Gde su bili u Miloševićevo vreme, tu su i danas – na vlasti
Prošlo je 15 godina od smrti Slobodana Miloševića, a on bi i danas imao zašto da bude ponosan. Predsednik države, predsednik Narodne skupštine, guvernerka Narodne banke, ministar unutrašnjih poslova i mnogi drugi Miloševićevi saradnici i koalicioni partneri i danas kroje sudbinu Srbije. Razlika je samo što se kao “predsednika svih Srba” sada slavi neko drugi.
Jeste smrt Slobodana Miloševića u haškoj ćeliji, bez donete presude, ostavila zauvek otvorena pitanja o njegovoj ulozi u ratnim strahotama devedesetih. Kako sada stvari stoje, sa svakodnevnom revizijom istorije, izgleda da će, kad nestanu oni koji se njegove uloge jasno sećaju i ne treba im sud da bi imali dokaz o zločinu nad narodima, uključujući i sopstveni, Milošević ipak ostati Sloba.
A to Sloba, kao da je neki dobri komšija ili teča, za njega se lepilo jednako kad se vikalo “Slobo, slobodo”, “Slobo, Srbine” ili “Slobo, Santrače” tokom studentnskih protesta zime 96. i 97. Kao da je zvučalo više simpatično nego zlobno. Milošević je za narod postao Slobodan tek kad se došlo do „Spasi Srbiju i ubij se“.
Nećemo danas o fenomenu Miloševića, već o njegovoj zaostavštini – u vidu konkretnih ličnosti. Jer njega su se pred smrt odrekli skoro svi najbliži saradnici, odrekla ga se delimično i porodica, perjanice SPS-a priznaju da je politika 90- ih bila pogrešna, objašnjavali su da se SPS promenio, a onda su se neki od ministara vratili na velika vrata i Miloševićevu politiku skinuli sa stuba srama.
Portparoli uvek na ceni, na primer Mirin….
Oni koji su Slobi bili najbliži relativno su se dostojanstveno povukli; neki i danas gostuju po televizijama i bez preterane strasti objašnjavaju splet okolnosti koji je vodio od Gazimestana do Haškog tribunala, a priču o Miloševiću kao neshvaćenom geniju koji je „nepravedno optužen“ i ubijen u Hagu već godinama podgrejavaju radikali, bivši i sadašnji, kao i bivše perjanice JUL-a.
I danas se u Skupštini Srebije povremeno čuje odbrana Slobodana Miloševića, naročito kada poslanik albanske manjine kaže da je Milošević simbol genocidne ili velikosrpske diskriminatorske politike. Tada ga brane poslanici Pokreta socijalista čiji predsednik Aleksandar Vulin možda i jeste najveće iznenadjenje i šampion napretka u državnoj hijerarhiji. Jer dok je Sloba bio živ, Vulin nije bio ministar, ali je bio portparol Jugoslovenske levice, partije Miloševićeve supruge i koalicionog partnera SPS-a. Iako, po sopstvenom priznanju, Vulin u ono vreme nije bio među najbližim Miloševićevim prijateljima, ostao mu je verniji od većine partijskih mu drugova i jedan je od retkih koji je, kao i mnogo puta do sada, i prošle godine, kao ministar odbrane na današnji dan posetio Miloševićev grob u Požarevcu. Vulin je i tada ponovio da je Milošević vodio Srbiju u teškim vremenima, podsećajući da nije bio njegov najbliži prijatelj, ali jeste poštovalac i saborac.
„Niko ne može da kaže da je bombardovanje Srbije bilo opravdano i legitimno, niko ne može da kaže da je nasilje na Kosovu i Metohiji koje su Srbi doživeli bilo opravdano, baš kao što niko ne može da kaže da su Srbi želeli pljačkaške privatizacije, opustošene fabrike i da budu opljačkani i oterani sa posla od strane onih koji su došli 2000. godine“, rekao je Vulin.
I Slobin….
Predsednik Skupštine Ivica Dačić za vreme Miloševića nije stigao tako visoko. Bio je portparol stranke punih osam godina, i to od onih dobrih iz ugla novinara, za koje nije postojao odgovor “nemam komentar”. Tada se govorilo da mu Sloba ne dozvoljava da napreduje jer ne može da nađe boljeg portparola, ali nije to bilo baš ubedljivo, naročito kada je u drugoj Vladi Mirka Marjanovića bilo radikala mlađih od Dačića.
Iako je 2003. godine, Milošević iz Haga tražio Dačićevo isključenje iz stranke, on ga se nikad nije odrekao. Često ume da kaže da je on naslednik Tita i Miloševića, kao što je SPS naslednik Saveza komunista Jugoslavije.
A kad je postao premijer 2012. godine, u članku pod naslovom „Miloševićeva stara garda se vraća„, Die Presse je pisao da je novi premijer Dačić u svome kabinetu okupio niz funkcionera iz vremena Miloševića. “Imenovanjem Jorgovanke Tabaković za guvernerku Narodne banke čini se da je okončan nacional-populitistički obrt. Nejasno je u kojem smeru se kreće ova zemlja kandidatkinja za EU. No, jedno je, izgleda, jasno: v.d. predsjednika SNS-a Aleksandar Vučić sada deli karte u igri”, preneo je tada Dojče vele.
Vučić i dalje deli karte
O ministrovanju Aleksandra Vučića u vladi koju je kontrolisao Milošević više govore Vučićevi protivnici, nego Vučić sam. Njegov odnos prema Miloševiću možda najbolje odslikava govor iz 2018. godine kada je na Kosovu rekao: “Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.“
Na televiziji Prva nedavno je rekao da je Miloševiću zamerao što nije bolje pogledao “našu situaciju u svetu i na osnovu toga donosio odluke”. S druge strane, ideju o srpskim zemljama i “predsedniku svih Srba” Vučić prepušta drugima da je šire, pa je njegovo oslanjanje na Miloševića uvek “uvijeno u tri oblande”. Vučić je u ovoj priči interesantan samo zato što je trenutno na najjačoj poziciji, ali se njegovo političko nasleđe ipak više vezuje za Vojislava Šešelja, nego za Miloševića.
I Maja sad ima portfelj
Ministarka bez portfelja iz 1998. godine Maja Gojković sada je ministarka kulture. Ne poziva se na Miloševićevu politiku, ali odnos prema njemu najčešće iskazuje kroz odnos prema 5. oktobru. Za vreme dok je bila predsednica Skupštine Srbije Gojkovićeva nije propuštala priliku da taj datum pomene samo kao dan pljačke i paljenja skupštinskog zdanja i tim povodom je organizovala izložbu “Umetnost koja čeka pravdu”. Jednom je govore opozicije o petom oktobru kao danu demokratije prekinula rečima da neće to da sluša i vratila ih na dnevni red.
Neki od najbližih ipak nisu u vlasti
Interesantno je da u novim podelama nije nikad bilo Gorice Gajević, jedne od najbližih Miloševićevih saradnica i jedne od najznačajnijih figura SPS-a devedesetih godina. Njeni govori u Skupštini iščekivali su se kao znak u kojem će pravcu ići sudbina čitavog naroda, a posle petooktobarskih promena povukla se iz političkog života.
Takođe, Uroš Šuvaković koji je godinama bio predsednik udruženja “Sloboda” i bavio se zaštitom lika i dela Slobodana Miloševića, obilazio njegov grob svih onih godina u kojima to nije bilo popularno, danas je profesor fakulteta i ne pojavljuje se često u javnosti.
Narodni poslanik SPS-a Milutin Mrkonjić godinama je i u vreme kada je bio poslepetooktobarski ministar u kabinetu na zidu držao sliku Slobodana Miloševića.
“Ja se Slobe ne odričem. Kome se ne dopada slika, ne mora da dolazi”, rekao je Mrknjić kad su ga zbog toga kritikovali.
Iz biografije
Suđenje Miloševiću u Hagu počelo je 12. februara 2002. izvođenjem dokaza za zločine na Kosovu koje je trajalo do 11. septembra te godine. Izvođenje dokaza po optužnicama za zločine u Hrvatskoj i genocid u Bosni i Hercegovini trajalo je od 26. septembra 2002. do 25. februara 2004. Postupak odbrane počeo je 31. avgusta 2004. a do presude nikad nije došlo.
Osim poznate političke karijere, izdvajamo i da je bio rezervni kapetan JNA i nosilac Ordena rada sa srebrnim vencem, Ordena rada s crvenom zastavom, a 1994. je dobio i Orden Republike Srpske sa ogrlicom, Medalju Rige od Fere i Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova do 1918.
Bio je autor knjige Godine raspleta, koja je godinama bila omiljeni ukras viđenijih kuća širom Srbije.
Naslovna fotografija: Canva/FoNet/Wkimedia
