Prelazna na polugodištu

Rođendani su prilika za slavlje i čestitanje. Vlada Srbije puni dve godine. Ima li joj na čemu čestitati osim na uspehu što je preživela?

Kada je formirana delovala je oksimoronski. Sklopljena na jedvite jade, od stranaka koje su prethodnih godina bile na suprotnim stranama, uz, tada gotovo svakodnevno, osciliranje socijalista „možemo sa radikalima i narodnjacima, a ‘teli bi u Evropu sa demokratama“, aktuelna Vlada Srbije nastala je kao oličenje teškog kompromisa. Kako onih koji su 2000. rušili Miloševića, a osam godina kasnije sa njegovim naslednicima potpisivali deklaraciju o pomirenju, tako i onih koji su u ideologiji i Socijalističkoj internacionali pronašli zajednički imenitelj sa demokratama. Za isti sto seli su i „eksperti za vladanje“ iz G17 plus, ljuti sandžački rivali, Ljajić i Ugljanin, partizani (PUPS) i četnici (SPO). Toliko „skladno“ da su im protivnici prognozirali nekoliko meseci suživota. Doguraše do druge godine bez većih potresa i sa stabilnom podrškom u Parlamentu.

A šta su od takve Vlade dobili glasači?

Da se vrnemo na ekspoze mandatara Vlade i onoga što nam je tada obećano. Premijer nam je tada napomenuo da su „ključni elementi programa o kojima postoji puna saglasnost svih članova Koalicije“:

Nesporno je da je po prvom pitanju Vlada Srbije napravila nekoliko krupnih koraka. Dugo očekivana vizna liberalizacija zaživela je decembra 2009, a nešto ranije istog meseca odblokiran je i Prelazni trgovinski sporazum. Na prelazu u 2010. predata je i kandidatura za članstvo u EU, ali, ruku na srce, o njoj će čelnici Evropske komisije raspravljati tek kada Srbija ispuni sve kriterijume za članstvo, a na njima ima još o-ho-ho da se radi. Saradnja sa Hagom, zid u koji se Srbija redovno zakucavala kada je kretala ka Evropi, za sada deluje kao savladana prepreka, ali to ne znači da je posao hapšenja optuženika zaboravljen.

Osim toga, Srbija je u protekle dve godine završila više od 50 reformi važnih za pristupanje Uniji, a usvojeno je i oko 70 odsto svih planiranih propisa, zakona i podzakonskih akata. Takav dobar rezultat remeti podatak da je Vlada u poslednje vreme, kanda, malo posustala na evropskom putu. Naime, od početka ove godine nije uputila Parlamentu nijedan proevropski zakon.

O rokovima koje su Vladini zvaničnici davali prognozirajući kada će Srbija i zvanično postati kandidat ne vredi govoriti. Bilo ih je previše i svi su promašeni.

Nismo prihvatili nezavisnost, a da li smo sačuvali Kosovo?

Neprihvatanjem nezavisnosti Kosova i Metohije se bavi kako čitava Vlada (ne onoliko opsednuto kao što je to radila Koštuničina), tako i ministri pojedinačno. U tome se posebno ističe ne ministar kojem je to zvaničan resor (Goran Bogdanović), već šef diplomatije, Vuk Jeremić, koji gotovo da ništa drugo ni ne radi. Kruži planetom, ubeđuje svetske lidere da ne treba da priznaju nezavisnost Kosova i duri se u slučaju kad neko od njih ne prihvati srpske argumente. Koliko je to imalo efekta? Otkako je formirana ova Vlada 26 država je priznalo nezavisnost Kosova, dok je njih 43 to učinilo u doba prethodne Vlade. Taj proces jeste, dakle, usporen, ali tome treba pridodati činjenicu da je sredinom 2008. godine Srbija zatražila od Međunarodnog suda pravde (MSP) da proceni da li su proglašenjem nezavisnosti Kosova prekršeni međunarodno pravo, Povelja UN i Rezolucija 1244. MSP bi uskoro trebalo da da mišljenje, a prema najavama, čak i kada ga saopšti, ono sigurno neće biti jednostrano, „za“ ili „protiv“, već neka vrsta neobavezujućeg zaključka. Ministru koji se u proteklom periodu držao odluke MSP-a „k’o pijan plota“ sada se to ne dopada.

Pa, čemu onda dvogodišnje zamlaćivanje građana pričom o mišljenju Međunarodnog suda?! Čemu stalno podgrejavanje nade da će Srbija ponovo sesti za pregovarački sto kad sa njom niko neće da pregovara?! Čemu silni kilometri tabananja po svetu kada će, na posletku, naše inaćenje trijumfovati nad realnošću?!

Mnogo hteli, ponešto započeli…

Namera Vlade da ojača ekonomiju i socijalnu odgovornost je, možda, i bila iskrena, ali su je svetske prilike zaustavile u toj zamisli samo nekoliko meseci nakon formiranja. Globalna kriza sprečila je, pre svega, da se ostvari predizborno obećanje o povećanju zaposlenosti. Kola su već posle nekoliko meseci Vladinog postojanja krenula nizbrdo. Obećanja o otvaranju novih radnih mesta zamenilo je ne baš uspešno spasavanje postojećih i ubeđivanje investitora da ne napuštaju zemlju. Praktično jedina veća, ali vrlo značajna investicija u to doba bio je dolazak Fijata u Zastavu, a usvojen je i Sporazum sa Rusijom o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede.

