Majstorović: Istekao je kredit koji je Vučić imao kod EU

Prošle godine Evropska komisija je konstatovala nikakav napredak u slobodi izražavanja, ograničen napredak u borbi protiv korupcije, nedostatak dijaloga i bojkot parlamenta. U međuvremenu stvari su „na terenu“ otišle dalje, o čemu se može pročitati u novom izdanju godišnjeg izveštaja. Izbori su bojkotovani, nije ispunjena ni jedna preporuka međunarodnih i domaćih organizacija, parlament je postao faktički jednostranački, a situacija u medijima, pravosuđu i borbi protiv korupcije je manje-više tamo gde je bila i 2019. godine. Izveštaj dobijamo i u situaciji u kojoj Srbija sto i nešto dana posle izbora nema vladu, niti je do kraja konstituisan parlament, uprkos tome što je SNS osvojio dve trećine mandata. U intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike (CEP), koji je profesionalnu karijeru posvetio evropskim integracijama, kaže da sâm sebi često postavlja pitanje „smisla“ tog posla, imajući u vidu da stvari ne idu u dobrom pravcu.

„Ova vlada, novo-stara, i čitava ova politička koalicija na čelu sa SNS-om imala je zaista istorijsku šansu 2012. godine, kada su stupili na vlast, u uređenom sistemu evropskih integracija, da stvari pomere. To nisu iskoristili“, primećuje Majstorović.

INTERVJU SA SRĐANOM MAJSTOROVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Vučić bi vam replicirao da su došli u razorenu zemlju, potpuno uništene ekonomije i opljačkanu. 

Time što kritikujem ovaj period vlasti SNS ne aboliram nikoga i ne ulazim u tu vrstu dijaloga sa predsednikom, zato što mislim da je to besmisleno. Mislim da se moramo malo više okrenuti onome što je stvarnost, a stvarnost – ako pogledate izveštaje ne samo Evropske komisije nego i brojnih drugih, međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija – nije sjajna.

Obeležili smo dvadeset godina od petooktobarskih promena, dani protiču u evociranju uspeha ili neuspeha, ali je činjenica da danas, kada imamo novi Izveštaj, razgovaramo o temi slobodnih izbora koja je bila na dnevnom redu 1999. i 2000. godine.

Ta činjenica ukazuje na više stvari – ne samo na to koliko je Srbija skliznula unazad kada je reč o osnovnim demokratskim principima, već opisuje, nažalost, i stanje u kojem se Evropska unija danas nalazi. Samim tim, kontekst u kojem se odvija ovaj talas proširenja prilično je nepovoljan. U takvim okolnostima, kandidati za članstvo u Uniji moraju da budu čistiji nego sneg, moraju sve svoje društvene kapacitete – od akademije, privrede, od politike, institucija – da usmere u pravcu zaista istinskih promena. To kod nas ne funkcioniše, iz prostog razloga što je filozofija pristupanja Uniji pijačna, odnosno trgovinska.

Na šta tačno mislite kada kažete „pijačna”?

Stiče se utisak da ukoliko ne dobijemo nešto zauzvrat, mi nećemo da uradimo naš deo posla.

„Čiste kao sneg” nisu ni članice Unije, zbog čega postoji i analiza vladavine prava i stanja demokratije koja se odnosi upravo na članice.

Apsolutno, i to ukazuje na još jedan argument koji ide u prilog činjenici da proces transformacije država srednje i istočne Evrope nije bio nepovratan. Nažalost, Srbija i Crna Gora su eklatantan primer da nazovivođstvo u procesu evropskih integracija ne znači da su te države posvećene vladavini prava i demokratizaciji vlastitih društava. Sve to navodi na zaključak da proces pristupanja Uniji nije dobar, ne funkcioniše i treba ga menjati.

Ocene izveštaja su iz godine u godinu manje-više slične, a svode se na to da nema napretka, o čemu govori i činjenica da ove godine nismo otvorili ni jedno poglavlje. Ipak, govoreći o tonu ovogodišnjeg izveštaja, da li biste rekli da je on oštriji ili je na istom nivou kao prošlogodišnji?

