Ivanji: Vučić sve teže „pegla“ afere, bojim se jačeg „lova na neprijatelje“

„Srbija se vrti u krugu politike opstanka na vlasti Aleksandra Vučića i sve afere od braće Bitići, do Krušika i plagijata Siniše Malog su pokazatelj da se, pod ovom vlašću, solidnim tempom, udaljavamo od najvećeg broja zemalja Evropske unije“ ocenio je za podcast Istinomera „U mikrofon“ Andrej Ivanji, urednik spoljne politike nedeljnika Vreme. Ne slaže se sa tumačenjima da Srbija, posle špijunske afere, pokušava da „raskine ljubav“ sa Rusima, smatrajući da Srbija „tapka u mestu i da se ne kreće ni tamo, ni ovamo“. „Vučić nije pouzdan ni za Rusiju, ni za Zapad, jer bi hteo i u Evroazijsku uniju i u Evropsku uniju“, ocenjuje Ivanji primećujući da „Srbija zapravo tapka u mestu i da je sve, pa i spoljna politika, potčinjeno očuvanju vlasti predsednika SNS, a tek onda države, Aleksandra Vučića“.

A kako se iz špijunske afere, snimka ta dva čoveka koji razmenjuju neku kesu, a jedan od njih i broji novac, došlo do zaključaka o spoljnim pritiscima na Vučića i tome kako on kroz izjave šalje poruke koje su opet protumačene na različite načine od toga da se pomera ka Istoku, do toga da raskida sa Rusima?

Kada je reč o pritiscima, setite se Vučićevog puta u Moskvi, kod Putina, pre koju godinicu, kada je predsednik Rusije, dok su još kamere bile uključene, rekao da on očekuje da će u srpskoj vladi biti ljudi koji su odani i verni Ruskoj federaciji i ruskoj politici. Ako to nije pritisak, ja ne znam šta je pritisak. Što se tiče Zapada, mislim na EU, koja je do sada vodila glavnu reč, prvo, ona ima problema da se dogovori oko bilo čega, a drugo stara je priča da se od Vučića zapravo očekuje da konačno reši problem Kosova. On taj problem ne lomi, a više od sedam godina je prošlo. Treće, očekivalo se da reši Milorada Dodika, da ga nekako politički pacifikuje. To se takođe ne dešava, štaviše Dodik je, kao Vulin, stalno uz njega. Ovde u ambasadama ljudi nisu glupi. Tako da Srbija koja, kao ide u EU, zapravo udaljava društvo od standarda EU.

Kome je bilo u interesu da pusti taj snimak Rusa, koga su prepoznali i navodno našeg čoveka koji se predstavlja inicijalima?

Agata Kristi, ko ima najviše koristi. Ovo će zvučati maliciozno zaista, čitao sam sve što je objavljeno i zaista ne mogu logički da zaključim da je to način na koji bi ili Zapad nešto hteo, ili Rusija nešto htela. Nekako mi je suviše banalno. Postoje drugi načini ucena i pritisaka. Kao neko rovari ovde, a ljudi zvanično imaju diplomatski status, pišu izveštaje za svoje obaveštajne službe. Pa dobro jutro. Stvarno svaka čast i tim špijunima koji idu sa kesama i na taj način sve to obavljaju. Dok sam čitao Le Karea shvatio sam da postoji drugi načini. Ako je to pritisak, onda nešto nije u redu sa svim tim obaveštajnim službama. Mi zapravo nemamo pojma šta se dogodilo, ne znamo zašto je čovek dobio novac, što se mene tiče to je mogao da bude i moler koji je čoveku krečio pa ga ovaj isplatio na ulici. U svakom slučaju ono što ja mogu da zaključim je da se taj snimak špijuna potrefio sa aferom Krušik i sa odlukom Etičkog komiteta Univerziteta u Beogradu da je doktorat Siniše Malog plagijat i da je korist izvukla vlast.

INTERVJU SA ANDREJEM IVANJIJEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Na koji način?

Tako što su kompletno zataškane sve druge teme. I ponovo kreće priča da se steže omča oko predsednika, da su svi protiv njega, ali on će da vodi nezavisnu politiku i doneće mudre odluke. Prikrivanjem svih drugih afera ponavlja se da treba da sabijemo redove jer nam neko spolja radi o glavi. Ali po meni se desila jedna potpuno spektakularna stvar. BIA je priznala da ruski špijun, tim rečnikom je rečeno, plaća nekog našeg, za neke informacije, koje bi trebalo, valjda, da oslabe državu Srbiju i bezbednosni sistem. Ali, u roku od nekoliko sati mi volimo Putina, a krivi su Nemci, Austrijanci i Bugari. Nisu kriv Rusi, za koje smo priznali da su davali pare nekom našem agentu da bi dobili nešto, već se postavlja pitanje kome je bio interes da pusti taj snimak spolja – sa Zapada, da bi oslabio Srbiju i poremetio prijateljstvo između Rusije u Srbije.

