Gde dođe nasilje nestaje politika

Društvenim mrežama često kruže snimci fizičkih napada, navodne izjave svedoka, ponekad i informacije o podnetim krivičnim prijavama protiv počinilaca, sa obe strane političkog spektra. I dok ovi incidenti svoj život nastavljaju u virtuelnom svetu, sudski epilog je u domenu naučne fantastike.  

U moru informacija o političkim pritiscima i nasilju u lokalnim sredinama posebnu pažnju poslednjih dana izaziva slučaj Šabac, odnosno tri “opozicione” lokalne samouprave koje su se, upravo u kontekstu ove teme,  obratile za pomoć Kongresu lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope u Strazburu. Prema tvrdnjama gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, potpisane izjave žrtava političkih pritisaka SNS-a i pokušaji “kupovine” odbornika predočeni su Savetu Evrope, čiji je Srbija član. Do koje mere su pritisci i nasilje postali uobičajeni deo političkog delovanje govore i izbori za savete nacionalnih manjina pre kojih su se različite liste, naročito u Novom Pazaru ponašale kao da se nalaze na bojnom polju, sa sve ocenom Sulejmana Ugljanina „da je Srbija neman i fašistička tvorevina“, ali i snimci navodne kupovine glasova koji kruže društvenim mrežama i koje prenose pojedini mediji. 

U razgovoru za Istinomer profesor kličničke psihologije Mikloš Biro, komentarišući medijske navode o tuči lokalnih predstavnika Narodne stranke i SNS u Vranju, kaže da je “nasilje posledica činjenice da su se vlast i opozicija do te mere konfrontirali da tu nema srednjih rešenja, već samo podela na nas i njih“.

Biro dodaje i da “nasilje nosi jedan nacionalistički i totalitaristički diskurs i crno-belo razmišljanje koje ide ka uništavanju neprijatelja i koje je daleko od kompromisa kao osnova parlamentarne demokratije“. Taj “nacionalistički diskurs” koji pominje profesor Biro, “prelio” se nedavno i na ulice Novog Sada kada su prebijena dvojica mladića albanske nacionalnosti. U tom smislu  treba podsetiti i na činjenicu da osuđeni ratni zločinac sedi u parlamentu Srbije, da drugi predaje na visokoj vojnoj školi, a trećem se iz državnih resursa finansira ratni dnevnik.

Politikolog Jovo Komšić primećuje da je Srbija “daleko od parlamentarne demokratije” pa, kako dodaje i “od politike” jer “tamo gde je nasilje politike odavno nema”. 

Prema rečima profesora Biroa, “ideja političke borbe između vlasti i opozicije nije u finkciji donošenja zakona, koji bi bili od koristi društvu, već se taj odnos sveo na marketing i ocrnjivanje one druge strane”.

 

Baš kao i u Šapcu, Novom Sadu i mnogim drugim mestima, i u Vranju se policija u slučaju nasilja, za koje obe strane tvrde da je počinilac onaj drugi, nije oglasila. Naši sagovornici smatraju da bi, pa makar bilo i zakasnelo reagovanje policije i drugih nadležnih institucija, možda, moglo da relaksira atmosferu, koja je daleko od mirne i demokratske.

Naš sagovornik izvesne nade polaže “u razumne građane koji bi mogli da utiču na promenu stanja u društvu za koje je odgovorna i vlast ali i opozicija, jer demokratija ne zavisi samo od jednog tasa na vagi“. 

Nešto manje nade u građane polaže Mikloš Biro koji ocenjuje da se “u atmosferi totalitarnog uređenja građani plaše jer veruju da je politika nešto prljavo što donosi probleme, pa se drže po strani”. 

 

Srbija nikada nije postala konsolodivona demokratija. U izveštajima međunarodnih organizacija ranijih godina definisani smo kao zemlja koja je delimično demokratski konsolidovana. Međutim, prema rečima Jove Komšića problem je što je stanje danas “znatno gore nego ranije”. Tu ocenu potkrepljuje stavom da “nema slobodnih medija, slobodnog javnog menjenja, a da je vladavina prava daleko od prava”.

“Trenutno smo u stanju, kako je konstatovala i Evropska komisija, zarobljene države“, podseća Komšić i na pitanje da li je put ka Evropskoj uniji  jedno od rešenja za izlazak iz začaranog kruga nasilja, nepoverenja, apatičnosti, bezvlašća i samovolje, odgovara sumnjom.