Iskreno, voleo bih da je jezik koji je korišćen u ovom izveštaju malo realističniji, u smislu da se oslobodi nekih diplomatskih floskula i diplomatskog jezika. Neke stvari, poput preterane upotrebe sile na julskim demonstracijama, ne treba maskirati, ne treba pozivati na proporcionalnu primenu sile – to je nešto što se podrazumeva, ali Evropska komisija je propustila tu priliku da kritikuje neprimerenu primenu sile prema građanima, ne sporeći činjenicu da je bilo pozivanja na nasilje.

Ali zašto je Evropska komisija osetljiva na Lukašenka kada primenjuje silu prema građanima, a nije osetljiva kada to radi Vučić?

Nažalost, moramo biti objektivni i prihvatiti činjenicu da prema onima koji nemaju perspektivu članstva, EU ima sasvim drugačiji odnos. Sa druge strane, Srbija pretenduje da postane članica EU i ocena Evropske komisije praktično mora da uzme u razmatranje stavove svih 27 država-članica. Pomenuli ste da te države-članice unutar Unije imaju određene probleme kada je u pitanju funkcionisanje institucija, vladavina prava, nezavisnost sudstva, a upravo neke od njih smatraju da je Srbija spremna da postane članica, možda već sutra-prekosutra…

Pa, ličimo na njih, i obrnuto…

…jer ličimo i zato što su ideološki bliske, jer pripadaju istim političkim porodicama. Sa druge strane imate grupu država-članica koje su apriori protiv bilo kakvog širenja Unije. Evropska komisija se nalazi između te dve grupe ljudi i zato nekada jezik tih izveštaja prosto mora biti diplomatski i mora uzeti u razmatranje stavove i jednih i drugih, ne bi li se na neki način zadržao određen stepen entuzijazma ka širenju, koji nije preterano popularna tema.

Izvestilac za Kosovo Viola Fon Kramon rekla je da Evropska komisija ne treba da troši ni resurse ni vreme da piše izveštaje koji nisu kritični. Ako se stvari ulepšavaju, u kojoj su onda suštinskoj funkciji ovi izveštaji?

Postavlja se pitanje pristupa čitanju tih izveštaja. Nekada će Evropska komisija, time što će reći da je potrebno da visoki državnici Srbije objektivnije izveštavaju svoje građane o koristima pristupanja Evropskoj uniji, uputiti kritiku predsedniku države. To se negde napominje u ovom izveštaju, jer je Vučić nesrazmerno podržavao odnose sa Kinom u odnosu na odnose sa Evropskom unijom tokom pandemije i zdravstvene krize. Taj jezik možda nije toliko otvoren koliko bismo mi kao građani želeli, ali verujte mi – to su vrlo jasne poruke koje se, siguran sam, iza zatvorenih vrata na jasan način tumače.

Kako to može da utiče na naše živote, ili na poziciju Vučića i njegove vlasti?

Ovaj izveštaj služi da predstavi jednu sliku trenutnog stanja. Onako kako ga predstavlja, stanje u Srbiji nije dobro, imajući u vidu ocene koje se odnose na političke kriterijume, vladavinu prava… To su nalazi koji ukazuju da ova država ne ispunjava kriterijume za pristupanje, niti je bilo šta u poslednje 3-4 godine činila da dođe u poziciju da kaže „Ali mi smo ipak napredovali”. Napredak je negde primećen i on se uglavnom svodi na nekakve formalne pomake, u smislu da se usvoji neki propis ili zakon. Međutim, ako prođete detaljno kroz izveštaj, videćete da je svuda to pitanje primene propisa u praksi i iskrenosti u tome da se neke stvari menjaju i dalje upitno.

Da li mislite da Vučić i dalje ima kredite, kada je reč o EU, koje je imao na početku 2012. ili 2013. godine?

Mislim da je taj period, kada je kredit zaista bio pozamašan, istekao. Prošlo je osam godina, malo toga se promenilo u pravcu koji je bio željen i od strane EU, a za to vreme je Srbija nazadovala kada su u pitanju neki osnovni kriterijumi za pristupanje Evropskoj uniji. Očigledno je da je taj kredit sve manji i da prosto u budućnosti možemo videti mnogo snažnije insistiranje na poštovanju nekih demokratskih principa, principa vladavine prava, a posebno ovih tema koje se tiču slobode izražavanja, slobode medija, tema koje prosto ne mogu više biti zabašurene, ne mogu biti sakrivene.

Pošto je ovih dana tema 5. oktobar i ono što je bilo pre toga, jasno je da Milošević nije imao podršku ni Evrope ni Međunarodne zajednice – sankcije su, između ostalog, bile posledica toga. Na koji način se vidi ta umanjena podrška Vučiću?

