vlade, mada je šira javnost tek tada prvi put čula ta imena. Pošto hoće sve i odmah, Dinkić kao da počinje da naduvava afere i pravi mešavinu od činjenica i blefova, uzdajući se u to da je javnost ovde uvek spremna da veruje u korumpiranost vlasti. (…) On (Dinkić) je, naime, svoju stranku već gotovo doveo do tačke kada neka buduća koalicija s DOS-om postaje nemoguća, a ne vidi se da iza toga stoje bilo kakav plan i strategija. U centru svega je sam Dinkić i njegova politika na život i smrt, sasvim neprimerena mirnoj, kamernoj atmosferi i običnim, civilnim problemima s kojima se Srbija suočava. Samo bi rušio prepreke i mrvio neprijatelje, a ne vidi se da ume da stiče saveznike. Pa, zar vam se ne čini da smo ipak potrošili ovu vrstu vođa?”
Inače, G17 je postala parlamentarna i pre izlaska na izbore.
B92, maj 2012. godine
“Leta 2003. godine Sredoje Mihajlov, nekadašnji poslanik Koalicije ‘Vojvodina’ sa liste DOS-a postao je član G17 plus a time je i stranka postala parlamentarna. U to vreme u skupštini je bilo dosta preletača, a turbulencije koje su nastale na političkoj sceni nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, G17 plus je iskoristila za dodatno slabljenje i obaranje vlade Zorana Živkovića.”
Na vanrednim parlamentarnim izborima u decembru 2003. G17 plus postiže solidan rezultat, osvaja 438.422 glasova (11,46 odsto) i 34 mandata. Ulaze u Vladu čiji je predsednik Vojislav Koštunica. Za potpredsednika Vlade izabran je Miroljub Labus, Dinkić je postao ministar finansija, na čelo Ministarstva odbrane postavljen je Zoran Stanković, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Ivana Dulić Marković, a ministar zdravlja je Tomica Milosavljević. Za predsednika Skupštine Srbije imenovan je Predrag Marković, jedan od osnivača G17 plus i njen potpredsednik.
Na čelo Narodne banke Srbije 25. februara 2004. dolazi Radovan Jelašić, tada je saopšteno da nije član G17 plus, već predsednik Ekonomskog saveta te stranke.
Vreme, 25. 3. 2010. godine
“Posle donošenja novog Ustava 26. septembra 2007. izabran je za guvernera NBS-a sa novim mandatom od pet godina. Na mesto guvernera došao je kao kandidat stranke G17 plus, a kako prema zakonu guverner treba da bude vanstranačka ličnost, objašnjeno je da Jelašić nije član G17 plus, već predsednik Ekonomskog saveta te stranke. ‘Ja sam član G17 plus i to još od prvog dana. Budimo realni: guvernera ne postavljaju marsovci, nego određene koalicije i stranke, pa ne vidim nikakav problem u tome što je neko pre toga bio član jedne stranke i na osnovu toga postao guverner’.'
U maju 2006. Miroljub Labus podnosi ostavku na potpredsedničko mesto u Vladi nakon što su prekinuti pregovori o priključenju SCG Evropskoj uniji, jer nije uhapšen haški optuženik Ratko Mladić. Labus je istakao da će o opstanku G17 plus u Vladi za 10 dana odlučiti članovi Glavnog odbora stranke tajnim glasanjem: „Ono što će biti moj predlog je sledeće: ja predlažem da i ostali ministri napuste Vladu, ali pošto smo mi odgovorna stranka, mi ćemo podržavati Vladu u parlamentu dok traju pregovori o Kosovu“.
Međutim, Glavni odbor G17 plus doneo je odluku da ministri ostaju u Vladi, na šta je Labus reagovao podnošenjem ostavke na sve stranačke funkcije.
Miroljub Labus / Foto: FoNet/Aleksandar Koković
DW, 13. 5. 2006. godine
“Glavni odbor G17 Plus je glasao da ministri ostaju u vladi, i to je bila ubedljiva odluka 209 prema 44. Ja kao predsednik stranke ne mogu da sprovodim takvu odluku, ne želim da cepam stranku, ali to je odluka koja je potpuno pogrešna i protivna osnovnim principima G17 Plus.”
Labus je Sava Centar napustio u pratnji poslanika te stranke Ksenije Milivojević i Gorana Paunovića.
