Ima li vređanja u švedskom parlamentu?
Na pitanje kako funkcioniše vođenje države u kojoj je na čelu parlamenta zapravo opoziciona stranka, iz švedskog parlamenta kažu da “sve dok sprovode ono što je odlučeno u skupštini i sve dok imaju podršku većine, sve funkcioniše savršeno.” Neprimeren rečnik za govornicom i etikete kojima se partijski protivnik vređa i diskredituje na ličnoj ili bilo kojoj osnovi, dodaju, apsolutno nije dozvoljen.
Uprkos tome što je prošlu političku godinu u Švedskoj obeležila kriza, ta zemlja je uspela da zadrži treće mesto u vrhu liste “najdemokratskih”, odnosno bila je treća prema indeksu The Economist Intelligence Unit. Nakon opštih izbora u septembru prošle godine (održavaju se na svake četiri godine, druge nedelje u septembru) ni Šveđanima nije bilo lako da se dogovore kako će da formiraju vladu. Naime, nijedan blok nije mogao da ima većinsku podršku bez učešća Švedskih demokrata sa kojima niko nije hteo da sarađuje.
Ovdašnje demokrate sebe opisuju kao “socijal-konzervativce” sa nacionalističkim temeljima. Ta stranka osnovana je 1988. godine i u svojoj istoriji bila je profašistički, nacionalistički pokret belih/belaca. Početkom devedesetih godina prošlog veka krenuli su sa distanciranjem od svoje neslavne prošlosti. Danas, zvanično i u potpunosti odbijaju bilo kakvu povezanost sa fašizmom i nacizmom, ali su zato protiv prihvatanja migranata.
Zvanični vodič na turi kroz Riksdag Ilva Gunilasdoter (Ylva Gunillasdotter) pažljivo je birala reči kada je grupi stranaca pokušala da objasni ko su zapravo švedske demokrate. Jednostavno je rekla: “Marin Le Pen je liderka jedne takve partije u Francuskoj. Ali, to je tip stranke koju ćete danas naći u mnogim političkim organizacijama (telima) u Evropi…”
Međutim, bojkot parlamenta, kakav imamo u Srbiji, nije im padao na pamet, jer su stranke levog bloka, koje uglavnom čine većinu u Švedskoj, bile veoma svesne da moraju da razgovaraju i sa onima koji su im ideološki neprihvatljivi.
Lobiranjem i pregovorima došli su do toga da je nakon nekoliko pokušaja parlament izglasao novog – starog premijera Stefana Lofvena, lidera Socijal-demokratske stranke. Njegov kabinet sada čini 22 ministara i ministarki iz redova njegove i Zelene partije (sa kojom je u koaliciji i čini tradicionalni crveno-zeleni blok) i odnos muškaraca i žena na ministarskim pozicijama je 12:10 za žene.
Foto: Vanja Đurić
Na naše pitanje kako funkcioniše vođenje države u kojoj je na čelu parlamenta zapravo opoziciona stranka (predsedavajući Andreas Norlin je iz partije desnog centra – Stranka umerenih), Gunilasdoterova kaže: “Sve dok sprovode ono što je odlučeno u skupštini i sve dok imaju podršku većine, sve funkcioniše savršeno.”
Ukoliko većina u parlamentu ne bi bila zadovoljna radom vlade, rekonstrukcija, koja je u Srbiji postala uobičajen potez, u Švedskoj nije ni zamisliva. Jedina mogućnost koja bi im bila prihvatljiva su vanredni izbori, ali se poslednjih godina veoma trude da do toga ne dođe, jer (pogađate) izbori mnogo koštaju.
Tako da se veliki napori ulažu da svako svoj posao radi dobro i da predstavnici različitih ideoloških opcija sede jedni pored drugih. To znači da u švedskom parlamentu prilikom glasanja o bilo kom pitanju, na monitorima nikada nećete videti da su oni koji sede levo svi kliknuli na zeleno (ZA), a da su ovi desno izabrali crveno dugme (protiv).
Riksdag čini 349 poslanika
Švedsko društvo u parlamentu predstavlja osam stranaka, odnosno 349 poslanika i poslanica. Većinu ima koalicija crveno – zelenih, a uz njih, tu je tradicionalno i centralno – desna skupina stranaka. Crveno-zelene, sasvim jasno predstavljaju Socijal-demokratska stranka sa 100 mesta u parlamentu i Zelena stranka sa 16 mesta. Nakon socijal-demokrata, druga najveća partija je liberalno-konzervativna Stranka umerenih (Moderate party – 70 mesta), potom slede nacionalni konzervativci, populisti – Švedske demokrate (62 mesta), liberali i agrarci okupljeni u Partiju centra (31 mesto), levičari nastali iz Socijal-demokratske stranke, odnosno Leva stranka (28 mesta), Demohrišćani (22) i Liberalna stranka (20).