To je jako teško za nas laike ili građane, koji posmatramo ove procese sa strane, da u ovom trenutku zabeležimo. Međutim, siguran sam da se iza zatvorenih vrata šalju vrlo jasne poruke u kom pravcu bi Srbija trebalo da ide u nekom narednom periodu. Veoma je teško balansirati sa jedne strane jako tešku unutrašnju agendu, odnosno probleme sa kojima se EU suočava, i jednim okom pratiti ono što se dešava u Srbiji. Da parafraziram Kisindžera, koji je za nekadašnju Nemačku rekao da je ona suviše velik problem za Evropu, a suviše malen za svet. Slično je i sa nama – Srbija je u odnosu na Kosovo suviše veliki problem za ovaj region, ali u ovom trenutku je suviše mali za Evropu da bi se ona konstantno njime bavila.

Što ne važi za Trampa, koji je taj problem ubacio u funkciju svoje kampanje. Ali, govoreći o tome, u izveštaju postoji osvrt na Kinu, Rusiju, pa i na SAD, uključujući i ambasadu u Jerusalimu koja je promptno ušla u izveštaj. Da li je za Evropsku komisiju Amerika isto što i Kina i Rusija, koje pokušavaju da istisnu EU i ostvare uticaj u regionu?

Ne, tu postoje vrlo jasne razlike. Dok se Rusija smatra nekim ko ima veoma štetan uticaj u regionu i ko je upleten u razne zakulisne političke radnje – od BiH, Makedonije, Crne Gore, do Srbije – na Kinu se gleda kao na sistemskog rivala koji se nameće u ekonomskom i vrednosnom smislu. SAD se sagledavaju na jedan drugačiji način – njihova uloga nije uvek konstruktivna za vreme trenutne administracije, ali je evidentno da postoje kanali komunikacije i određene koordinacije. Svi ovi infrastrukturni projekti, koji su deo tzv. Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji, na neki način su već pokriveni raznim evropskim sporazumima.

Deo ovogodišnjeg izveštaja koji je dosta kritičan odnosi se na izbore. Konstatovano je da je u kampanji dominirala SNS, da se u medijima nije video pluralizam, da nije ispunjena ni jedna preporuka OEBS/ODIHR oko izbornih uslova. Istovremeno, ističe se potreba nastavka dijaloga pod okriljem Evropskog parlamenta. Da li vidite smisao i svrhu nastavka tog dijaloga posle koga se ništa ne dešava?

To je jako dobro pitanje i to je pitanje na koje jedino gospodin Vučić može da dâ odgovor. Evropska komisija je vrlo jasno primetila ogroman broj nepravilnosti koje su ODIHR i ostali posmatrači zabeležili. Ona u uvodnom delu izveštaja kaže da trenutno stanje ne oslikava politički pluralizam u Srbiji. To je jako teška kvalifikacija, koja praktično dovodi u pitanje legitimitet parlamenta. Ja bih to tako čitao i mislim da je to vrlo, vrlo snažna poruka. Mislim da je dijalog Srbiji neophodan, jer smo u ogromnoj potrebi da sednemo zajedno i pričamo u kom pravcu želimo da ova država ide.

Eto, Vučić je predložio Ministarstvo za ljudska prava i dijalog.

Ja ne mislim da je to ta neophodnost koja vodi u pravcu dijaloga. Dijalog može da se vodi bez posebnog ministarstva, za dijalog treba da postoje iskrena volja i iskrena opredeljenost. Zašto je Srbiji potreban dijalog? Zato što, u ovom trenutku, iz ove situacije Srbija može da se izvuče samo na dva načina – jedan je kroz ovo na šta Evropska komisija poziva, sveobuhvatni dijalog u kojem će učestvovati sve političke stranke, ali i razni drugi društveni akteri poput organizacija civilnog društva, akademskih institucija i svih koji mogu da doprinesu da se Srbija izvuče iz ovog veoma teškog stanja. Alternativa tome je iznošenje politike izvan institucija, odnosno iznošenje politike na ulicu. To nažalost vodi daljim podelama u društvu i eventualnim sukobima, što će biti prosto katastrofalno za ovo društvo.

Što se, zapravo, već dešava.

