Bastašić: Pokazali smo sklonost ka paranoji i špijuniranju komšija

U razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ spisateljica Lana Bastašić kaže da se „plaši 1. januara jer se previše očekuje od njega, kao da će, kada sat pokaže 00:00, sve ružno da nestane, a neće“. Lana je rođena u Zagrebu, a živela je u Banjaluci, Pragu i Barseloni. Trenutno živi u Beogradu. Objavila je ove godine zbirku priča „Mliječni zubi“, a za svoj roman „Uhvati zeca“ prethodno je dobila jednu od najznačajnih evropskih nagrada. „Nadam se da smo svi nešto naučili u ovoj godini, mada nisam toliko optimistična da mislim da nas je učinila boljim ljudima“, konstatuje Lana, dodavši da će joj u sećanju ostati Zagreb u kom je, sticajem okolnosti, početkom godine bila „zatočena“, i to što je tada shvatila ko su pravi prijatelji. Pamtiće zemljotres u Zagrebu, ali i to da je u svom ovom haosu objavila zbirku priča.

Na osnovu čega stičete utisak da ipak nismo mnogo naučili i da nećemo biti bolji jedni prema drugima?

Volela bih da verujem da smo nešto naučili iz ove godine, ali isto tako istorija je pokazala da možemo da prođemo kroz veoma teške periode i da ne naučimo gotovo ništa iz njih, te da ponavljamo sopstvene greške. Plaši me da ćemo samo da se vratimo na staro. Svi govore da im nedostaje onaj život pre korone i čini mi se da ga u tom nedostajanju ulepšavaju. Postoje mnoge stvari koje nisu funkcionisale, i ova pandemija je to samo pokazala i dokazala.

Šta nije funkcionisalo?

Pandemija je nekako obelodanila da baš i nemamo veoma snažan osećaj zajednice. Sada mogu da govorim, pošto sam u Beogradu, mada sam bila u još dve države za vreme pandemije, da nam bolnice nisu baš najbolje pripremljene da se suoče sa nečim kao što je virus. Na to su nas stručnjaci upozoravali mnogo pre ove pandemije. Svi se plaše nekih nuklearnih ratova, a onda je virus vrlo lako prešao sa životinje na čoveka i došlo je do pandemije za koju se nismo pripremili. Takođe mi je bilo jako ružno, kada je bilo zabranjeno kretanje, kako su ljudi delili na društvenim mrežama ako vide nekog deku ili baku na ulici, pa još bez maske. Pokazali smo koliko smo podložni paranoji i pripremljeni da špijuniramo svoje komšije. Naravno, pokazali smo i neke ljudske, dobre strane, ali ne bih volela da se potpuno vratimo unazad, jer setimo se svih onih kojima nije bilo lepo pre ove pandemije i koje je ova pandemija jako pogodila. Setimo se ljudi koji su ostali bez stana, bez kuće nad glavom, nekih koji nemaju posao. Na kraju krajeva, setimo se ljudi koji su umrli ne samo od korone, nego i od drugih bolesti, jer nisu mogli na vreme da prime zdravstvenu negu zbog toga što se događalo.

INTERVJU SA LANOM BASTAŠIĆ  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Svi pratimo brojeve koji predstavljaju ljude kojima ne znamo ni imena ni prezimena, ni ko su bili, ni šta su osećali. Ti brojevi su suma ljudi koji su umrli ili su se razboleli. To me podseća na izveštaje sa ratišta devedesetih, u kojima se takođe o ljudima govorilo u brojevima.

