Godina prođe, propadanje se ne zaustavlja

“Danas je najgori dan za Evropu, verovatno posle Drugog svetskog rata”, započeo je obraćanje građanima predsednik države Aleksandar Vučić 15. marta prošle godine, kada je s predsednicom vlade Anom Brnabić i predsednicom Skupštine Majom Gojković proglasio vanredno stanje zbog pandemije korona virusa.

Koristeći vojnu terminologiju, rekao je da se borimo “protiv nevidljivog neprijatelja, opasnog i opakog protivnika kog naša zemlja mora da pobedi”, da je borba koja predstoji pre svega borba za naše roditelje i starije jer su oni meta “ovog žestokog napada”, da ćemo morati da se borimo disciplinom i merama, a disciplina znači da stariji od 65 godina moraju da budu u svojim kućama.

“Molim vas, dragi penzioneri, ko boga, znate koliko vas volim, sve ovo radimo zbog vas, samo ne izlazite iz kuće, vi ste meta ovog napada”, poručio je predsednik.

U Srbiji je toga dana bilo ukupno 48 zaraženih i nije bilo smrtnih slučajeva. Poređenja radi, u novembru – najtežem mesecu od početka pandemije, dnevno je bilo po 8.000 zaraženih, ali nije bilo ni reči o uvođenju vanrednog stanja. Početkom ovog meseca, kada je bilo registrovano po 3.500 novoobolelih dnevno, predlog medicinskog dela Kriznog štaba da se uvede novo vanredno stanje i policijski čas nije dobio podršku političkog dela.

Maćeha?

Kao razlog zašto ne uvodi restriktivne mere vlast navodi ekonomiju, a predsednica vlade računa na individualnu odgovornost odraslih da čuvaju sebe i bližnje, jer “država nikome nije ni otac ni majka”. Zašto premijerka tako nije govorila u martu prošle godine i da li je logično imati blaže mere kada dnevno imamo nekoliko hiljada zaraženih, a rigoroznije kada je taj broj dvocifren, prosudite sami.

Elem, tokom 52 dana vanrednog stanja (ukinuto je 6. maja) i zbog uvođenja policijskog časa, koji je trajao od nekoliko sati do nekoliko dana (najduži policijski čas trajao je 84 sata u kontinuitetu), građanima je bilo zabranjeno i ograničeno kretanje. Stariji od 65 godina morali su sve vreme da budu u kući, jer ih predsednik, kako je to sam rekao, voli. Osim što su bile preterane, neke od mera prema penzionerima bile su i ponižavajuće, poput one da u kupovinu osnovnih namirnica mogu ići samo jednom nedeljno i to od četiri do sedam sati ujutro.

Kao što nije bilo logičnog objašnjenja za takvu odluku, tako nije bilo logike ni u objašnjenju tadašnje predsednice parlamenta Maje Gojković da skupština nije mogla da zaseda zbog naredbe vlade o zabrani okupljanja više od 50 ljudi, te da su zbog toga ona, Vučić i Brnabić, a ne skupština, proglasili vanredno stanje.

Po Ustavu Srbije vanredno stanje proglašava Narodna skupština, a ako ona nije u mogućnosti da se sastane, odluke donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, a Narodna skupština potvrđuje sve mere koje se propišu.

Kako je moguće da izvršna vlast, koju skupština treba da kontroliše, spreči tu istu skupštinu da održava sednice, Gojković nije objasnila. To nije učinio ni Ustavni sud, štaviše zaključio je da način na koji je proglašeno vanredno stanje nije protiv Ustava.

Gde je moć, tu nije parlament

Tamara Branković, šefica Istraživačkog tima Crte, kaže da je cela 2020. godina, od trenutka raspisivanja vanrednog stanja, prošla u znaku drastičnog urušavanja institucija, te da se na parlamentu slikovito vidi gde se danas nalaze institucije u Srbiji.

“Imamo najvažniju instituciju koja je bila potpuno marginalizovana od momenta proglašenja vanrednog stanja. Parlament je mogao mnogo toga, a nije. Mogao je da se sastaje u odborima, pa da sprovodi kontrolu izvršne vlasti u odnosu na transparentnost javnih nabavki, odgovornost u tom procesu, čitav proces upravljanja kovidom i krizom. Videli smo u tom trenutku da su parlamenti u regionu mogli da se snađu i rade, a naš nije ni pokušao da preskoči tu stepenicu i da funkcioniše”, kaže Branković.

• Skupština u vanrednom stanju – valjda niko neće primetiti da je nema
• Hoće li Skupština Srbije biti nelegalna posle 3. juna?

Ona podseća da se parlament sastao posle 44 dana i to na osnovu agende i dnevnog reda koje je sugerisala vlada, a to je potvrđivanje odluke o proglašenju vanrednog stanja i svih drugih odluka koje je vlada donosila u tom periodu. Ne treba zaboraviti ni da posle parlamentarnih izbora u junu parlament nije uspeo da se konstituiše čak tri meseca, zbog čega smo, kaže, imali ustavni vakuum. Vanredno stanje je, po njenim rečima, samo dodatno potvrdilo ko ima stvarnu moć odlučivanja u državi.

“Definitivno je moć prešla i koncentriše se u rukama izvršne vlasti, ali nekako se i vanustavno pomera ka jednoj figuri i instituciji u zemlji, a to je predsednik države. Činjenica je da se odluke ne donose u institucijama, nego da su premeštene u taj jedan centar moći, da se za sve u suštini čeka predsednik države”, ističe Tamara Branković.

Ograničenja bez granica

Izvršna a ne zakonodavna vlast, imala je glavnu reč i prilikom donošenja svih mera koje su preduzimane tokom vanrednog stanja, od kojih su mnoge kršile ljudska prava garantovana Ustavom i međunarodnim dokumentima. To su pokazali i analiza organizacije A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava i izveštaj o ljudskim pravima za 2020. Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) .

Analiza BCLJP-a pokazala je da su mere ograničenja i zabrane slobode kretanja koje je izvršna vlast uvela, bile među najdrastičnijim u Evropi. U njihovom izveštaju navodi se da je zabrana kretanja bila uvedena u svega 18 odsto evropskih zemalja.

“Samo jedna mera zabrane kretanja je na različite načine pogađala različite društvene grupe. Na primer, potpuna zabrana kretanja starijim ljudima je bila diskriminacija. S druge strane, zatvoriti nekog na sedam dana tako da samo jednom može da izađe, prema nekim međunarodnim standardima ljudskih prava izjednačava se s nekom vrstom lišenja slobode, što smo i konstatovali u izveštaju”, kaže Dušan Pokuševski, pravni savetnik Beogradskog centra za ljudska prava.

Ta organizacija naglašava u izveštaju da je potpuna zabrana kretanja osobama starijim od 65 godina trajala čak 34 dana i da je Srbija i u tom slučaju posegla za najdrastičnijim merama, pošto je samo 15 odsto evropskih država uvelo mere kojima se dodatno ograničavala sloboda kretanja starijih ljudi.

“S druge strane, zabrana kretanja dovela je do toga da, na primer, osobe s invaliditetom kojima je potrebna usluga personalne asistencije, nisu mogle da koriste tu uslugu zbog toga što personalni asistenti nisu mogli da dobiju dozvolu za kretanje. U izveštaju konstatujemo i da su migranti praktično bili lišeni slobode. Tu pričamo o apsolutnoj zabrani kretanja, jer oni nisu mogli da napuštaju prihvatne centre. Za tu društvenu grupu je karakteristično i da je nakon okončanja vanrednog stanja ostala na snazi odredba da oni ne smeju da napuštaju prihvtne centre, zbog čega je Beogradski centar za ljudska prava poslao notu specijalnom izvestiocu UN”, objašnjava Pokuševski.

Vanredno stanje pogoršalo je i položaj beskućnika i dodatno ga učinilo ranjivim, jer zbog situacije u kojoj se nalaze nisu imali pristup informacijama o pandemiji. Došlo je i do pogoršanja položaja i prava žena zbog povećanog obima neplaćenog posla u kući, kao i zbog porasta nasilja u porodici.

Vanredno stanje negativno je uticalo na pravo na privatnost, navodi se u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava i podseća da je predsednik Vučić izjavio da država prati telefonske brojeve građana koji su se vratili iz inostranstva kako bi pratila njihovo kretanje i da li poštuju mere o samoizolaciji.

Prošle godine dodatno se pogoršalo i stanje u medijima. Podsećamo da je vlada u jednom trenutku pokušala da cenzuriše medije usvajanjem uredbe o centralizaciji informacija, što je praktično značilo da je Krizni štab jedina adresa za dobijanje informacija o pandemiji. Zbog protesta i domaće i međunarodne javnosti vlast je ubrzo odustala od takve odluke. Podaci NUNS-a pokazuju da je prošle godine bilo 189 napada na novinare, a uhapšena je i novinarka Ana Lalić zbog članka o nedostatku zaštitne opreme u Kliničkom centru Vojvodine.

Srbija na skeneru

Pogoršanje situacije u medijima, ali i ograničavanje osnovnih sloboda i ugrožavanje ljudskih i demokratskih prava, zabeležila je i Evropska komisija u poslednjem izveštaju o napretku Srbije. Komisija je konstatovala da je tokom vanrednog stanja bila ograničena nadzorna funkcija parlamenta, što je jedna od njegovih najvažnijih uloga u sistemu podele vlasti. Naglašeno je i da je bio povećan broj slučajeva diskriminacije, govora mržnje prema zaraženim korona virusom, starijim osobama, povratnicima iz inostranstva, ženama i LGBT zajednici.

I izveštaji EU i izveštaji OEBS/ODIR koji se odnosi na izbore govore da u Srbiji postoji ozbiljna kriza demokratije, demokratskih procesa i vladavine prava, kaže Tamara Branković i dodaje da o zarobljavanju institucija za partijske i političke interese svedoči situacija u parlamentu, koji u ovom trenutku izgleda kao glavni odbor jedne stranke i koji služi za obračun s političkim neistomišljenicima.

Ona kaže da se Srbija posmatra s budnom pažnjom i da je kriza institucija dovela i do reakcije Venecijanske komisije, koja će ove godine prvi put ispitati kako funkcionišu demokratske institucije u Srbiji. 

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Levajković