To se dešava u malim naznakama. Moramo biti veoma pažljivi i voditi računa da SNS, odnosno ta koalicija, i dalje ima većinu koja pruža određenu podršku, ali je Srbija prosto u riziku. Već je postala hibridni režim u kojem postoje izbori, međutim ta demokratija i ta prava i te slobode se odnose isključivo na pobednika, a to nije demokratija. Demokratija mora da uključi i onu drugu stranu društva, onu tihu većinu koja možda ne glasa čak ni za opoziciju, ali vidi da stvari prosto ne funkcionišu.

Ako je to tako, zašto institucije EU u Briselu posmatraju opoziciju na nipodaštavajući način, uključujući u to i odgovor komesara Varheljija na zahtev opozicije da se pošalje ekspertski tim u Srbiju, koji bi sačinio izveštaj poput Pribeovog za Makedoniju?

Moram priznati da, sa druge strane, mislim da postoji veliki stepen razumevanja za ono što se dešava u srpskoj opoziciji u Evropskom parlamentu. Tamo su velike političke grupacije zajednički nastupile i pozvale i opoziciju koja je učestvovala na izborima i one koji nisu učestvovali u izborima da nastave dijalog sa vlašću.

Čak su izbore u Srbiji definisali kao ruganje demokratiji…

Tako je, tako je. Sve zavisi od sagovornika i institucije sa kojom pričate, ali ono što je suštinski važno je i ono što ovaj izveštaj kaže, a to je: „Neophodno vam je rešenje.“ Poražavajuće je da mi moramo od Evropske komisije da čujemo da nam je neophodno rešenje, i to mnogo pre održavanja narednih izbora. Dakle, oni prosto na jedan način ukazuju šta je abeceda demokratije i funkcionalnog političkog demokratskog sistema, što Srbija danas, nažalost, nije.

Šta mislite, imaju li EU ili Evropska komisija više bilo kakva očekivanja od naše vlasti, uzimajući u obzir njeno ponašanje u ovih osam godina?

Bilo bi nepravedno reći da ne postoje nikakva očekivanja. Postoje očekivanja. Prosto, imate jednu zemlju koja je stožerna zemlja ovog regiona. Način na koji će se Srbija u budućnosti razvijati imaće uticaja i na okolinu. Srbija je iz tog razloga veoma značajna za EU. Drugo, to je država koja pregovara uslove svog članstva u EU, ona je buduća članica.

Da li ste sigurni u to?

Hm. Jesam, naravno, pod uslovom da se ispune svi neophodni uslovi sa jedne strane i da u Evropskoj uniji postoji konsenzus da se prihvate države zapadnog Balkana. To su veoma važni uslovi, koji su sadržani u pregovaračkim pozicijama Srbije i EU. Treba veoma pažljivo čitati ta dokumenta. Nažalost, oni koji bi trebalo da ih poznaju nekada bivaju iznenađeni time kada im se nešto tako kaže u lice. Očekivanja postoje, Srbija je važna za region, međutim značajno je splasnuo entuzijazam u Briselu vezano za pristupne pregovore Srbije sa EU.

Ali splasnuo je entuzijazam i ovde?

Tako je, u pravu ste.

I to upravo u delu javnosti koji je veliki poštovalac EU. Zato je sve vreme pitanje – čemu sve ovo služi, ako nema suštinske kritike?

Da se vratimo dijalogu. Pitanje je šta Srbija zaista želi, šta žele građani ove zemlje. Ne možemo se voditi emocijama u ovom procesu. Mi možemo da budemo evroentuzijasti i evropesimisti, ali potrebni su nam eurorealisti. Činjenica da smo imali veliki broj onih koji su apriori bili za EU znači da možda nismo najbolje razumeli šta se od nas zahteva u tom procesu. Nismo realno pričali o tome da troškovi pristupanja Evropskoj uniji znače uvođenje reda u ovu zemlju. Očigledno je da su vlasti od 2012. godine naovamo zaključile da su troškovi uvođenja vladavine prava, poštovanja podele vlasti, bilateralnih sporazuma sa trećim akterima, koji su sada netransparentni, uređivanja odnosa sa Kosovom, možda isuviše velika cena na kratak rok za nešto što je dugačak proces.

U čemu se tačno vide očekivanja Evropske unije od nas?

