Garantovana sudbina
Moguće je da je Tomislav Nikolić raspisujući vanredne parlamentarne izbore, jednim potezom olovke sudbinu svih građana, čiji je predsednik, odredio na duži rok. Moguće je, takođe, da je svestan te sudbine Nikolić baš zbog toga, u kratkom obraćanju, poluglasom izgovorio: „Neka su nam srećni izbori”. Ko je shvatio taj je i razumeo, i obrnuto. Ono što je posle toga Nikolić izgovorio potvrđuje tezu o „potezu sudbine”, a rekao je da on predsednik svih građana, ali da mu nisu sve stranke iste. Za razliku od pevaljki kojima su sve njihove pesme drage i iste kao njihova deca, Nikolić je kao predsednik svih nas – u naše ime i u programu javnog televizijskog servisa svih građana – rekao da će navijati za Srpsku naprednu stranku. Zašto si onda raspisivao izbore u naše ime ako u isto to (naše) ime navijaš za svoje? Znači li to da treba da sledimo Nikolićev primer i da svi navijamo za iste?
Legitimno je, reći će mnogi, da predsednik države ima svoje favorite na izborima. Jeste. Legitimno je da, kao građanin izađe na izbore i da zaokruži one koji su mu srcu dragi. Jeste, i to. Obelodanio je da će, dakle, kao građanin Nikolić, poslušati predsednika Nikolića i glasati kao i on, tj. neće dozvoliti da se građanin u njemu otrgne njegovoj predsedničkoj samokontroli. Poslušno će iskoristiti svoje građansko biračko pravo da glasa kao njegov predsednik. Jer, Nikolić je, ponovićemo, predsednik svih građana, pa i sebi samom. Svoj.
Ako zanemarimo zavrzlamu iz prethodnog pasusa, za koju nisam siguran da će biti shvaćena i prihvatljiva širim masama, hajde da ne zanemarimo ono što je Nikolić još rekao u vezi s mogućim ishodom budućih izbora. A rekao je da je vreme da Aleksandar Vučić preuzme odgovornost i kao premijer i da je „prirodno da on zatraži mandat i zasnuje vladu”. Da li to Nikolić već zna ishod izbora? Jašta. Rekosmo da je sudbinu naroda overio onim raspisom, ali će, za razliku od njega koji je sudbinu prepoznao ranije, narod te sudbine biti svestan 16. marta u večernjim satima, pred ponoć. Dakle, veoma kasno.
Sudeći po toku predsedničke svesti koja se prema izborima određuje voljom srca, a „pomalo i trenutnim odnosom političkih snaga“, glasačke kutije biće prepune listića sa zaokruženim brojem ispred imena, predsedničkom srcu, drage stranke. Predsednik se ne libi da kaže da će 16. marta SNS imati 150 poslanika (60 odsto glasova izašlih na birališta), već je prebrojao glasačke listiće i podelio poslaničke mandate, pa je logično zapitati se: čemu glasanje ako nam je ovaj već odmerio snage? Još ako tog dana padne zakasneli martovski sneg, pa stegne neka ciča zima, nema potrebe mlatiti se do biračkih mesta da bi se potvrdila kvota od 40 odsto koju je Nikolić već razrezao svima koji ne glasaju za SNS. Osim toga, nedelja je porodični i nogometni dan, biće nečega i u televizijskom programu, moći će (možda) nešto pametno da se vidi i čuje. Evo, iz Javnog servisa obećavaju da „Ravne gore” sigurno neće biti, dakle stiču se svi uslovi da se taj dan provede kod kuće i ispred televizijskih ekrana. O onih 40 odsto glasova, koliko je Toma zacrtao svima koji nisu Aleksandar Vučić, naciju će već neko obavestiti, možda baš predsednik svih građana, u šta sumnjam, ali uklapa se u scenario koji je Nikolić izložio.
Šta reći, a da čitalac i sam ne zna ili bar ne sluti. Možda još i to da Nikolić, prema sopstvenom „priznanju”, neće biti aktivan učesnik kampanje. Neće biti jer to već jeste. Rekao je sve što jedan džudo-majstor i master od univerziteta može da izgovori kao predsednik svih građana. Taman onoliko koliko je dovoljno za 60 odsto glasova kojima će obezbediti Vučićevu vladavinu na duži rok. A onda će novi mandatar da dozvoli proleću da grane. Dva dana potom, Toma će mu doći na Mladence. Da zajedno proslave Svetih 40(%) mučenika Sevastijskih.