Glas Amerike, 13. 5. 2006. godine
“Milivojevićka je ranije danas na sednici pre glasanja, saopštila da će napustiti stranku i otići u Evropski pokret. Izlaganje Paunovića izazvalo je velike reakcije, nakon čega se za reč javilo oko 30 članova Glavnog odbora G17 Plus. Glavni odbor G17 Plus jednoglasno je, javnim glasanjem, usvojio predlog da ta stranka nastavi da podržava Vladu Srbije do kraja septembra, kako bi se videlo da li će Ratko Mladić biti izručen Haškom tribunalu, a pregovori sa EU nastavljeni. Na predlog potpredsednika G17 Plus Mlađana Dinkića, 235 članova GO odlučilo je da svi ministri podnesu ostavke ako se do 30. septembra ne steknu uslovi za nastavak pregovora sa EU. Glavni odbor te partije je odlučio i da 1. oktobra svi poslanici napuste skupštinu osim predsednika parlamenta Predraga Markovića kako bi mogao da raspiše prevremene izbore, čiji će datum biti dogovoren sa koalicionim partnerima i Demokratskom strankom.”
A Glavni odbor stranke, koji je imao 256 članova, doneo je i seriju odluka u korist Mlađana Dinkića i izglasao mu poverenje sa 222 glasa.
Mlađan Dinkić / Foto: FoNet/Božidar Petrović
U septembru te 2006. održana je vanredna skupština stranke na kojoj je za predsednika izabran Mlađan Dinkić, a za potpredsednike Ivana Dulić Marković, Tomica Milosavljević i Verica Kalanović.
B92, Beta, 9. 9. 2006. godine
'Obećavam da ću na sledećim izborima uvesti G17 plus u parlament sa značajnim brojem poslanika. Ako stranka ne uđe u parlament, odmah ću podneti ostavku’, rekao je Dinkić i podsetio da je trenutna popularnost stranke ‘jedva iznad izbornog cenzusa’.”
Došao je 1. oktobar, ministri iz G17 plus podneli su premijeru Koštunici ostavke na svoje funkcije, ali su istakli da će “vršiti svoje dužnosti dok im, kao što zakon nalaže, ostavke ne budu konstatovane u Skupštini Srbije”.
Glas Amerike, 1. 10. 2006. godine
“Dinkić je na koferenciji za novinare rekao i da od danas poslanici te stranke neće prisustvovati sednicama Skupštine Srbije, ali je najavio da će na sednici Glavnog odbora stranke 8. oktobra predložiti da poslanici G17 Plus učestvuju na sednici parlamena na kojoj će biti proglašen novi ustav. ‘G17 Plus će aktivno i do kraja učestvovati u procesu usvajanja ustava, zajedno sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom, a onda idemo na izbore’, rekao je Dinkić, naglašavajući da ‘iz sveg srca prihvata ono što je od njega tražio premijer - da G17 Plus ne ometa proces usvajanja ustava, ali da posle izbora budu raspisani parlamentarni izbori’.”
Nakon usvajanja novog Ustava Srbije i referenduma na kome se odlučivalo o potvrđivanju najvišeg pravnog akta, predsednik Srbije Boris Tadić u novembru je raspisao vanredne parlamentarne izbore za januar 2007.
Tanjug, 26. 12. 2006. godine
'Neki pitaju šta znači stručnost ispred politike. To je kada se radi, a ne kada se priča, kada smanjimo poreze na plete i time povećamo zaposlenost. To je stručnost ispred politike', istakao je Dinkić u Aleksincu.
Na tim izborima G17 plus osvojila je 275.041 glasova (6,82 odsto) i 19 mandata, čak 15 manje nego na prethodnim izborima, ali ostaje deo vladajuće većine. Dinkić je izabran za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Snežana Samardžić Marković za ministarku za omladinu i sport, na funkciji ministra zdravlja bio je Tomica Milosavljević, a Ana Pešikan ministarka nauke i tehnologije.
U oktobru 2007. godine u Vašingtonu Dinkiću je uručena nagrada za najboljeg ministra finansija u svetu za 2006. godinu u izboru časopisa „Euromoney“.
Tanjug, 21. 10. 2007. godine
“U obrazloženju magazina još je rečeno i kako je Dinkić uveo red u poreski sistem, uveo porez na dodatu vrednost i smanjio porez na dobit preduzeća na najniži nivo u Evropi, što je uvećalo javne prihode i značajno smanjilo obim sive ekonomije. Dinikić je, zahvaljujući na priznanju, rekao da ova nagrada pripada narodu Srbije koji je podržao reforme u proteklih sedam godina, bez čega nijedan od navedenih uspeha u ekonomskom sektoru ne bi bio ostvariv. Dinkić je rekao da jedan čovek ne može sam ostvariti takav reztultat i dodao da zasluge dele i vlada i njegovi savetnici.”
Početkom 2008. održani su predsednički izbori, a G17 plus davala je punu podršku Borisu Tadiću, zbog koga je, kako je kasnije isticao lider te partije Mlađan Dinkić, dao, pokazaće se nerealno, obećanje. Tvrdio je da će ako Tadić pobedi, svaki građanin dobiti po 1.000 evra.
B92, Tanjug, 25. 1. 2008. godine
„Ima samo jedna prepreka koja me može zaustaviti da ove akcije ne vrede na tržištu, a to je ako, ne daj bože, Nikolić pobedi. Ako se to desi akcije neće vredeti ništa. Ako Tadić pobedi, ja vam garantujem da će svako dobiti po hiljadu evra’, kazao je Mlađan Dinkić pred drugi krug predsedničkih izbora, govoreći o vrednosti akcija koje će građani dobiti besplatno.”
Uz brojna neispunjena obećanja koje je neštedimice davao tokom karijere, ovo o 1.000 evra pamti se i danas i gotovo po pravilu uvek pominje uz Dinkićevo ime.
Danas, 26. 12. 2010. godine
“Znam, potpuno sam svestan toga. Priznajem da sam krajem 2007, kada sam pisao to pismo građanima, bio svestan rizika u koji ulazim. S jedne strane, bio sam potpuno uveren da je moguće dobiti 1.000 evra za besplatne akcije, jer se radi o najvrednijim srpskim preduzećima, ali nisam predvideo svetsku finansijsku krizu, koja je urušila akcije svih kompanija u svetu. Takođe, nisam ni slutio da će NIS biti maltene poklonjen i da će tu propasti deo vrednosti preduzeća. Uostalom, građani će videti koliko će dobiti novca od akcija Telekoma, pa će moći da sude šta bi bilo da je NIS prodavan na transparentnom tenderu. Takođe, još nisu podeljene akcije EPS i drugih kompanija. Na kraju krajeva, znam da ću platiti političku cenu tog tada nesmotrenog političkog obećanja, ali sigurno je da će građani dobiti mnogo više novca od akcija javnih preduzeća nego što sada očekuju. Razlog zbog kojeg samo ušao u to političko obećanje je strah da bi Boris Tadić mogao da izgubi predsedničke izbore, raspisane za januar 2008, od Tome Nikolića. Ja to nisam uradio zbog svoje stranke, koja uopšte nije učestvovala na tim izborima, već je podržavala Tadića. Kasnije analize su pokazale da bukvalno tih 100.000 glasova, za koliko je pobedio u drugom krugu, dobrim delom potiču od zajedničkog obećanja, koje sam ja preuzeo lično na sebe, o besplatnim akcijama. Znači, preuzeo sam na sebe obećanje, a preusmerio svu političku korist Tadiću. Ne (kajem se). Uradio bih to ponovo jer sam, ponavljam, verovao u to. Znao sam da je to politički neoprezno, ali sam se plašio da bi Srbiji bilo mnogo gore da je Nikolić pobedio.”
Druga vlada Vojislava Koštunice trajala je samo godinu dana, jer je već u martu 2008. Koštunica saopštio da Vlada nema jedinstvenu politiku oko suštinskog pitanja – „Kosova i Metohije u sastavu Srbije“ i da “ako Vlada nema jedinstvenu politiku, ne može da funkcioniše, to je kraj Vlade i vraćamo mandat narodu”. Dinkić je ocenio da je potez premijera “častan, demokratski i jedino racionalan u ovom trenutku”.
Vreme, 13. 3. 2008. godine
“Kriza vlade eskalirala je posle preglasavanja premijera od strane ministara Demokratske stranke i G17, kada je vlada trebalo da skupštini saopšti svoje mišljenje o Rezoluciji Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti teritorijalnog integriteta Republike Srbije u odnosima sa međunarodnim organizacijama koju je podnela Srpska radikalna stranka. Radikali su početkom marta samo pritisli na najbolnije mesto spora u vladajućoj koaliciji. Počeo je novi čin duboke političke krize u Srbiji. Radikali su predložili da Skupština rezolucijom konstatuje da će Beograd pregovarati o prijemu u članstvo Evropske unije samo ukoliko ova jasno i nedvosmisleno potvrdi celovitost državne teritorije Republike Srbije. Narodnjaci i SPS su najavili da će za nju glasati, a demokrate, G17 plus, LDP i manjine su se oštro usprotivili.”