Dnevni list Danas je objavio informaciju u kojoj stoji kako diplomatski krugovi u Beogradu dopuštaju mogućnost da se napravi obrt u politici Srbije u smislu otklona od Rusije.

Ali opet ne pije vodu. Ako je trebalo da posluži kao alibi Vučiću da eto raskine sa Rusima i da prizna Kosovo, nije se to desilo jer u roku od par sati je izglađena srpsko-ruska ljubav, a zli su ispali austrijska, nemačka i bugarska obaveštajna služba koje rovare ovde protiv Srbije.

Da li smo time narušili odnose sa Nemcima, Austrijom…?

Pa naravno da jesmo. Sve se negde beleži, od Srbije se očekuje doslednost na evropskom putu i to je onda uslov da bi se dobila politička, finansijska i materijalna podrška EU. Ukoliko se dođe do zaključka da je Srbija krenula nekim drugim putem, biće uskraćena politička, finansijska i materijalna pomoć Srbiji sa Zapada. Mogu samo da sagledam posledice špijunske afere – potvrđena je srpsko-ruska ljubav, mi se volimo, a neko drugi hoće da nam rasturi taj divan brak. To je informacija koju smo mi dobili preko tabloida i kontrolisanih medija.

U koji kontekst treba da smestimo Vučićevu najavu Deklaracije o vojnoj neutralnosti i političkoj nezavisnosti?

Izvinite ali to su gluposti, stvarno su gluposti. Ova srpska politika vojne neutralnosti, što je i zahtev Rusije, može samo da se tumači kao dnevna politika, koja može da se promeni u roku 24 sata ili kraće, ukoliko ne uđe u Ustav Republike Srbije. Austrija je, na primer, 1955. godine u svoj Ustav unela da je neutralna zemlja. Ako mi unesemo u Ustav svoju neutralnost, sada kada bi Ustav, sa svim ovim komplikacijama, trebalo da se menja, to je druga priča. Ovako vlast može da se predomisli, da donese drugu rezoluciju, jer cela trenutna srpska neutralnost se svodi na sadašnji trenutak i ne garantuje nam pravac u kom idemo.

Mi nikada nismo ni tražili da oficijelno budemo priznati kao neutralna zemlja?

Nismo, zato što ne možemo biti priznati kao neutralna zemlja ako ne unesemo u Ustav odredbu da smo neutralna zemlja. Druga stvar – ni jedna jedina zemlja nekadašnjeg istočnog bloka, bez izuzetka, nije postala članica EU bez da je postala članica NATO. Prvo NATO, onda EU, to je praksa. Da li smo mi sigurni da bi EU pravila izuzetak u slučaju Srbije? Stvarno, da li neko zaista misli da Srbija ikako može da uđe u Evropsku uniju, a da ne prizna Kosovo i da ne uđe u NATO? Imajući u vidu ove okolnosti ali i ’90-te godine i status i reputaciju Srbije, zar iko misli da će neko da pravi predsedan zbog Srbije? Neće moći!

Novina u ovome je politička nezavisnost, koju šef diplomatije definisao kao potrebu da Srbija pokaže da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Zar to nije zbunjujuće?

Opet ne može. Mi isto tako imamo neki dokument u kome smo se mi obavezali da ćemo da ispunjavamo određene uslove na putu ka EU, otvaramo različita poglavlja i vrlo je jasno da će, pri kraju tog puta ili, kako Makron traži mnogo ranije, Srbija morati da uskladi svoju bezbednosnu i spoljnu politiku sa bezbednosnom i spoljnom politikom Evropske unije. Opet je jedno u koaliziji sa drugom.

Taj deo o političkoj nezavisnosti implicira promenu političkog kursa?

Veliki problem sa političkim analizama u Srbiji je što se baziraju na izjavama, objavama, deklaracijama i što se ovde niko živ ne drži bilo čega što je rekao i po potrebi se sve zaboravi i u 80-ak posto kontrolisanih medija se sve pokrije, kao da nikada nije bilo. Mi sad stvarno i ozbiljno treba da analiziramo šta to znači za budućnost Srbije što je Vučić naložio Dačiću da on kaže nešto čega će, kao Srbija da se drži, oko vojne neutralnosti i političke nezavisnosti? Ali, šta to znači stvarno da li je to sad politika koje ćemo se držati? Pa O.K. ajde onda da prekinemo sa tim evropskim putem, da kažemo da nećemo da budemo članica EU, jer ne možemo u tom slučaju da budemo potpuno politički nezavisni jer moramo da uskladimo spoljnu i bezbednosnu politiku sa Evropskom unijom. Jedno je u koliziji sa drugim i pitanje je šta da analiziramo da li važi jedno ili važi drugo?