Život se pretvara u broj. Sećam se devedesetih i brojeva u novinama, sećam se kako se gotovo hvalilo time ko je gde odneo pobedu, i sve nam je to bilo udaljeno, pogotovo kada si dete – uopšte ništa ne razumeš. Ali ne treba ići u devedesete, mi smo konstantno bombardovani brojevima i ciframa sa kojima nismo mogli da se povežemo, iz drugih ratova koji se i dan-danas dešavaju u svetu. Brojevi izbeglica, migranata… Kada čoveka pretvorite u broj, mislim da tu prestaje mogućnost empatije i to nas se više ne tiče, to postaje neka statistika. Zbog toga je jako zanimljivo ono što je književnica Daša Drndić radila u svojim delima. Ona je navela imenom i prezimenom žrtve fašizma i kada otvorite njenu knjigu, na početku i na kraju imate spiskove imena. To nije puki gest, to je prosto način da se tim ljudima vrati ime, da se ne govori da je u tom logoru poginulo toliko i toliko, već da zapravo očovečimo te žrtve. To se sada desilo i sa koronom. Ne znam kako da tumačim te brojeve, na šta se oni odnose, kako se oni broje. Znam ljude kojima je nakon serološkog testa rečeno da su negativni, da bi za dva-tri dana bili pozitivni na PCR testu, ili bi bili negativni na PCR testu a za 3-4 dana bi se pokazalo da su pozitivni. Razumem da nam je ovaj virus svima nešto novo, ali prosto ne znam kako da tumačim te brojeve. Čak i ako neko umre od korone, na koji način je to određeno, kako je izvršena autopsija, šta je tačan uzrok smrti, da li je u takvom stanju mogla da se vrši autopsija? Ne znam kako da se odnosim prema tim brojevima, pogotovu u Srbiji, gde su tako skakali, pa onda magično padali, pa onda opet skakali. Čak sam u jednom trenutku prestala da pratim te brojeve, zato što sam shvatila da nekako postajem opsednuta ciframa iza kojih ne znam šta stoji.

Pomenuli ste Dašu Drndić. U trenutku dok nas dve razgovaramo, društvenim mrežama kruži crno-beli snimak neonacista koji su napali i oskrnavili grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu, u kojoj su sahranjeni Moša Pijade, Ivo Lola Ribar… To su neki mladi ljudi koji žive u našem komšiluku.

Apsolutno. To nije slučaj samo u Srbiji, svugde se po Evropi dešava jačanje tih nekih „alt-right“ grupa. To je rigidna, krajnja desnica koja raste svuda i mislim da je više razloga zašto se to dešava. To su neka rubna iskustva i krize, koji dovode do onoga što je Kiš nazivao paranojom, koja je nacionalizam i kasnije nacizam, a sa druge strane čini mi se da se društvo toliko polarizovalo, a da nismo toga ni svesni. Imamo sve nove medijske kanale, svako živi u svom nekom malom mehuru istomišljenika i ne znamo šta nam se dešava u komšiluku.

Ta polarizacija društva posebno je vidljiva tokom ove godine, tokom korone i zaključavanja. Ko je, po vašem mišljenju, odgovoran za tu polarizaciju?

Kao građanki, čini mi se da je čak prejednostavno uvek kriviti nekakav nevidljivi sistem ili neku vlast, ili opoziciju. Mislim da je problem mnogo kompleksniji i da svi individualno, svako od nas snosi nekakvu odgovornost, zato što je društvo postalo ekstremno individualizovano. Ja bih pre, ako bih morala da krivim nešto, okrivila kapitalizam i tu jednu ekstremnu ideologiju po kojoj se boriš sam za sebe, radiš svoju stvar i gledaš samo sebe, tobož uporan i vredan – onda će sve da bude dobro. To znači da me ne zanima šta se dešava u kući pored i to znači da raste taj neki „bubble” i da me ništa drugo ne interesuje. A ako to nije jedini razlog za podeljenost društva, onda je definitivno jedan od razloga. Naše balkanske politike svakako ne pomažu. Ali nije reč samo o Balkanu. Ja sam najgori nacizam u svom životu videla u Španiji. To je bio trenutak kada sam u svetskom gradu, metropoli, koji je sve ono što možemo da zamislimo da jedan svetski grad može da bude, koji je velika luka, videla marširanja i salutiranja i svastike i „heil Hitler” pozdrave i sve ostalo, i ništa od toga nije bilo sankcionisano. Tako da to nije samo Balkan, to je generalno problem, svuda.

Vratimo se na ovu godinu. Bolest, zatvaranje, distance, ograničenje kretanja… Jedan broj ljudi komentariše kako se oseća kao da su uhvaćeni u klopku. Da li ste se ove godine osećali kao da ste u klopci?

Svakako. Iz više razloga. Dok sam jedan deo godine bila u Zagrebu, osećala sam baš to – da sam u klopci, nekako, gotovo identitetskoj klopci, jer sam igrom slučaja putovala sa hrvatskim papirima, a imam ih više jer sam komplikovana, i onda nisam mogla da izađem iz zemlje koja je, kao, moja na papiru, a u kojoj ja nemam ništa, u kojoj ne živim, u kojoj nemam gde da spavam. Zbog tog papira u kome piše da sam neka Hrvatica, nisam mogla da se vratim negde drugde, gde piše da sam Srpkinja. To je bila klopka, ali istovremeno i neka besmislenost, gotovo kafkijanska situacija. Generalno sam se osećala u klopci jer sam navikla da putujem i potrebno mi je da putujem, da se malo maknem, da nekako ostanem normalna. Zapravo, niko od nas nije mogao ništa da planira ove godine, nego se potpuno prepuštamo sledećem danu da nas iznenadi, da vidimo šta će da se desi, i to je neka klopka. Žao mi je što se nije više pričalo kako sve ovo utiče na psihičko zdravlje.

To ćemo tek da vidimo, kada nam pristigne posttraumatski stresni sindrom.

Jeste, pogotovo je važno kako sve ovo utiče na najmlađe, koji nisu mogli da počnu školovanje na normalan način. Prvi dodir sa nekom zajednicom koja nije porodica dešava se u ekstremnim uslovima. Deca ne mogu da se rukuju, ne vide lica jedni drugih od maski, nemaju druga u klupi, nema zadržavanja pre i posle škole… Dakle, njima je taj prvi korak u socijalizovanju oduzet i mene zanima kako će to da utiče na decu i najmlađe.

Gledala sam vaše nedavno gostovanje u Kesićevoj emisiji, povodom objavljivanja zbirke priča „Mliječni zubi“. Bilo mi je zanimljivo kako ste tumačili naslov svog nagrađenog romana „Uhvati zeca“. Za vas je „zec” razumevanje drugog ili drugih. Ko je ili šta je „zec” u ovoj pandemiji?

Možda je čak i ljudskost, taj osećaj zajedništva, u nekom strahu za sopstveno zdravlje, kako da i dalje budeš čovek prema onom drugom. U tom smislu sam mogla da vidim ljude koji se odvajaju i pokušavaju da minimalizuju kontakt i ljude kojima nedostaje da se povežu. Ove godine smo imali lov – možda čak i na zdrav razum. Bili smo bombardovani teorijama zavere. Oduvek su svi imali svoje mišljenje o svemu, ali u ovo doba svi imaju kanale da izraze svoj stav i u moru informacija umetnost je uloviti istinitu informaciju. Bila je ova godina haotična – možda smo na kraju čak ulovili sami sebe. Kada toliko vremena moraš da provedeš sam sa sobom, kada si prepušten sam sebi, bez uobičajenih dnevnih obaveza – posao, prijatelji koje nas odvlače od sebe – to zaista može da bude dosta traumatično iskustvo.

Uvek je suočavanje sa sobom traumatično i teško. Pada mi na pamet da je i suočavanje društva sa sobom i sa onim što smo činili u prošlosti jednako teško. Na neki se posredan način dotičete toga u romanu „Uhvati zeca“.

Nisam stvarno razmišljala da pišem nešto što je politički angažovano ili da nešto kritikujem. Prosto opisujem odrastanje u Banjaluci i opisujem stvari koje su se zaista događale i koje su činjenice. Ali mislim da je svaki narativ o ratu toliko uljuljkan u ulogu žrtve. Progovaramo samo iz te uloge, gotovo je nemoguće da nego progovori o tome šta smo mi, „mi” pod navodnicima, zašto smo „mi” odgovorni i kako moja generacija da se nosi sa tom odgovornošću i tim nasleđem.

Kažete da niste razmišljali o tome da pišete politički angažovano, ali istovremeno ste rekli i ovo: „Kada sednem da pišem, svesna sam da je to politički čin.“

Apsolutno, ali tu postoji razlika između političke angažovanosti, u smislu da direktno progovaram o nekim političkim temama, i činjenice da istupaš u javni prostor. Dakle, činjenica je da ja ne pišem dnevnik, nego pišem nešto javno, znači da se uključujem u javni i kulturni dijalog. Samo po sebi to ima političku moć. Čak i da pišem o cveću i uređivanju svoje bašte, i to je neki stav. Konačno, čak i ljudi koji ne glasaju izražavaju neki poličitki stav, čine nešto i menjaju ili ne menjaju stvarnost. Tako da je i samo istupanje u javni prostor, po meni, politički čin.

Pomenuli ste maločas generacijsku odgovornost. U tom kontekstu, da li ste ljuti, rezignirani, da li ste razočarani u moju i prethodne generacije, koje nisu ovde rešile ni jedan problem iz prošlosti i koje su vama natovarile na vrat gomilu problema sa kojima ćete morati da se suočavate, ili se već suočavate?

To što kažete je donekle istina. Ali ja zaista verujem da svaka nova generacija treba da preuzme odgovornost za sopstveni život. U svakoj generaciji nekako postoji ta optužba upućena prethodnoj, da su nešto mogli da urade bolje. Čak mi se čini da je mnogo teže bilo generaciji mojih roditelja, jer su oni bili mladi u toj bivšoj državi u kojoj je sve funkcionisalo, u kojoj im je bilo obećano, ako se školuju, da neće morati da brinu ni o čemu. Sve su radili kako treba i onda su gledali taj veliki mit koji se raspada, i sve se raspalo u trenutku kada su moji roditelji bili u tridesetim, koliko ja sada imam.

Poenta je da ste vi nasledili te iste probleme.

Da, mi smo ih nasledili, ali mi smo nekako već u startu imali probleme. Ja sam 1986. godište, meni je, kada sam počela da budem svesna stvari oko sebe, „default“ bio rat i ratno stanje, nestašica, nemanje struje… To je nešto što ti je prirodno i normalno i od početka je život nešto gde ne možeš ni na šta da računaš 100%, gde to što je neko završio fakultet ne znači ništa, gde neko ko je vredan ne znači ništa – prosto rasteš i školuješ se u takvoj postavci stvari. Dotle je vaša generacija videla nešto bolje, to izgubila, morala da krene iz početka i, naravno, delom je odgovorna za to što se dogodilo, ali isto tako možemo da pogledamo generaciju moje bake i mog dede koji su živeli u toj savršenoj zemlji, pravili se da je sve u redu, ignorisali neke druge probleme, ili generaciju njihovih roditelja… Možemo uvek da idemo unazad. Ja više volim da razmišljam – OK, šta sada mi možemo da uradimo?

Šta je „default“ danas?

Teško je o tome govoriti, jer uvek govoriš iz svoje klasne pozicije. Moj „default” je svakako privilegovan u odnosu na nekog drugog. Za moju generaciju sve je pod znakom pitanja. Mi smo negde između nekih svetova – nekog starog sveta, prema kome treba pre tridesete sve da shvatiš i smisliš i osmisliš, a mi smo ta generacija koja nije shvatila ništa, koja se konstantno pronalazi i luta. Sa druge strane dolaze te neke nove generacije koje, čini mi se, ne shvataju sebe toliko ozbiljno kao moja generacija. Oni se ne sećaju rata, dosta su uposleniji, angažovaniji. Verujem u tu neku mladost koja dolazi. Ne želim da kažem da smo mi izgubljena generacija, jer mi je to patetično i mislim da nam nije toliko loše, ali stvarno mislim da smo između neka dva sveta i teško nam je da se pronađemo.

Pojasnili ste jednom da Bosnu doživljavate kao ženu i da je i drugi tako vide i da su se ponašali prema njoj kao što se ovde inače ponaša prema ženama. Rekli ste da je Bosna silovana, iskorišćavana, niko je ni za šta nije pitao. Ako taj stav prema Bosni prevedemo na današnju situaciju – „pandemija” je imenica ženskog roda, „Covid” muškog roda.

To je zanimljivo, to je pitanje o kojem bi trebalo malo više razmisliti. Roman mi je bio neki narativni alat za kreiranje lika koji mora biti organski povezan sa zemljom iz koje dolazi, zato što trpi sve posledice koje trpi ta zemlja – tako da mi je u romanu to imalo smisla. Kada govorimo o pandemiji i virusu, to je neka sila, vanjska, koja dolazi i prosto radi to što radi, odnosi živote, menja sve što smo mislili da znamo, svet u kome živimo, podseća nas da nismo svemoćni, da naše institucije nisu svemoćne i da je sve to što je čovek napravio dosta krhko. Kao da je došla da nas podseti da to što imamo svoje uljuljkane živote, profile na Instagramu, tablete, skijanja, letovanja, šta god, sve to može u jednom trenutku da stane. Ne znam da li bih išla toliko daleko da izjednačavam pandemiju ili virus sa nekim likom – možda bi to najbolje opisao Bulgakov, koji bi verovatno pokazao stranca u crnom kaputu koji jedne noći dolazi u Petrograd ili Moskvu i stvara potpuni haos. To je po meni taj, gotovo ruski, nekakav lik.

Govoreći o ženama, da napravim digresiju – ne znam koliko ste pratili dešavanja u Skupštini Srbije i ministarku za evropske integracije koja je optužila za mizoginiju poslanika koji joj se obratio sa „ministarka“. Jadranka Joksimović želi da bude „ministar“ jer, prema njenom tumačenju, „ministarka“ je nušićevski lik i zapravo ruganje.

Tu ima dosta problema, naravno – pored same reči, postoji sve ono što ide oko te reči, a to je način na koji se neka reč izgovara i neki predumišljaj, a druga stvar je što imamo generalni problem, ne samo muškarci, nego i žene, da smo toliko interiorizovali tu mizoginiju da nam ženske imenice zvuče trivijalno, da nam zvuče manje važno. Niko nema problem ako imate nekog muškarca koji je medicinski tehničar – ne dao Bog da mu kažete da je medicinska sestra, tu nemamo problem da u startu kažemo „medicinski brat”, nećemo da ga vređamo time što mu dodeljujemo žensku imenicu koja je, iz nekog razloga, uvreda.

Ali je problem što je i za žene uvreda, zar ne?

To je neko dodvoravanje tom patrijarhatu i neka svesnost da su oni koji vode i odlučuju i koji imaju moć – muškarci. Želimo da im se dodvorimo tako što ćemo da, eto, ponižavamo same sebe. Naš jezik je već sam po sebi rodno senzitivan, dakle imamo muški i ženski rod, nije kao engleski jezik – naš jezik to apsolutno podržava. Ja sam spisateljica, žao mi je što ne postoji neka bolja reč, ali ja ne mogu da kažem „Pisac je napisala” ili „Pisac je rekla”, to je na našem jeziku nepravilno. Mislim da jezik sam po sebi apsorbuje sve društvene probleme i zato se i menja. Zato ne govorimo istim jezikom kojim su govorili naši preci u 19. veku, jer je jezik konstantno podložan promenama, i te promene zapravo pokazuju u kom smeru se neko društvo kreće. Jeziku po sebi je svejedno, mi smo ti koji odlučujemo kako se jezički nešto narušava ili osmišljava. Kažu „duh jezika”, kao da jezik ima neki svoj duh, jedan jedini, nepromenljiv, nezavisan od društva. Mene samo zanima kada ćemo na imenice ženskog roda i uopšte na žene prestati da gledamo kao na nešto što je inferiorno, uvredljivo i trivijalno.

Oksfordski rečnik je ove godine odustao od biranja reči godine. Jedan drugi rečnik je za reč godine proglasio „lockdown“. Pre neki dan sam razgovarala sa kolumnistom „Peščanika” Dejanom Ilićem. On se opredelio za reč „poniženje”, jer smo dobrovoljno dozvolili da nas neko zaključa, bez minimuma otpora. Kojom biste vi rečju opisali ovu godinu?

Da ste mi tražili esej, bilo bi mi lakše. Bilo bi mi žao da ovu godinu obeleže reči „korona”, „pandemija” ili „virus”. „Karantin” je reč koja je takođe u velikoj meri obeležila ovu godinu. Možda bih se opredelila, ipak, za reč „paraliza”. „Paraliza”, jer ne možemo da se krećemo. „Paraliza” zbog toga što ne znam šta sutra donosi. „Paraliza” kada vidiš koliko ljudi oko tebe umire, kako se sve nekako raspada, i osećaš se nemoćno. Slažem se sa Dejanom – nas dvoje smo bili u prilici da o svemu tome razgovaramo kada smo se sreli u Užicu. Svi mi mislimo da bismo u nekoj situaciji reagovali na jedan ili na drugi način, ali je strašno koliko smo podložni uticaju, koliko smo podložni moći, koliko je malo potrebno da nas neko kao ovce strpa iza rešetaka i još da jedni druge špijuniramo. Možda nas je, ako ništa drugo, ova „godina paralize“ naučila tome da ne moramo baš da radimo sve onako kako nam se kaže. Ja sam svakako za to da se poštuju mere, da se zaštite drugi. Ako sam nosila masku, to je bilo zbog starih ljudi u prevozu, zato što ne želim da budem odgovorna zato što sam nešto nekome nesvesno prenela… U ovom svetu sve može da se radi na dva načina – na ljudski i na neljudski.

Naslovna fotografija: Radmila Vankoska