Građani Srbije će morati da sačekaju još mesec dana kako bi saznali detalje ugovora između kompanije „Igls Hils“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Vlade Srbije o zajedničnom ulaganju u projektu „Beograd na vodi“. Naime,kako je nedavno Istinomeru rečeno u kabinetu gradonačelnika Beograda, sada se posle odluke Komisije za zaštitu konkurentnosti, čeka i odluka o dokapitalizaciji ali i odluka druge državne komisije – Komisije za kontrolu državne pomoći.
Zadatak ove Komisije će biti da utvrdi da li u ovom slučaju postoji pomoć države i da li se njome narušava konkurentnost, objasnio je u intervjuu listu Politika prvi čovek „Beograda na vodi“ Nikola Nedeljković.
„Stanovište preduzeća na čijem sam čelu je da u ovom projektu nema državne pomoći. Očekujem da ćemo potvrdu toga imati za mesec dana“, rekao je Nedeljković. Politika, 17.6.2015.godine.
Obrazlažući ovo generalni direktor “Beograda na vodi” je rekao da Vlada Srbije neće izdvajati novac za “Beograd na vodi” u vidu državne pomoći, već će biti uzet državni kredit od 130 miliona evra od arapskih partnera.
Ipak, čim Komisija za kontrolu državne pomoći donosi odluku postoji mogućnost da se ipak radi o subvencijama iz državne kase. Jer javnost i dalje ne zna ko uzima ovaj kredit, da li država ili “Beograd na vodi” i da li se za njega daju neke garancije i ko to radi – država ili grad.
Zorana Mihajlović na potpisivanju Ugovora o zajedničkom ulaganju za projekat „Beograd na vodi“/Foto: FoNet
Ovih nepoznanica i pitanja, međutim, ne bi ni bilo da država primenjuje zakon. Naime, Zakonom o javno privatnom partnerstvu donetom novembra 2011. godine predviđeno je osnivanje Registra javnih ugovora u kome bi morao da se nađe i ugovor o “Beogradu na vodi”. Međutim, četiri godine i tri vlade nisu bili dovoljni da država ispuni ovu zakonsku obavezu. Zbog čega?
Printscreen / Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama
Za odgovor na ovo pitanje ostali smo uskraćeni od strane Ministarstva finansija koje je bilo zaduženo da uspostavi i vodi ovakav registar.
Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić kaže da je očigledno da mnogi očito misle da ovakav registar nije važan.
“Ja mislim sasvim obrnuto, vrlo je važan. Takav registar je bitna pretpostavka za ostvarenje bar dva važna cilja. S jedne strane on bi trebalo da bude bitan mehanizam kontrole vlasti. S druge strane spremnost vlasti da ovakve poslove učini što transparentnijim bi bio bitan mehanizam vaspostavljanja odavno teško poljuljanog poverenja”, kaže Šabić za Istinomer.
Printscreen / Istinomer intervju
Međutim, iako taj registar još nije ni uspostavljen bilo je pokušaja da se javnosti ograniči pristup. Kako Šabić objašnjava, on je u proteklim godinama vodio polemiku zbog pokušaja da se ministarskim pravilnikom ograniče i uslove prava javnosti na pristup informacijama iz registra.
“Morao sam čak i da pokrenem postupak pred Ustavnim sudom, da bi tek nakon toga nadležno ministarstvo odustalo od takvog pokušaja”, zaključuje Šabić.
U Registru javnih ugovora prema Zakonu o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama našli bi se ugovori koji bi bili potpisani prema ovom propisu, a kako Šabić kaže u njemu bi se sigurno našao i ugovor o zajedničkom ulaganju za projekat “Beograd na vodi”.
Programski direktor Transparentnosti Srbija, Nemanja Nenadić smatra da bi postojanje ovakvog registra bilo važno zbog mogućnosti pregleda ugovora i to ne samo onih koji su zaključeni na osnovu Zakona o JPP, već i svih drugih kojima se raspolaže javnom imovinom. Komentarišući neobjavljivanje ugovora za projekat “Beograd na vodi” koji je Vlada Srbije potpisala sa kompanijom “Igl Hils”, Nenadić kaže da pomeranje rokova za objavljivanje ovog ugovora govori o tome da političari nisu imali stvarne razloge da ne objave ugovor.
“Ni Komisija za zaštitu konkurencije, ni Komisija za kontrolu državne pomoći nemaju mogućnost da menjaju ugovorne odredbe i uslovljavanje objavljivanja njihovim odobrenjem ugovora nema nikakvog smisla. Dakle, da su hteli da objave ugovor, objavili bi ga. Ako postoji neki razlog zbog kojeg nisu objavljivali, to svakako nije ovaj koji je naveden, već možda nešto drugo – na primer dogovor sa stranim partnerom”, kaže Nenadić za Istinomer.
U Registru javnih ugovora morao bi se naći i ugovor o postavljanju profesionalnog menadžmenta u Železari “Smederevo”. Ovaj ugovor je još jedan primer skrivanja poslovnih aranžmana države sa privatnim partnerima. Transparentnost Srbija nedavno je tražila od vlasti njegovo dostavljanje što se nije dogodilo, a kao razlog za to naveden je zaključak Komisije za zaštitu konkurencije. Naime, u Zakonu o zaštiti konkurencije je propisana mogućnost da ta Komisija utvrdi da neki dokumenti “ne predstavljaju informacije od javnog značaja”.
“I bez ulaženja u to da li je Komisija nešto pogrešila prilikom donošenja tog zaključka, zaprepašćuje činjenica da je Ministarstvo privrede uopšte došlo na ideju da traži od Komisije da se ugovor izuzme iz režima slobodnog pristupa informacijama. Najzad, treba naglasiti da bez obzira na ove zaključke i norme drugih propisa, Zakon o slobodnom pristupu informacijama, po svakom logičnom tumačenju ustavnopravnog poretka Srbije, ovde ima prednost”, kaže Nenadić i dodaje da se Transparentnost već žalila Povereniku za informacije od javnog značaja i da se čeka odluka ove institucije o tome da li Ministarstvo privrede mora da dostavi tražena dokumenta ili ne.
“Šta je pravi razlog za nedostavljanje ugovora o upravljanju Železarom, ne znam. Možda nešto u vezi sa ugovornim odnosima upravljača i nesuđenog kupca Železare gde se pominje čak i mogući sudski spor ili arbitraža, možda nešto u vezi sa preuzimanjem obaveza države prema preduzeću ili zaposlenima. Šta god da je stvarni razlog skrivanja, iritira upadljiv kontrast između proglašavanja apsolutne tajnosti ugovora i udaranja na velika zvona o tome kako je zaključen dobar posao kada je ugovor potpisivan”, kaže Nenadić za Istinomer.
U ovoj oblasti, vlasti vrlo često koriste mogućnost zaobilaženja zakonskih procedura zbog primene međudržavnih sporazuma. Oni između ostalog omogućavaju da se ne primenjuju antikorupcijski mehanizmi iz domaćih zakona. Takođe, zaobilaze se tenderi i javni konkursi, a ne primenjuje se ni odredbe Zakona o JPP. U ovakvoj situaciji, javnosti ostaje samo da nagađa kakva je pravna priroda, ali i ekonomski interesi tako zaključenih ugovora.