Da li je onda to situacija u kojoj treba apsolutno da ignorišemo to što pričaju?

Pa ne možemo mi kao mediji da ignorišemo ali možemo da postavljamo pitanja. Moje je pitanje – pošto je jedno u koliziji sa drugim i šta sad važi ovo ili ono? Da li nam je cilj Evropska unija, a u tom slučaju ne može da važi politička nezavisnost, ili odustajemo od Evropske unije, pa ćemo biti neutralni i politički nezavisni.

Koliko je onda važno pitanje zašto se baš sada, odjednom, pominje ta deklaraciji o vojnoj neutralnosti i političkoj nezavisnosti?

Od kada je SNS na vlasti insistira se na vojnoj neutralnosti u kontinuitetu. Dakle, ovo bi bilo odustajanje od evropskog puta, a ne od ljubavi prema Rusiji. Lepo je reći politička i vojna neutralnost, ja sam apsolutno prvi za vojnu i političku neutralnost, ali na koji način? U globalizovanom svetu i u situaciji u kojoj Srbija zavisi od pomoći sa Zapada ja ne znam kako to može da se realizuje. Moje zaista lično mišljenje je da ne vidim nikakav specijalni pritisak Rusije na Srbiju. Rusi su vrlo jasno rekli sve je O.K. samo ne NATO. Ja pre vidim da postoji ili da se pojačava određeni pritisak sa Zapada jer je mnogo vremena prošlo, a dogovori se ne ispunjavaju. Kosovo, Republika Srpska, a uz to srpsko društvo stvarno veze više nema sa Evropskom unijom. Pritisak sa Zapada je još uvek veoma blag, još se tu čeka. Evropska unija ima problema, mi pojma nemamo šta je specijalni izaslanik Donalda Trampa Geler rekao Vučiću u četiri oka. Zaista ne možemo da znamo ni da li postoji neka taktika, niti šta je interes SAD. Videli smo da je Tanja Fajon imala oštriji ton kada je bila ovde i pitanje je da li će ova Evropska komisija da zauzme neki drugi stav, priprema se Miroslav Lajčak za specijalnog izaslanika, nisam siguran da je vlast u velikoj ljubavi sa Lajčakom, bez obzira što Slovačka nije priznala Kosovo. Može se zaključiti da bi zapadne zemlje počele da uskraćuju ovu deklarativnu podršku vlasti, koja se sastoji i u manjku kritike, da imaju odgovor na pitanje – koja je alternativa, ko je partner u opoziciji. Mislim da je to jedan od razloga što vlast vodi rat protiv opozicije, bukvalno rat do uništenja, jer ne može da dopusti da isklija nešto što bi moglo da postane potencijalni partner zapadu. Jer, u tom slučaju, Zapad bi uskratio podršku vlastima koje ne ispunjavaju uslove.

Da li je blisko razumu tumačenje da će Zapad čekati do 2020. godine i da ako Vučić ne učini iskorak ka rešenju Kosova, da 2020. godina može biti njegova 2011. godina kada je Tadić napušten od zapada iz istih razloga?

Ili možda da uporedimo sa Gruevskim, to mi je bolje za poređenje. To zavisi od razvoja u Evropskoj uniji i šta će sve da se dešava. Do sada je vrh Republike Srbije uspevao dosta vešto da odoleva bilo kakvom konačnom izjašnjavanju i rešavanju ključnog problema. To sigurno ne može večno da traje.

Aferu Krušik vidite kao događaja koji je Vučića do sada najviše, od svih događaja, oštetio. Zašto?

Sličnu snagu je imalo rušenje u Hercegovačkoj koje dovelo i do protesta i po vlast nije bilo prijatno, ne zbog spoljnog faktora, već zato što je bilo očigledno da se radi o nekakvom obliku zloupotrebe koju je teško prikriti. U aferi Krušik je sve očigledno. Penzionisani radnik PTT-a odjednom je postao veliki trgovac oružjem, iz dokumenata se vidi da je išao, u ime GIM-a, da pregovara sa Krušikom, uz sve je i otac ministra policije. To je teško prikriti. Kada sam rekao da ga je ova afera najviše oštetila mislio sam pre svega na unutrašnji plan. Ali, teško je toliki broj afera ignorisati i na Zapadu gde takođe može da se postavi pitanje ko su im ti partneri sa toliko afera. Partner ti je neko sa ministrom unutrašnjih poslova čiji je otac evidento uhvaćen sa kešom od 300.000 evra, pa je onda posle toga uhvaćen da je, kao penzioner, duboko u trgovini oružjem, pod vrlo sumnjivim okolnostima, pa je sumnjiva i diploma tog ministra unutrašnjih poslova. Dakle, neko će tamo na Zapadu, gde medijska pitanja imaju nekog značaja, postaviti pitanje političarima pa ko su ti vaši partneri tamo? Sa kim vi tamo sarađujete?

