Istina o pobedniku
Samo je u ovoj zemlji moguće da svi koji su se kandidovali na izborima budu pobednici. Ili gotovo svi. Boris tvrdi da je pobedio, Toma za sebe kaže da je pobednik, Dačić svoju pobedu veliča više nego Bonaparta onu kod Austerlica, slavio je i Voja s mačkama… Čedu nisam čuo da se ičim hvalio. A nema ni čime.
Ako na ovim izborima niste pobedili, kao da na njima niste ni učestvovali. Sa stanovišta filozofije mase svako ko se pojavio na nekom od glasačkih listića može se smatrati pobednikom. Jer biti na papiru koji pruža mogućnost potencijalnog zaokruživanja imena dotičnog kandidata, već je nešto. To je još u najavi lepa prilika da se iz tužne anonime uzdigne u orbitu popularnosti koju pruža jedan od obojenih letaka štampanih u kovnici novca kao hartija od vrednosti a koji će sa hrpom drugih glasačkih papirića na kojima zvrje imena željih slave završiti u providnoj kutiji zamandaljenoj pečatnim voskom. Neprekinuti jemstvenik garantuje da su imena na listama autentična.
Takva filozofija daje za pravo onim anonimusima – za koje su glasali samo bliža familija i poneke komšije sa kojima nisu u svađi – da se i oni imaju smatrati pobednicima. To se pre svih odnosi na one koji su dva meseca pre izbora rešili da se prvi put okušaju u prljavom poslu politike o čijim mehanizmima pojma nemaju ali kao i svaki prosečan grđanin ove zemlje daju sebi pravo da se u politiku razumeju koliko i u odabir veznog reda gubitničke nogometne reprezentacije. I da za tu aktivnost podignu sa državne blagajne novac koji im za kampanju pripada a koji će, naravno, da vrate ukoliko u izbornoj igri budu tropa. Kao što i budu. Još da saznamo gde se dedoše pare.
Posle pobede, zna se, sledi kukumavka. Svako od onih koji su slavodobitno završili prolećni deo izborne utakmice zapomaže da je: ili bogom dan za funkciju na koju je bacio oko još u jesenjem delu sezone, ili pokraden, ili izigran, ili se gnuša eventualnih koalicionih partnera, ili zapuši nos pa se uhvati sa đavolom u kolo… uglavnom, svi koji su pobedili budu nezadovoljni krajnjim ishodom. Valjda zbog toga što im je istina o pobedi daleka koliko i Bonaparti ona kod Vaterloa.
Pravu istinu o pobedniku, bar na ovim prostorima, nismo imali priliku da često čujemo. Utoliko je relativizovanija. Pobeda i istina veće su ukoliko se dovode u kontekst jedinke ili grupe koje o njoj (ili njoj) kliču. Srazmerno su proporcionalne grlatosti onih koji se njima hvale. Takvi grlo ne gube uprkos tome što su izgubili dobar glas.
Ni iščekivanje pravljenja koalicija i kombinacija koje će neke udomiti u resore, neke u upravne odbore, neke na direktorske i ostale upravljačke pozicije neće rešiti dilemu ko je od onolikih pobednika istinski laureat. Ako već pobednika nije moguće utvrditi sa preciznošću, onda je izvesno ko je gubitnik. Njegovo ime je narod. On bi trebalo da prihvati tu činjenicu kao što bi trebalo da od sada pa zauvek bude onaj koji najmanje govori, ne mitinguje, ne drami i ne busa se u grudi. On treba da ćuti, prebira po pameti, razmišlja i bude mudar. Treba da nauči da ne bude grlat i da sačuva dobar glas. Za izbore na kojima će najzad pobediti.