Naime, raspored sedenja nije po poslaničkim grupama kao u Srbiji, nego su stranke izmešane. Jedino pravilo jeste popunjavanje stolica po regionima. Tako, na primer, predstavnici Stokholma sede napred desno (kada se na salu gleda iz galerije za medije i publiku), članovi iz Norbotena (okrug na samom severu Švedske) su iza levo i tako redom.
Kada članovi vlade dolaze da odgovaraju na poslanička pitanja (što je svakog četvrtka, dok premijer dolazi svake pete nedelje) moraju da sede napred levo. Tokom diskusija mogu da sede gde žele, ali je ideja da koriste mesta ispred predsedavajućeg, kako bi, kako kažu, imali kvalitetniju debatu.
Sve stolice su iste, čime se šalje poruka da svi imaju isti tretman, jedino je mesto predsedavajućeg na neki način privilegovano, odnosno ima naslon za vrat, a ministarske stolice nemaju dugme za glasanje. U glasanju, ali i u debatovanju ne može da učestvuje ni prvi čovek parlamenta, dok njegova tri zamenika mogu.
Foto: Vanja Đurić
Ukoliko sednici prisustvuju članovi nekog od odbora (ima ih 15, a najvažnijim se smatraju tri – za finansije, porez i Ustav) oni sede uz zid sa desne strane, nasuprot mestima za članove vlade. Ukoliko ministri govore, obično uz njih stoji i neko od saradnika iz kabineta.
Na poziciji ispred stola za predsedavajućeg i zamenike nalaze se i dve govornice. Njih koriste predstavnici stranaka ukoliko žele da diskutuju o nečemu, da repliciraju jedni drugima.
Neprimeren rečnik za govornicom i etikete kojima se partijski protivnik vređa i diskredituje na ličnoj ili bilo kojoj osnovi, apsolutno nije dozvoljen.
Predstavnica parlamenta Ilva Gunilasdoterova za Istinomer kaže da u svom dugogodišnjem radu za Riksdag nije primetila nijedan incident, pokušaj fizičkog nasrtaja ili svađe.
“Jednostavno, to je nemoguće, kao i uvrediti nekoga ili mu se obraćati na ličnom nivou, zato što će predsedavajući odmah to da stopira. Ukoliko poslanici žele da se obrate svojim protivnicima, da ukažu na neki problem, mogu, ali se ne obraćaju direktno njima, nego to adresiraju preko predsedavajućeg” objašnjava ona.
Nasuprot pozicijama koje zauzimaju predstavnici parlamenta i vlade, nalaze se galerije za građane i medije. Gunilasdoterova tvrdi da su javne galerije veoma posećene, pa vrlo često učenici, studenti i zainteresovani građani popune oko 400 mesta, koliko je projektovano za njih.
Zasedanja se prenose i preko medija. Uživo ili ne, poverenje u njihovo izveštavanje i objektivnost se ne dovodi u pitanje. Gunilasdoterova naglašava da su mediji veoma važni za transparentan rad parlamenta i oni predstavljaju jedan od ključnih stubova švedskog Ustava.
“Ako ne verujete medijima i samo zbog toga želite lično da budete publika u parlamentu, onda bi trebalo da se zapitate kuda ide vaše društvo”, ističe ona i završava još jednu turu kroz instituciju, koja uz sve različitosti koje sa sobom nose partije koje je čine, uspeva i dalje da održi švedsku državu na listi demokratija za primer.
Foto: Vanja Đurić
Švedski parlamentarizam kroz istoriju
Polukružni objekat na vodi, prvobitno je sagrađen za Švedsku banku, dok je druga zgrada bila predviđena baš za parlament. Njih dve zauzimaju skoro polovinu ostrvca Helgeandsholmen u starom delu grada. Sedište banke prebačeno je na drugu lokaciju, zgrada je rekonstruisana pa parlamentarci danas koriste oba objekta. Uz članove odbora, čije su kancelarije smeštene u prolazima koji spajaju ove dve zgrade, imaju radna mesta sa najlepšim pogledom na simbole grada. Termin Sveriges riksdag prvi put je upotrebljen u 16. veku i u prevodu znači švedski nacionalni dan. I tako bukvalan, ovaj prevod vrlo tačno opisuje današnju ulogu parlamenta – da služi naciji, građankama i građanima. Švedsko zakonodavno telo danas je jednodomno. Od sredine 19. veka do 1971. godine bilo je dvodomno, jedan dom je predstavljao sever, drugi jug zemlje. Izbori 1921. godine doveli su i žene u parlament – bilo je ukupno pet predstavnica. Pravo glasa one su izborile tri godine ranije – 1919, što znači da je ove godine tačno sto godina kako i žene u Švedskoj biraju. Tim povodom je u holu parlamenta organizovana i pokretna izložba.
Naslovna fotografija: Vanja Đurić