Da li je to moglo da se reši tako što bi se Vučić distancirao od tih ljudi?

Aleksandar Vučić ne može da se distancira ni od koga. Ako jednog pusti niz vodu, svako će da se pita jesam li ja sledeći. Nikog nije pustio niz vodu – ni Babića koji je i dalje v.d. direktora Koridora Srbije, Bata Gašić je nagrađen na čelu BIA, Siniša Mali je uprkos svim aferama nagrađen pozicijom ministra finansija, Vulin koji je uhvaćen sa tetkom, i dalje je tamo gde je i bio. U ovom sistemu spojenih sudova, on ne može da dozvoli da pokaže slabost i da nekog pusti niz vodu. Međutim, to ne može da traje večno jer se afere množe, suviše ih je. Nije dokazano do sada, koliko ja znam, da je Aleksandar Vučić lično upleten u neku aferu. Može da se priča o njegovim nastupima, o agresiji, o vređanju, o potpuno neprimerenim kvalifikacijama koje lepi svakom ko mu smeta, međutim, ja ne znam ko od ljudi oko njega nije umešan u neku aferu, da li postoji ijedan ministar u Vladi koji nije umešan u neku aferu? Previše ih je i mada taj metod izvrtanja ključnih pitanja, u kontrolisanim medijima i dalje funkcioniše, pa je oko Krušika sada tema da nismo izvozili gde se ne sme, a oko Siniše Malog nije tema da je plagijator, već da je dobar ministar, to neće moći da se održi još dugo.

Postoje ta tumačenja da je Vučić oslabljen na unutrašnjem i spoljašnjem planu, ali postavlja se pitanje da li je to tako imajući u vidu podršku koju i dalje ima među građanima?

Što se tiče podrške Zapada sigurno je da, sa protokom vremena, postoji sve veća sumnja u ispravnost podrške Vučiću i SNS-u. Na unutrašnjem planu opozicija mu nije nikakva opasnost. Ono što ja vidim kao „opasnost“, na osnovu dešavanja, iako nemam dovoljno informacija, je da on ne može više da kontroliše ceo ovaj sistem koji je usmeren samo na njega. Toliko afera isplivava, a sve ih više i više, a jedini on ih pegla. Za svaku aferu se čeka da je on ispegla, da je on nekako ispravi. Ali, sve je teže i teže jer ih je sve više. Ajde da ispegla jednu, dve, deset, ali kako ćemo da peglamo 20 afera istovremeno. Zato postaje opasno jer kad ne možeš više da ubediš ljude da je belo crno i da je noć dan, bojim se da će lov na unutrašnje neprijatelje postati još intenzivniji.

Postaje opasno po koga?

Ova vlast počiva na sistematskim pretnjama, blaćenu ugleda i crtanju meta. Nije se do sada prešla ta linija da se narečeno sprovede u delo. Ako kažu da je Đilas lopov i kriminalac onda bi trebalo da se protiv njega vodi nekakav proces. Ne postoji proces. Ali ukoliko se vlast oseti slabijom, pitanje je, da li se neće preći granica koja bi značila nekakav fizički obračun. To je opasnost. Drugo, tolika količina meta koje se crtaju na čela ljudi koji imaju drugačije mišljenje, koji u javnosti kritikuju ovu vlast, kad tad će inspirisati nekog, da bez ikakve direktive, bez ikakvog naloga neistomišljenika prebije ili da se desi nešto gore nego Borku Stefanoviću, koji mogao da završi i trajno oštećen ili mrtav.

Poslednje što se dešava je da su objavljene adrese stanovanja Marinike Tepić i Boška Obradovića.

To je to igranje vatrom. Ovo je, za sada, pod kontrolom, ovaj sistem funcioniše ali je pitanje dokle jer se samo jedan čovek pita za sve i samo jedan čovek rešava sve od klozetskih šolja, preko puteva, do vađenja svojih ljudi iz raznih afera. I bez obzira što, kada je reč o aferama, njima nije prijatno, vidi se da je Siniši Malom očigledno neprijatno, količina tih afera slabi ovu vlast. U tom konteksu se mogu posmatrati i naredni izbori, koje će SNS da dobije, ali je pitanje koliko ubedljivo, imajući u vidu da su prethodno postavljeni visoki standardi. Svaki rezultat, koji nije u skladu sa pobedom velikom većinom, bi mogao da se tumači kao silazna putanja, a onda se već postavlja pitanje jesmo li svi sigurni, da li su nam poslovi bezbedni, da li treba da se spasava glava ili je vreme za bežaniju.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović