Heroji (i) ulice
Odlukom Sekretarijata za kulturu Skupštine grada uređeno je da narodni heroji Koča Popović i Peko Dapčević dobiju ulice u Beogradu. Povod je 70 godina od oslobođenja Beograda i kako su rekli u gradu, “prilika da se isprave greške iz prošlosti”. Uz dozu sumnje u iskrenost namere onih koji priznaćete ne ljube tekovine narodnooslobodilačke borbe, zaista sve je na mestu. I povod i ličnosti. Peko Dapčević je predvodio partizanske jedinice prilikom oslobađanja Beograda, dok je Konstantin Koča Popović “partizanski princ”, sorbonski student, nadrealista, čovek koji se zarad boljeg sutra odrekao predratnog bogatstva. I Beograđanin po rođenju. Više nego dovoljno da obojica dobiju svoje mesto u gradu.
Međutim, kao što je to bio slučaj i decenijama unazad, problem se po pravilu javlja kod ulica koje ostaju bez svojih starih imena. Dok će deo Kumodraške poneti Pekovo ime, Beograd će ostati zauvek bez Zagrebačke ulice. Nevelike, ali ulice važnog imena. Njeno postojanje naš grad je činio kosmoplitskijim, čime su se mnogi sugrađani ponosili i isticali.
Jer i pored ludila iz devedesetih Beograd je ostao jedan od retkih gradova u regiji u kome su i pored sve mržnje opstale: Zagrebačka, Dubrovačka, Sarajevska, Ljubljanska, Srebrenička, Zadarska dajući glavnom gradu dodatni šmek, ali i poštovanje gostiju. Objašnjenje gradskog menadžera da je „jedini razlog što se menja ime to što je veći deo zgrada u ulici pripadao porodici Popović“ ne deluje dovoljno ubedljivo. Iako je tačno to što se navodi, valjda postoji još neki način da se obeleži nekadašnji život porodice Popović na Savamali. Tabla, bista, galerijski prostor, muzej…
Takođe, tačno je i da čelnici Beograda nisu nekoj drugoj ulici dodelili naziv Zagrebačka. Tako su nastavili sa ružnom tradicijom zatiranja sopstvene prošlosti i nasleđa, koja, istini za volju nije svojstvena samo nijima, već i ostalim ovdašnjim oslobodiocima. Ili pobednicima na izborima. Tako je pre samo nekoliko godina, ubijeni premijer Zoran Đinđić sasvim zasluženo dobio bulevar na Novom Beogradu. Jedino što je to cenu platio nekadašnji Bulevar AVNOJ-a, koji bez obzira na ideološka ubeđenja predstavlja dan kada je Jugoslavija postala republika. Uređenje u kome danas žive sve naslednice bivše nam zemlje. Slično je prošla i ulica 29. novembra koja umesto na Republiku sada podseća na despotiju.
Još jedna žrtva obračuna u ovom slučaju sa republikanskim uređenjem i socijalističkom revolucijom jeste i Ivo Lola Ribar. Ovaj narodni heroj koji je poginuo 1943. godine bio je jedan od simbola borbe protiv okupatora. Obrazovan, bogat, mlad, lep, human, romantik. Rođen u Zagrebu, studirao u Beogradu. Svojim životom i načelima kojima se vodio bio je pravi uzor bez obzira na ideologiju. Ali to nije bilo dovoljno za tadašnje čelnike Beograda koji su promenili ulicu sa njegovim imenom. Ona se i dalje ne zove po Loli, iako je njegovo ime najduže nosila. Ovakvih i sličnih primera bilo je koliko želite, bez obzira na ideologiju. Uostalom tako su završili general Ždanov i maršal Tolbuhin, takođe oslobodioci Beograda iz 1944. čija su imena krasila Resavsku i Makenzijevu ulicu tokom nekoliko decenija. A kojih se ovog puta nisu setili. Kontinuitet pobednika koji uklanjem trenutno nepodobnih uklanjaju istoriju, sećanje na ljude, vrednosti, ili događaje koji su, sa ulicom ili bez nje, deo našeg nasleđa i kao takve veoma bitne za samospoznaju, umesto tako omiljenog letenja u mitovima.
Ulice su samo jedan mali, ali važan simbol, koji u tri koraka može da nam da odgovore kakvi smo u stvari. Da li ćemo biti pametniji ili ćemo nastaviti dalje u brisanju ulica/sećanja? Dalmatinske, Dubrovačke, Srebreničke, Sarajevske, Ljubljanske ili Nehruove, Gandijeve, Gagarinove, Kenedijeve…Ili ćemo možda potražiti prikladnije ime za Mostarsku petlju?
