Glavom o zid

Srpska javnost je oštro podeljena – ima ljudi koji su uvereni da Vučić vodi Srbiju u EU i NATO i da je mu je samim tim sve oprošteno, da je poželjno ne biti sitničav i dati mu topa i kraljicu fore da taj projekat dovede do cilja,  bez obzira koliko nas to koštalo u razvoju slobode, ljudskih prava i demokratije. 

Drugi misle da je Vučić pre svega pragmatični vlastodržac koji će uraditi sve da osigura i prolongira svoju vlast i da je u tom pogledu  EU validan izbor, baš koliko su to i Rusija ili Kina. 

Treći opet misle da je nemoguće ovim političkim sredstvima stići u EU i da ne postoji taj cilj koji bi opravdao katastrofalno stanje države koje je direktan produkt njegovog političkog metoda i da ovakva Srbija nema šta da traži u EU.  

Kakva je to neprihvatljiva država koju je Vučić stvorio? To je u suštini država vanrednog stanja i vanrednih mera, suštinske neslobode i bazično – jednostranačka. Čvrsto hijerahizovana, država jednog vođe. Država koja se ne razvija, nego parazitira na tuđem, ovog puta evropskom oporavku, država dugoročno siromašnih stanovnika, koja iz opšteg siromaštva uspeva da prikupi dovoljno sredstava da napuni svoje riznice, iz kojih posle, na kašičicu deli, pre svega onima koji joj se poklone. Onim drugima – šipak. Država smanjene odgovornosti za one koji je poseduju i odlučuju o podeli resursa. Država smanjenih prava za sve podanike, a naročito za one koji to ne žele da budu.

Zašto mi to kao narod i građani trpimo – nikada mi neće biti sasvim jasno. A i ono što mi je jasno nije dovoljno opravdanje da se sa tim pomirim.  

Nije da takvo ustrojstvo ne postoji nigde u svetu – na primer u Rusiji, ali samo zbog te činjenice Vučiću neće biti ništa lakše, niti bilo šta oprošteno. Naprotiv, Rusija je pokazala da joj je na Balkanu glavni cilj da uspori istorijsko vreme do besmisla i da negujući svoj uticaj, za malo uloženih sredstava odloži definitivni prodor Evrope na tradicionalno problematično, interesno podeljeno poluostrvo.  Najbolji dokaz za ovu tvrdnju su skorašnji primeri ulaska Crne Gore u NATO i smena režima u Makedoniji.  Obema zemljama samo je traćeno vreme, što se jasno pokazalo u trenutku velikih odluka – pravog otpora nije ni bilo, niti ga je moglo biti.

I kod nas se bliži se rasplet ovog sada već godinama pažljivo oblikovanog  provizorijuma u kome živimo. Vreme je da majstor balansiranja, nešto od obećanog i ispuni. 

Vučić je šampion bržeg, boljeg i jačeg trčanja u ćorsokaku. Što više trči, a mi svi za njim – sve smo bliže zidu. Na tom zidu i dalje stoji grafit iz njegove političke prošlosti – Kosovo je srce Srbije. 

Sve i da Vučić uspe da iskopa i dogovori, što je malo verovatno, neko senzacionalno rešenje, ono treba istovremeno da zadovolji dovoljan broj kosovskih i ostalih Srba, kosovske i ostale Albance i međunarodnu zajednicu. 

Zatim – njegove pristalice i birače, pažljivo odgajane u fantazmagoriji da se ništa nije izgubilo od najsvetlijih radikalskih tradicija i da je EU tek nešto više od tek tako. 

Pa, tvrdu struju u vlasti, koju je takođe sam i sa izvrsnim poznavanjem mana ljudske prirode probrao… zamislimo da to bude neko rešenje koje će na duge staze omogućiti suživot na ovim prostorima, otvoriti širom vrata EU i odvesti ga međ velikane srpske istorije, što mu je očito politički san – na kraju tog puta, da mu pokvare trijumf, neumoljivo ga čekaju gresi njegovog političkog metoda i ova sumanuta državna tvorevina koja je direktni proizvod njegovog političkog vjeruju i kao takva može da postoji, bude tolerisana od strane EU, po meni sasvim neopravdano – samo dok Vučić ne isporuči ono što se od njega traži. 

Posle kosovske odluke taj neki novi, najnoviji evropski Vučić imaće znatno sužen manevarski prostor: neprijatelje u svojim proruskim, a najbližim saradnicima, smanjenu podršku u sopstvenom biračkom telu, neprijateljski front opozicionih „mrzitelja“ svih boja i glavni politički oslonac među preletačima, novodošlima  u SNS, javnim i prikrivenim saputnicima svake vlasti, tim nepopularnim predatorima, lovcima na korist u tranzicionoj Srbiji. Izem ti podršku. 

A na kraju će ga čekati i Dodik, jedini preostali među svim pravovernim Srbima, bez ikakvog izlaza sem da po svaku cenu spašava vaskoliko srpstvo i sopstvenu vlast, oličenu u postojanju Republike Srpske. 

Ja u ovakvim okolnostima ne vidim mogućnosti za još jedan veleobrt kakav je Vučić izveo prilikom preobraćenja u SNS.  

Stvarno evropski Vučić je nemoguća pojava, paradoks, contradictio in adiecto. Ova činjenica ne može se ispeglati nikakvim instinktom samoodržanja, hipertrofiranom voljom za moć ili ljubavlju prema vlasti. Niti gomilama novca.

Vladar kao Vučić je nemoguć u evropskoj državi Srbiji, baš kao što je evropska Srbija nezamisliva u bilo kojoj varijanti sa Vučićem na čelu. Čak i u ovakvoj podeljenjoj i na desno nakrivljenoj EU, u kojoj fakat postoje zemlje koje su se naknadno, po ulasku, odale čarima populizma – on i njegovo shvatanje vlasti i države su čist anahronizam. A, bez nakazno skrojene autoritarne države, države koja počiva na neznanju, opštem siromaštvu, strahu i vladaru udelitelju –  nema ni Vučića na vlasti. 

 Ili tako kako kaže pesnik – 

„Što zovemo početkom jeste često kraj

I dokrajčiti nešto znači nešto početi.

Kraj je odakle krećemo“