Genocid u Srebrenici i manipulacije koje se ponavljaju

Zločin, a ne genocid

U Srbiji se godinama negira da je u Srebrenici bilo genocida. Vlast i njoj bliski analitičari tvrde da se u julu 1995. dogodio zločin, dok režimski mediji pišu o „lažnom” i „nepostojećem” genocidu. Za tu tvrdnju često se pozivaju na zaključke Međunarodne komisije Gideona Grajfa, po kojima nema ni govora da je genocida bilo. Prećutkuje se, međutim, da je komisiju formirala Vlada Republike Srpske u februaru 2019. i da njen izveštaj nije međunarodno priznat. Ono što jeste međunarodno priznato su presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju – od dvadeset presuda za zločine počinjene u Srebrenici, sedam uključuje i presude za genocid. Pred Haškim tribunalom je, ukratko, dokazano da su snage bosanskih Srba u periodu od samo sedam dana sistematski pogubile između sedam i osam hiljada Bošnjaka iz Srebrenice, dok je ostatak bošnjačkog stanovništva prisilno raseljen. Dokazi su, dakle, pokazali da je namera bila da se pobiju vojno sposobni muškarci, kako bi se uništila bošnjačka zajednica u Srebrenici. Takođe, Međunarodni sud pravde u Hagu, u tužbi Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore, utvrdio je u februaru 2007. da je na području Srebrenice 1995. počinjen genocid, ali da on nije učinjen prema uputstvima ili pod kontrolom Srbije i njenih lidera. Dalje, Skupština Srbije je u martu 2010. usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, kojom se osuđuje zločin na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, ali bez pominjana termina genocid.

Umanjivanje broja žrtava

Negatori genocida negiraju i broj srebreničkih žrtava. Tvrde da je broj preuveličan i da je u Srebrenici stradalo maksimalno 2.000 ljudi. Međutim, Haški tribunal je sakupio mnoštvo dokaza koji ukazuju da su snage bosanskih Srba i druge snage za nedelju dana u julu 1995. ubile između sedam i osam hiljada zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice. Za utvrđivanje broja ubijenih pred tribunalom su se koristili dokazni materijali iz masovnih grobnica gde su žrtve pokopane, svedočenje demografskog veštaka čiji je zadatak bio da utvrdi broj ljudi koji se vode kao nestali iz Srebrenice, informacije dobijene iz presluškivanih razgovora vojnika Vojske Republike Srpske i svedočenja svedoka insajdera.

Streljani vojnici „zloglasne Armije BiH”

Još jedna manipulativna tvrdnja koja se ponavlja godinama u javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj je da u Srebrenici nisu ubijeni samo civili, već da je veći deo njih poginuo u borbama. Tvrdi se da najveći broj žrtva čine pripadnici 28. divizije Armije BiH, koji su, navodno, poginuli u pokušaju da se probiju ka Tuzli i izbegnu kaznu za zločine nad srpskim civilima. Međutim, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju dokazao je na suđenjima da su ove tvrdnje netačne, jer dokazni materijal pokazuje da većina žrtava nije ubijena u borbi već tokom masovnih pogubljenja. U masovnim grobnicama koje su do sada ekshumirane, istražitelji Međunarodnog suda otkrili su 448 poveza za oči koji su bili na telima ili pored tela žrtava i 423 komada tkanine, konopca ili žice koji su korišćeni da bi se žrtvama vezale ruke. Tribunal je zaključio i da ne bi bilo potrebe da snage bosanskih Srba sprovedu masovnu kampanju sakrivanja posmrtnih ostataka da su tela pokopana u masovnim grobnicama zaista pripadala vojnicima poginulim u borbi. Još jedan od dokaza da su ubijani civili bio je i video snimak, prikazan na suđenju Slobodanu Miloševiću u junu 2005, na kom se vidi kako srpska paravojna jedinica „Škorpioni” najpre muči, a onda strelja šest muškaraca i mladića, koji su bili zarobljeni nakon pada Srebrenice.

Hoće da nas „žigošu” kao „genocidan narod”

Manipulativni narativi prate i sudske presude za počinjeni genocid, kao i nedavno usvojenu Rezoluciju UN. Dokazi da je počinjen zločin predstavljeni su kao „zloupotreba činjenica“, svedoci su „lažni“, i iza svega krije se namera da se genocidom „ubija Srbija“. Haški tribunal označen je kao „sredstvo”, još jedno od „oruđa američke politike”, a presude tribunala kao „političke”. Negatori genocida Srebrenicu, između ostalog, predstavljaju i kao veliku zaveru Zapada, čiji je glavni cilj navodno bio da se isprovocira NATO bombardovanje Republike Srpske. Slični narativi pratili su i Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, pa su najviši državni zvaničnici i najuticajniji mediji insistirali na tome da je cilj dokumenta UN da se Srbi „žigošu kao genocidan narod“ i da se „namakne omča Srbiji“. Mediji su pisali o „paklenom planu Sarajeva i Zapada” da Srbe proglase „genocidnim narodom”, kao i da su „optužbe za genocid” zapravo „nova faza agresivne politike” Zapada.

Vučić žrtva

Tema genocida u Srebrenici u medijima, ali i izjavama predstavnika vlasti, neretko bude i sredstvo za dodatnu viktimizaciju predsednika Srbije. Tabloidi godišnjicu ovog zločina tako iskoriste da se osvrnu na navodni pokušaj ubistva tadašnjeg premijera, a aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je tokom posete memorijalnom centru u Potočarima 2015. godine gađan kamenicama i flašama vode. Ove godine, dok je fokus javnosti bio na Rezoluciji o genocidu u Srebrenici, predsednik Srbije je kao „žrtva genocida nad srpskim narodom“ predstavljen u jednoj od izjava predsednice parlamenta Ane Brnabić. „Kakva invеrzija. Alеksandar Vučić koji jе i sam žrtva gеnocida nad srpskim narodom, koji nikada nijе upoznao ni svog dеdu ni vеći dеo svojе porodicе jеr su bili Srbi, pa su, samim tim, zaslužili da budu ubijеni, a ni grob im sе nе zna – taj Vučić jе sada gеnocidaš“, navela je Brnabić u odgovoru na intervju aktivistkinje Aide Ćorović.

Naslovna fotografija: Canva