Nije to baš tako crno-belo. Moram da se vratim na početak – EU nikada nije zvala Srbiju u članstvo, Srbija je ta koja je rekla: „Mi, poštujući vrednosti na kojima se zasniva EU, želeći da postanemo članica, podnosimo kandidaturu i želimo da pristupimo vašem klubu.“

Ali zar nije u interesu same EU da ima pod kontrolom region koji je deo njene teritorije?

To ne sporim, ne bismo ni dobili kandidaturu da ne postoji obostrani interes u svemu tome, ali vraćamo se na tu temu interesa – da li je u našem interesu da uvedemo sve te neophodne promene u društvu, ne bismo li postali deo nekakvog kluba, ili ćemo stalno da kukamo „E, oni nas ne vuku dovoljno jako za ruku i mi sad nećemo da se trudimo“?

Postoji li mogućnost da EU počne ozbiljnije da kažnjava Srbiju zbog neispunjavanja obaveza, odnosno da li bi jači pritisak na vlast bio delotvoran?

Pitanje je da li je taj pritisak moguć, jer je u ovom trenutku Evropska unija sama vrlo podeljena i oko rezultata Srbije. Nažalost, ono što proizilazi iz ovih izveštaja pokazuje da mi već tri godine na nekim mestima imamo identične preporuke, a Vlada Srbije nije učinila gotovo nikakav napor da ispuni te preporuke koje se nalaze u tim izveštajima. Sve što je preostalo Evropskoj komisiji je da ukaže na to da prošlogodišnje preporuke nisu ni konstatovane. To ukazuje na jedan veliki nedostatak, a to je nedostatak političkog interesa ove vlade – nove-stare – da se aktivnije uključi u ono što su neophodne promene.

Kako objašnjavate to da Evropska komisija ukazuje na potrebu jačanja institucija, vladavine prava, demokratije, a istovremeno prihvata činjenicu da jedan čovek o svemu odlučuje, samim tim što je on sagovornik na sve teme, od Kosova do nove metodologije pregovaranja?

To u praksi izgleda ovako – kada dođe neko iz EU, traži sagovornika na određenu temu. Imajući u vidu preteranu ili opštu centralizaciju našeg političkog sistema, u kojem više ne postoji podela vlasti, postoji samo jedan čovek koji može da odgovori svemu – moram biti u ulozi nekog đavoljeg advokata – ne možemo očekivati od Evropske unije da će ona menjati svoj odnos ukoliko mi kao građani ove zemlje ne pokušamo nešto da promenimo. Dakle, očekivati pomoć Evropske unije u smislu nekakvih političkih promena, mislim da nije realno i da se to neće u skorije vreme desiti. Mi ćemo imati ovakve izveštaje, koji će ukazivati na određene probleme, oni će pozivati vlasti Srbije da se time pozabave, a naposletku je pitanje političkog interesa kako će se te vlasti prema tim obavezama odnositi, nažalost.

Da li to stanje suštinski odgovara obema stranama? Uniji da razvlači pitanje proširenja jer ga i ne želi, vlastima Srbije da se ne bave demokratijom i vladavinom prava jer to i ne žele?

Možda to deluje tako u ovom trenutku i bilo je trenutaka u ovom procesu kada je takav stav provejavao, međutim svet se umnogome menja. Centar sveta više nije u Evropi, centar sveta je sada na Dalekom istoku. Ukoliko EU želi da gradi strateške odnose sa Kinom, ti odnosi će morati da podrazumevaju i definisanje vlastite teritorije. Evropska unija bez Srbije, bez država zapadnog Balkana, nikada neće biti u stanju da autonomno odlučuje o svojim strateškim politikama. Ne pričam isključivo o bezbednosti u spoljnoj politici, već i o zaštiti životne sredine, energetici, telekomunikacijama… Dakle, nije da baš i ne postoji bilo kakav interes, pitanje je samo kako ono što Makron zove evropskom strategijom predstaviti građanima Unije. To je i pitanje odgovornosti država-članica. Često se prst upinje ka evropskim institucijama, međutim politika se vodi u državama-članicama. Ako su birači neke stranke u nekoj zemlji protiv širenja Evropske unije, premijer te zemlje će jako teško pristati na bilo kakvo širenje. Mi sa tim moramo da računamo. Ako je građanima Holandije problem vladavina prava, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala u kontekstu Srbije, dajte da utrostručimo napore, pa da pokažemo građanima Holandije da je Srbija kredibilan partner i da onda zahteva taj kredibilitet i od Evropske unije, kada su u pitanju međusobni odnosi. 

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović