Gazda koji ne isplati platu treba krivično da odgovara

„Kada želimo da ukažemo na određena zakonska rešenja prirodno je da protestujemo ispred Skupštine. Ili ispred resornog ministarstva ili Vlade kada ukazujemo na ono što rade. Nacrt zakona o okupljanju građana ograničava u jednom obliku pravo građana jer daje pravo da lokalne samouprave odrede gde smeju da se održavaju skupovi. Pre par godina bio je predlog da se svi skupovi održavaju na Ušću. Pa svaki protest koji bi bio održan na Ušću ili, na primer, na Avali bi bio besmislen. Zbog toga je ovaj zakon neprihvatljiv za nas“, kaže Orbović.

Koliko su bitni protesti u sindikalnoj borbi, da li je to vaše glavno oružje kada želite da utičete na donosioce odluka?

Nisu glavno, protesti su zadnje oružje. Kada socijalni dijalog izgubi smisao, kada ne može da se dođe do rešenja, onda pristupamo metodama protesta, štrajkova, javnih okupljanja. Prvo se borimo dijalogom, prilikom donošenja nekog zakona, na primer, pokušavamo da svojim uticajem, ili amandmanima, promenimo određene odredbe, ali ako to ne uspemo onda su protesti jedino rešenje.

Obratili smo se Ustavnom sudu zato što se ne poštuje zakon. Cena rada je regulisana Zakonom o radu i njime su tačno određeni kriterijumi na osnovu kojih se izračunava cena rada.  Primenom te metode minimalna cena rada je trebalo da bude 143 dinara po satu a Vlada je odlučila da ostane na 121 dinaru. Znači, pitanje cene rada nije pitanje pregovora, zakon je dao metodologiju, a zakon mora da se poštuje.

Mi govorimo o ulasku u EU, da smo država koja želi da liči na Evropu. Tamo se, doduše, ova pitanja i ne pojavljuju. Kod njih postoji pravosuđe koje brzo reaguje, i mi pokušavamo na ovaj način…

Ne, znamo da neće. Ali računamo da će to vremenom biti osnova preko koje ćemo moći da ukažemo na probleme našeg pavosuđa. I da će to morati da se reguliše, tako da se ovakva pitanja regulišu na brži način.

Imamo primer sa Zakonom o radu, on se ticao svih, uticao na sve zaposlene. Taj zakon je dao mogućnost poslodavcima da se iživljavaju i da vrlo lako otpuštaju radnike, smanjuje nadoknade, zarade. I pored toga, uz veliki trud, na protestima smo skupili 20.000 ljudi, iako je postojao veliki revolt.

To nije mali broj, ali nije ni dovoljan da bi došlo do nekih promena.

Postoji deo radnika koji prima manje od minimalca, iako to ne bi smelo da se dešava. U unutrašnjosti Srbije imamo slučajeve da radnici primaju minimalnu zaradu od koje poslodavac uzima jedan deo. U mnogim firmama primaju minimalac a onda na ruke primaju drugi deo zarade. To je pljačka, jer mi zbog toga imamo lošije zdravstvo, manje penzije, manje plate u prosveti. Ljudi ne smeju to da prijave. Predstavnici sindikata mogu to da prijave i imaju zaštitu. Ali zakon traži da se individualno potpišu oni koji pokreću tužbu. A to znači da oni sigurno gube posao. Mnogo ljudi koji me sretnu na ulici pričaju mi svoje probleme, ali kažu da ne smeju da to javno urade niti da tuže gazde. Veoma mali broj ljudi se odluči da to i učini i pored svega što trpe.

A šta sve trpe radnici u Srbiji?

Imali smo slučaj jedne devojke koja je došla, ali, naravno, nije smela da prijavi gde radi. Gazda joj je jedva dao nedelju dana kada ga je pitala za odmor. Kada mu je rekla da ima pravo na najmanje dve nedelje da odmah iskoristi, on joj je rekao „sram te bilo slepice jedna, gde ćeš ti da ideš na odmor kada imaš platu dvedeset hiljda“. Pogledajte dokle to ide? A ako bi ga prijavila momentalno bi ostala bez posla jer postoji veliki broj ljudi koji su nezaposleni i jedva čekaju da dobiju  priliku da negde rade.

Ne sumnjam da ministar iznosi zvanične podatke. Pitanje je samo kako se dolazi do tih podataka. Nema logike da u zemlji gde se, sa jedne strane, ugasi na hiljade firmi i otpusti na desetine hiljada ljudi, a sa druge otvori veoma mali broj novih radnih mesta, imamo smanjenje nezaposlenosti. Broj radnika koji se otpuštaju je neuporedivo veći od onih koji se zapošljavaju.  A još imamo i zabranu zapošljavanja u javnom sektoru. Te ankete o zaposlenosti se rade tako što se osobe koje su radile samo sat vremena računaju kao da su radile čitav mesec. Te ankete se rade po međunarodnoj metodologiji, to ne sporim, ali podaci koji se tako dobiju nisu realni.

Mi imamo kontakte  preko Socijalno ekonomskog saveta (SES). Redovno dolazi i prisustvuje na sastancima. Moram da kažem da on lično reaguje kada prijavimo neku nepravilnost, daje kontakte sa inspekcijom. Ako ukažemo da je neka inspekcija bliska sa poslodavcem spreman je da je zameni. Bio bih nekorektan kada bih rekao da je drugačije. Ali nažalost  mnogi poslodavci ne uvažavaju inspekciju i ono što ona kaže. Oni kažu platiću kaznu ali neću odustati od onoga što sam počeo da radim. Imamo slučaj platnih listića. Te listiće poslodavac mora da da zaposlenom i u slučaju da mu ne isplati zaradu. Sa njim vi u skraćenom postupku bez dokazivanja na sudu možete da naplatite svoju zaradu. I zaista kada je uvedena ta odluka, sve je išlo dobro do pre par meseci kada su poslodavci opet prestali da izdaju platne listiće. Ispada da kolika god da je kazna, to je manje nego ono što bi morali da daju za isplatu plata.

Postoji, mi smo tražili da se to pitanje reši kroz krivični zakon. Da se neisplaćena zarada računa kao krivično delo. To rešenje je poznato u svetu – postoji u Rusiji i Hrvatskoj. Ako poslodavac ne isplati dva ili tri meseca zaradu pokreće se krivični postupak a kazna može da bude zatvor do nekoliko godina. Međutim, postoje veliki otpori da se to rešenje uvede i kod nas.