Na vanrednim parlamentarnim izborima u maju 2008. G17 plus nastupio je u Koaliciji „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“, koja je osvojila 1.590.200 glasova (38,42 odsto) i 102 mandata, od čega su 24 pripala Dinkićevoj stranci.
G17 plus zadržao je resore koje je imao u prethodnoj vladi – Dinkić je ostao ministar ekonomije i regionalnog razvoja, uz novu funkciju potpredsednika Vlade; Tomica Milosavljević je ostao ministar zdravlja; Snežana Samardžić-Marković ministarka za omladinu i sport, a stranka je dobila i nove resore – za ministra kulture izabran je Nebojša Bradić, ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo postala je Jasna Matić, a na čelo Ministarstva za Nacionalni investicioni plan postavljena je Verica Kalanović.
Vreme, 13. 11. 2010. godine
“Iako su kadrovi iz redova G17 plus svih tih godina bili zaduženi za važne ekonomske resore, posebno uspešnim nesumnjivo se pokazao Tomica Milosavljević, koji funkciju ministra zdravlja obavlja već u četvrtoj vladi zaredom. Njegov slučaj najbolji je dokaz da u G17 plus, osim Dinkića, ima i drugih primera ekstremnog pragmatizma i ambicije koja ne posustaje gotovo ni pred čim – pa čak ni pred gotovo unisonom osudom javnog mnjenja, kao što se desilo u slučaju ministrovog odlaska na relativno rutinsku operaciju u Nemačku. Dinkić i prijatelji su, između ostalog, obećavali brzu privatizaciju (završetak svih velikih privatizacija najavljivali su za kraj 2008, što se nije desilo) ili smanjivanje broja nezaposlenih na polovinu (taj broj i dalje raste). Najavljivali su dolazak Mercedesa u Srbiju (što se nije desilo) i čuvenu podelu hiljadu evra u besplatnim akcijama građanima (o čijoj realizaciji najslikovitije govori formiranje Fejsbuk grupe ‘Dinkiću, dođeš mi 980 evra’)... Bilo je, ipak, i ispunjenih obećanja kao što je sporazum sa Fijatom, a potom i zamena, uz doplatu i subvenciju države, starog automobila, koji nema ekološki motor evro 3 za novi ‘punto’. Ispunjeno je i obećanje o uvođenju PDV-a, o oduzimanju imovine stečene kriminalom i već pomenuta ideja o selidbi institucija.”
U leto 2009. G17 plus podnela je Predlog o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, a mediji su navodili da je u pitanju “način da se Dinkić obračuna sa pojedinim medijima, protiv kojih često vodi i sudske parnice”. Godinu dana kasnije Beta je prenela izvode Vikiliksa da se u depeši poslatoj u Vašington iz Ambasade SAD u Beogradu navodi da je Vlada Srbije bila uzdrmana u tom trenutku.
Beta, 4. 5. 2011. godine
“Stabilnost Vlade Srbije bila je ugrožena u leto 2009. zbog neslaganja u vladajućoj koaliciji oko izmena Zakona o javnom informisanju, odnosno zbog insistiranja stranke G17 plus da budu usvojeni njeni zahtevi, navodi se u depeši poslatoj u Vašington iz Ambasade SAD u Beogradu, koju je objavio Vikiliks. Kritičari novog zakona, uključujući novinarska udruženja i medijske stručnjake, upozoravali su na represivne mere koje taj akt predviđa. Ipak, Skupština Srbije usvojila je 31. avgusta 2009. izmene i dopune Zakona, kojima je znatno pooštrena kaznena politika i omogućena zabrana medija. Američki diplomatski dokumenti otkrivaju ono o čemu se u Beogradu tog leta 2009. samo spekulisalo – „presing“ tadašnjeg vicepremijera Mlađana Dinkića da se izmeni zakon zarad disciplinovanja pojedinih medijskih kuća izazvao je ozbiljne sukobe u koaliciji, pa čak i mogućnost pada vlade Mirka Cvetkovića. U depeši poslatoj 4. avgusta 2009. iz Ambasade u sedište Stejt departmenta, piše da je Dinkićeva G17 plus pretila izlaskom iz vlade ukoliko ne budu usvojene izmene Zakona o informisanju, dok je SPS poručivao da neće glasati za zakon iz ‘Miloševićeve ere’.“
U maju 2010. G17 formira politički savez Ujedinjeni regioni Srbije (URS), a za lidera pokreta izabran je – Mlađan Dinkić.