Ne treba zaboraviti da su ministri isprva govorili da će, dok drugi grcaju, Srbija iskoristiti krizu, da ona neće uticati na određene sektore, da će plate i penzije rasti. Dok je besmisleno uljuljkivanje trajalo građani su iz dana u dan bili svedoci bremena koje im se obrušavalo na leđa. Sa druge strane, sektor koji ozbiljno kruni državni budžet i za koji je Međunarodni monetarni fond savetovao da se redukuje – državna administracija – ostao je gotovo netaknut.

Vlada bi se sigurno pohvalila i da je sačuvan socijalni mir, jer su primanja ostala ista. Penzioneri bi možda imali razloga da budu zadovoljni, ali, u drugu ruku, i da jednako budu razočarani ovom Vladom. Predizborno obećanje PUPS-a da će penzije biti postepeno uvećavane palo je u vodu, ali je, i pored pritisaka sa strane, Vlada uspela da ih održi na istom nivou kao i pre krize. Zaposleni, međutim, ne mogu da budu zadovoljni. Prosečna zarada u julu 2008. bila je 33.058 dinara, a dve godine kasnije ona iznosi 33.463 dinara. Za čitavih 405 dinara smo „jači“ nego pre dve godine, a kada se vrednost dinara još prebaci u evro odnos je deprimirajući: 2008. – 433 evra, 2010. – 321 evro. Kada smo već kod evropske valute, na dan kada je 2008. predstavljana nova Vlada za jedan evro trebalo je izdvojiti 79 dinara. Sada, jedan evro vredi čitavih 25 dinara više. Treba li uopšte pominjati koliko nam se kupovna moć srozala?

Ono što će, takođe, ostati obeležje ovog perioda Vlade jeste da poreze nije povećavala (iako se ministarka finansija i dalje zalaže za povećanje PDV), osim poreza na mobilnu telefoniju, ali da je astronomskim akcizama „napumpala“ cenu goriva do rekordnog nivoa.

Rvanje sa kriminalom

Floskule „konačni obračun sa kriminalom“ dosta smo se naslušali prethodne decenije od svih vlastodržaca. Ovu Vladu, čini se, karakteriše manje takve priče, a više konkretnih akcija. Otkrivanje narko-klana Darka Šarića i basnoslovne imovine koju je stekao svakako je najveći poduhvat aktuelne Vlade u toj oblasti. Slede je hapšenje mreže pedofila, dilera droge, lekara sa Instituta sa onkologiju, hapšenje bivšeg generalnog direktora „Železnica Srbije“… Ipak, ono što je policija započinjala često još nije dobilo sudsku završnicu. Verovatno najbolji primer za to su huligani koji su, kako na stadionima, tako i na ulicama, izvršili nekoliko ubistava, teških povređivanja, pretili novinarima, ali još nijedna od navijačkih grupa nije zabranjena. Atmosfera pretnji i verbalnog nasilja i dalje je prisutna, a iskusili su je pre svih predstavnici manjinskih grupa, ali i predsednik Srbije lično.

Neke stare afere, kao što su „Kofer“ i „Pancir„, dobile su završnicu, i to ispod nivoa predvidljivih holivudskih melodrama: niko nije kriv, svi su srećni i još će da dobiju odštetu! Još gora priča sklopljena je oko bahatog junoše koji je u Americi prebio kolegu, a zatim pobegao pred vlastima koje su ga tamo gonile. Vlada se bog zna kako založila da ga sačuva od mrskih FBI-evaca izmišljajući nepostojeća opravdanja da bi mu konačno kupila slobodu koja je poreske obveznike Srbije koštala oko milion dolara. Naravno, niko nas pre toga nije pitao da li smo za spasavanje nasilnika ili bi, pak, sam trebalo da kusa ono što je zakuvao.

Nekoliko važnih zakona u ovoj oblasti je doneseno, poput onog o zamrzavanju i oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom, ili onom o osnivanju Agencije za borbu protiv korupcije, ali su konkretni rezultati i dalje skromni ili ih čak i nema. Nije da se Vlada nije borila sa korupcijom, ali i dalje deluje da je zaustavljena tek po koja sitnija riba, dok“ kapitalci“ i dalje bezbrižno plivaju zaštićeni plaštom političkih partija. Razlog za takvu sumnju leži u činjenici da, i pored deklarativne volje, partije nisu spremne da se pozabave sređivanjem sopstvenog dvorišta tj. donošenjem zakona koji će regulisati njihovo finansiranje.

Imao je mandatar u ekspozeu još nekolicinu stvari koje je najavljivao, ali o njima ćemo kada bude odmaklo drugo poluvreme bivstvovanja Vlade i kada joj više nećemo gledati kroz prste, jer ju je potkačila globalna pošast. Za prvo polugođe dobija prelaznu ocenu, ali će za drugo morati da zagreje stolicu.