Tanjug, 16. 5. 2010. godine
“Na osnivačkoj skupštini URS, koji je formiralo više nacionalnih, lokalnih i regionalnih stranaka i grupa građana, predsednik novoformiranog političkog saveza Mlađan Dinkić poručio je da će njegov cilj biti proevropska, demokratska i celovita Srbija, koja će dati mnogo više ovlašćenja lokalnim samoupravama. Prema njegovim rečima, Srbiji je potrebna koncentracija vlasti i suštinska decentralizacija, a da regioni ne budu statistički već politički. Kako se navodi u danas usvojenoj deklaraciji, ciljevi URS su celovita Srbija, modernizacija društva i jačanje ekonomije na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, decentralizacija i ravnomerniji regionalni razvoj radi unapređenja kvaliteta života u svim krajevima Srbije i ubrzano dostizanje evropskih standarda i sticanje punopravnog članstva Srbije u EU. Programsku deklaraciju potpisali su Mlađan Dinkić, predsednik ‘Zajedno za Šumadiju’ i potpredsednik URS Verko Stefanović, predsednica Narodne partije Maja Gojković, predsednik pokreta ‘Živim za Krajinu’ Boško Ničić, reditelj Goran Paskaljević, preduzetnik Mirko Todorović i počasni predsednik G17 plus Predrag Marković.”
U februaru 2011. predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković pokrenuo je postupak razrešenja dužnosti potpredsednika vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića i državnog sekretara u Ministarstvu finansija Slobodana Ilića, ističući da je odluka personalna, da ne važi za ostale ministre iz G17 plus i da ne očekuje pad vlade.
Tanjug/Beta, 14. 2. 2011. godine
“Kao razloge za smenu Dinkića Cvetković je naveo rušenje ugleda Vlade Srbije, dovođenje u pitanje njenog jedinstva i ostvarivanja prioriteta. Cvetković je naveo da su pred početak konferencije za novinare Dinkić i Ilić obavešteni o ovoj odluci, koja će u najkraćem roku biti dostavljena Skupštini Srbije na razmatranje. ‘Obavestio sam jutros predsednika (Srbije Borisa) Tadića da vlada nije u stanju složno da funkcioniše i da je neophodno da se zamene oni njeni članovi koji bez trunke mere u onome što govore ruše njen ugled i dovode u pitanje njeno jedinstvo i ostvarenje prioriteta’, rekao je premijer.”
Dinkić je prihvatio odluku o smeni i saopštio da je predsedništvo stranke jednoglasno odlučilo da se „obezbedi stabilnost Srbije”, te da će na sledećoj sednici doneti odluku ko će ga zameniti na mestu ministra.
Tanjug/Beta, 14. 2. 2011. godine
“Dinkić je na vanrednoj konferenciji rekao da svoje potpredsedničko mesto prepušta DS-u i naglasio da će svi njegovi ministri nastaviti da daju sve od sebe kako bi vlada funkcionisala. Ministarka za NIP Verica Kalanović donela je odluku da podnese ostavku, pa će i njena zamena biti poznata posle sledeće sednice predsedništva G17 plus.”
Mediji su isticali da je “u toku jednog popodneva izgledalo da je Srbija na ivici vanrednih izbora”, da je neočekivano premijer Cvetković pokrenuo postupak za razrešenje Dinkića, lidera druge po veličini vladajuće stranke, a da je, takođe neočekivano, Dinkić pristao da se povuče.
“Upravo je nedavni spor Dinkića i Ilića oko investicija koje je slovenačko ‘Gorenje’ prebacilo iz Valjeva u Zaječar otvorilo rasprave, optužbe i prepucavanja unutar vladajuće kolicije. Korak, po korak, Dinkić je zatražio smenu premijera, navodeći da on ne odlučuje u Srbiji nego da to čini predsednik Tadić. ‘Prihvatam odluku, odlazim iz Vlade. Međutim, imajući u vidu da ne želim da me bilo ko optužuje da želimo da rušimo Vladu - posebno ne oni koji nemaju ni trunčicu hrabrosti da se javno pojave i kažu pred kamerama da su oni ti koji donose odluke u Vladi, a ne sam premijer (kao što smo hiljadu puta rekli) – jednoglasno smo na Predsedništvu odlučili da podržimo stabilnost u državi’, kazao je Dinkić i uz to dodao da ostaje pri svemu što je ranije rekao: ‘Stojim iza svake reči koju sam poslednjih dana izgovorio. Žao mi je ako se predsedniku Tadiću nije dopala istina.”
I u rekonstruisanoj Vladi G17 plus dobio je značajne pozicije. Verica Kalanović postala je potpredsednica, Nebojša Ćirić izabran je za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, a ministar kulture, informisanja i informacionog društva postao je Predrag Marković. Za ministra zdravlja postavljen je Zoran Stanković, koga je na to mesto predložio G17 plus.
Nekoliko meseci kasnije, u maju 2011. Ujedinjeni regioni Srbije predali su Skupštini Srbije više od pola miliona potpisa građana koji su podržali predlog za decentralizaciju Srbije i predloge za izmenu pet pratećih zakona u vezi sa tom inicijativom.
Beta, 30. 5. 2011. godine
“Posle dva meseca dugog prikupljanja potpisa, Ujedinjeni regioni Srbije predali su u republičkom parlamentu peticiju koju je podržalo 515.792 građana Srbije koji podržavaju njihovu inicijativu za decentralizaciju i pet predloga zakona kojima bi se ona sprovela. Predsednik URS Mlađan Dinkić izjavio je posle predaje peticije i predloga zakona da su to predlozi kojima se omogućuje suštinska decentralizacija Srbije. On je rekao da za sada niko nije prikupio toliki broj potpisa za neku zakonodavnu aktivnost od vremena uvođenja parlamentarizma u Srbiji i dodao da je sada na URS-u velika odgovornost prema tim građanima koji su peticiju podržali svojim potpisima, ali i drugima koji podržavaju njihovu inicijativu.”
Na opšte izbore 2012. URS izlazi samostalno, obećavajući da ni pod kojim uslovima neće praviti koaliciju sa tada opozicionom Srpskom naprednom strankom. Istovremeno, Dinkić je zahtevao od tadašnjih partnera iz DS da se odrede da li će nakon izbora u Vladu sa SNS.
Press, 24. 4. 2012. godine
„O tome nije bilo razgovora, niti će biti. URS ni pod kakvim uslovima neće ulaziti u vladu sa SNS-om.“
I članica predsedništva URS Suzana Grubješić, tokom predizborne kampanje, tvrdila je da koalicija njene stranke i SNS ne dolazi u obzir, ponavljajući to u više navrata.
RTS, 30. 4. 2012. godine
„Što se tiče SNS, mi smo ne znam koliko puta rekli da nećemo ući u koliciju sa SNS, ali to opet nije bilo dovoljno, pa se u jednom partijskom glasilu pojavilo da smo sklopili neki tajni dogovor… Sto prvi put, ne nećemo ući u koaliciju sa SNS, i svi koji glasaju za URS treba da znaju da svoj glas daju nama, a ne daju nikome drugom.“
Ipak, nakon izbora, na kojima je sa 215.666 glasova (5,51 odsto) preskočio cenzus i dobio 16 mandata, URS je postao deo vladajuće koalicije koju je predvodila Srpska napredna stranka. Mediji su podsećali i na izjave tadašnjeg zamenika predsednika SNS Aleksandra Vučića, koji je u Skupštini Srbije u maju 2007. pokazivao robijašku košulju namenjenu Dinkiću.
Sklapanje nove koalicije, jul 2012 / Foto: FoNet/Aleksandar Koković
Otvoreni parlament, 8. 6. 2006. godine
„Pošto ovde slušamo gluposti danima, reč je o velikoj pljački, krađi i lopovluku koji sprovodi Vlada Republike Srbije, pre svega G17 plus, doneli smo danas da vam pokažemo vaš dres u budućnosti. To je dres koji će Mlađan Dinkić da nosi. Poklanjam ga gospodinu ministru da ga uskoro u to odvede, a evo ako vam fale, ovo je zvuk koji će uskoro da se čuje za Mlađana Dinkića i za najveće lopove u Srbiji. (Poklanja zatvorenički dres i škljoca lisicama.)”
U maju 2013. Ujedinjeni regioni Srbije su na izbornoj skupštini konstituisani kao jedinstvena partija, a za predsednika je izabran dotadašnji lider Dinkić.
Tanjug, RTV, 19. 5. 2013. godine
'Ovo nije vreme za govore, ovo je vreme kada treba da se radi i zato, nakon što završimo izbornu skupštinu, pozivam da svako u svom mestu učini nešto da se ona pokrenu. Pozivam koalicione partnere i sve razočarane demokrate i članove LDP da nam se pridruže jer moramo ujedinjeni da podignemo Srbiju’, rekao je Dinkić, koji je zatražio raspisivanje vanrednih izbora u Vojvodini i Beogradu, ocenjujući da vlasti koje upravljaju tim regionima ne rade dovoljno dobro zbog čega, umesto da budu motor razvoja države, i Beograd i Vojvodina zaostaju.”
A posle dugo najavljivane rekonstrukcije Vlade Srbije, krajem jula 2013, premijer Ivica Dačić je predložio da Vlada nastavi da funkcioniše bez URS-a, a SNS-u je poručio da su, ukoliko ne prihvati ovaj predlog, rešenje izbori ili nova koalicija bez socijalista. Dačić je prethodno rekao da je Dinkić u rekonstruisanoj Vladi želeo da bude potpredsednik Vlade za investicije i da rukovodi Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza, da bude ministar saobraćaja, infrastrukture, turizma, telekomunikacija i informatičkog društva.
Slobodna Evropa, 30. 7. 2013. godine
“Sam Dinkić tvrdi da resore, o kojima se govori da ih je on navodno tražio, on nije tražio, već ih je dobio na poslednjem sastanku i razgovoru sa Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem. ‘Ja ovo nisam tražio, Dačić vas je slagao. Ovo su oni meni ponudili’, rekao je Dinkić.”
URS više nije bio deo vladajuće većine, ali je već krajem avgusta Vlada Srbije donela rešenje kojim se Dinkić imenuje za zamenika predsednika Komiteta za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a Aleksandar Vučić za predsednika Komiteta.
Aleksandar Vučić i Mlađan Dinkić / Foto: FoNet/Nenad Ðorđević
RTS, 25. 8. 2013. godine
“Vučić je, posle sednice Glavnog odbora SNS-a, rekao je da je za tu odluku glasao i premijer Ivica Dačić, ali i svi ministri i da je to urađeno po uobičajenoj proceduri. ‘Vlada ga je predložila. Sa nekim ljudima u svetu ne razgovaraju funkcije i funkcioneri nego ljudi. Nadam se i kad odemo s vlasti da će u ovoj zemlji biti dovoljno pameti da i mene neko angažuje da razgovaram s predstavnicima pojedinih arapskih zemalja zato što tamo uživam veliki ugled’, rekao je Vučić. On je objasnio da je Dinkić sa Emiratima radio određene poslove, da poznaje ljude, koji su izrazili želju da se taj posao i nastavi.”
Kada se zakoračilo u narednu 2014. raspisani su vanredni parlamentarni izbori, nakon kojih, prvi put od osnivanja, G17 plus, odnosno URS, ostaje van parlamenta. Iako su predizborna istraživanja predviđala ovakav ishod, mnogi su ostavljali mogućnost da se i ovoga puta Dinkić i njegova stranka “dočekaju na noge”. Posle osvajanja svega 109.167 glasova (3,04 odsto), lider URS odlučio je da podnese ostavku na najvišu stranačku funkciju.
Tanjug, 18. 3. 2014. godine
“Dinkić je, kako je Tanjugu rečeno u toj stranci, na sednici Predsedništva koja je danas održana, obavestio članove tog tela da ‘preuzima ličnu odgovornost za izborni rezultat i da podnosi ostavku’. Prema odluci Predsedništva URS, do izbora novog predsednika, radom stranke će koordinirati zamenik predsednika Veroljub Stevanović i predsednica Izvršnog odbora Verica Kalanović. ‘Moguće da je došao trenutak da se povučem iz politike’, rekao je tada Dinkić novinarima.”
Već posle nekoliko meseci, od URS-a nije bilo ni traga ni glasa.
Danas, 23. 7. 2014. godine
“Na ulazu u zgradu na Trgu republike 5 više ne postoji tabla sa natpisom Ujedinjeni regioni Srbije. ‘Gde ste pošli?’, upitao je portir. ‘Gore, u URS’. ‘Oni više nisu ovde, preselili su se pre više meseci, čini mi se na Topličin venac’. Na adresi Topličin venac 11 nalazio se Gradski odbor Ujedinjenih regiona Srbije, stranke koja je sa Mlađanom Dinkićem na čelu na prošlim izborima završila ispod cenzusa. Tamo, u holu zgrade na poštanskom sandučetu piše ‘G17 plus, regionalni odbor’. Međutim, u prizemlju na ulaznim staklenim vratima piše ‘Narodna stranka Srbije’, unutra nikoga. ‘Nije više ovde URS, iselili su se. Tu je sada neka druga stranka’, kažu zaposleni sa sprata iznad. Narodna stranka Srbije je, podsetimo, politička organizacija koju namerava da osnuje deo (bivših) funkcionera URS.”
U novembru 2015. Tanjugu je u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave rečeno da je Dinkić odobrio brisanje URS iz registra političkih partija.
Tanjug, 9. 11. 2015. godine
“On je u dopisu istakao i da, što se njega tiče, nadležno ministarstvo može da pokrene postupak brisanja URS iz registra, pošto ta partija ne postoji više od godinu dana.”
A čime se sada bavi Mlađan Dinkić? Kako je podsetio “Blic”, Dinkić je po povlačenju iz politike osnovao firmu “MD solution”, u kojoj ima udeo od 65 odsto.
Blic, 1. 4. 2019. godine
“Firmu je pokrenuo sa Dragijanom Radonjić Petrović, njegovom savetnicom u Ministarstvu privrede i finansija, koja je u Vladi bila angažovana i kao državni sekretar. Odmah nakon izlaska iz politike Dinkić se angažovao i u vrhu Zberbanke u Srbiji, gde je danas član Upravnog odbora, a prošle godine osnovao je i firmu za trgovinu računarima.”
Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo je krajem 2014. protiv Dinkića istragu, koja je ubrzo obustavljena.
CINS, 29. 10. 2018. godine
“Tužilaštvo za organizovani kriminal je protiv njega pokrenulo istragu krajem 2014, godinu dana nakon što je rekonstrukcijom Vlade bio smenjen sa mesta ministra finansija i privrede. Tužilaštvo ga je sumnjičilo da je kao guverner Narodne banke zloupotrebio službeni položaj tako što je imovinsku korist od preko 730 miliona dinara pribavio bankama, među kojima je bila i Nacionalna Štedionica. Dinkić je bankama na tri godine i bez naknade dao na korišćenje imovinu pod kontrolom tadašnje Narodne banke Jugoslavije – 19.000 kvadratnih metara sa kompletnom opremom i informatičkom tehnikom. Sporazumi sa bankama podrazumevali su da one preuzmu u radni odnos određeni broj zaposlenih ZOP-a. U izveštaju MUP-a iz oktobra 2014, koji je prethodio istrazi Tužilaštva, navedeno je da guverner nije imao ovlašćenja da zaključi sporazume sa bankama bez prethodnih odluka saveznih ili republičkih organa. Tužilaštvo je obustavilo istragu 26. decembra 2016. godine, a Republičko javno tužilaštvo je odbilo prigovor Državnog pravobranilaštva na naredbu o odustajanju od istrage.”
Jedan od lidera Demokratskog fronta Nebojša Medojević izneo je još 2018. tvrdnju će Dinkić biti savetnik za ekonomska pitanja u kabinetu crnogorskog predsednika Mila Đukanovića.Iz tog kabineta nije bilo potvrde, ali ni demantija ove najave.
A neki od bivših članova G17 plus i URS-a i dalje su prisutni u (političkoj) javnosti.
Ksenija Milivojević sada je ambasadorka Srbije u Holandiji, a prethodno je bila pomoćnica ministra za evropske integracije i v.d. direktora Kancelarije za evropske integracije. Miroslav Čučković se na funkciji predsednika Gradske opštine Obrenovac nalazi od juna 2012, sada kao kadar SNS. Maja Gojković koja je na izborima 2012. nastupila na listi URS, prešla je u SNS, bila predsednica Skupštine Srbije, a sada je ministarka kulture. Bivši predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković, bio je 2018. na izborima za Skupštinu Beograda nosilac liste Pokreta obnove Kraljevine Srbije, dok je Miloljub Albijanić potpredsednik Zdrave Srbije, na čijem je čelu Milan Stamatović.
Vreme, 14. 8. 2014. godine
“Možda i najistaknutiji primer tehnike URS-ovog pragmatizma, oslobođenog balasta bilo kakve ideologije, dao je Ivica Kojić, ranije šef kabineta lidera URS-a Mlađana Dinkića u Ministarstvu ekonomije. Kojić je važio za Dinkićevog čoveka od poverenja. Na parlamentarnim izborima 2012. bio je 11. na listi URS-a, a nakon formiranja vlade Ivice Dačića u julu 2012. postao je državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede, koje je vodio Dinkić. Ostavku na tu funkciju podneo je u septembru 2013, kada je URS izbačen iz rekonstruisane vlade. Danas obavlja isti posao, šef je kabineta, samo ne Dinkićevog nego Vučićevog.”
S druge strane, bivša ministarka Jasna Matić je u julu 2020. pred Višim sudom u Beogradu osuđena na sedam meseci kućnog zatvora bez elektronskog nadzora. Ona i njeni saradnici prvostepeno su osuđeni na ukupno dve godine i sedam meseci zbog zloupotrebe službenog položaja u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) kojom su, kako se navodi, oštetili budžet Srbije za oko 40 miliona dinara, a sebi i drugima pribavili imovinsku korist od 25 miliona.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
