Istorija bivšeg radikala
Tvrde da nije zbog protesta, nije zbog ulice, nego je predsednik sa timom pravnika razmotrio zakone zbog kojih su građani blokirali ulice i rešio da reaguje. Iako je rekao da će zakon o eksproprijaciji da se doradi, on je za sada povučen, a zakon o referendumu i narodnoj inicijativi koji je već potpisan, pretrpeo je hitne izmene. Sednica je na brzinu zakazana za petak i taman kad smo očekivali da u ime predlagača ministarka Marija Obradović objasni šta se to desilo, pa mora da menja predlog koji je branila pre nekoliko dana, ona je odlučila da ćuti. U jednom trenutku se učinilo da su i ministarka i poslanici nekako ljuti i iskazuju bunt, ali ne. Kako su sami rekli, dobili su takve instrukcije.
Ko daje instrukcije zakonodavnoj vlasti?
Partija koja ih je i stavila na listu i kojoj su zahvalni što su tu. I kao što im je pre nekoliko dana, kad je trebalo da sagledaju predlog Zakona o referendumu, instrukcija očigledno bila da hvale, sada je stiglo i formalno-ćuti i glasaj, čime je otvoreno narodni poslanik stavljen na najniže mesto u istoriji ikada. Glasali su pošto su poslušali govor predsednika svoje poslaničke grupe Aleksandra Martinovića koji je govorio više od dvadeset minuta, ali ne o zakonu. Govor u kojem je iskoristio sve, od Kosova do ubistva premijera Đinđića, od Rio Tinta do smrti Ranka Panića, sve u svrhu odbrane predsednika Srbije. Glasali su pošto su prethodno gromoglasnim aplauzom nagradili govornika koji je “samo njemu znanim redosledom” izneo jednu alternativnu istoriju punu spinova, neistina i relativizacija u koju poslanici izgleda veruju. Martinović koji se inače u ovom sazivu retko javlja za reč, još jednom je pokazao zašto je baš on šef, i zašto on govori iako tako “ rizikuje grdnje predsednika svoje stranke”.
Nije važno kako je bilo, nego kako se sećaš toga
Nije se puno puta u skupštini desilo da predlagač ne želi da obrazloži predlog zakona, da ne govore ni predstavnici nadležnih odbora, ni ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa. Za reč se javio samo samostalni poslanik Vladan Glišić, pohvalio izmenu da skupština četiri godine posle referenduma ne može da donese odluku suprotnu narodnoj volji i ponovo kritikovao što za uspeh referenduma nije potrebna izlaznost od 50 odsto,
„A ono što želim da vam kažem nezavisno od toga jeste da, pre svega prijateljima iz SNS, ovo nije poraz SNS, nije poraz ni predsednika Srbije… Međutim, jeste jedan svojevrstan poraz vas u poslaničkom klubu SNS. … i moj je poziv vama da manje poštujete partijsku disciplinu, a da više budete predstavnici naroda, jer ćete mnogo više uraditi za svoju stranku i za Srbiju, pa i za predsednika Srbije“, poručio je Glišić.
To je bio razlog da Martinović reaguje, prvo kritikom Glišiću da se setio partijske discipline tek kad je u skuštinu ušao na listi SPAS-a. Poručio je Glišću (a hteo ili ne i Vulinu, Ljajiću, Rističeviću, Kariću i ostalim koalicionim partnerima) da je „moralno da izađeš sa svojom listom, da uđeš u parlament, pa onda budi slobodan koliko te je volja“. Onda je pojasnio da je dogovor na kolegijumu bio da niko ne govori i da će „možda biti kritikovan od strane svog predsednika, ali prosto ne želi da neke stvari ostanu nejasne“. E sad će da objasni zašto je ovaj predlog bolji, ponadali smo se. On je ipak doktor prava, možda je nešto prevideo, pa sad uvideo da je ovako bolje. Ne.
„Želim pre svega da kažem da danas mnogi trijumfuju nad navodnim porazom Aleksandra Vučića. Trijumfuju Đilas, Jeremić, Tadić, Savo Manojlović. Vidim da trijumfuju i pojedini hrvatski mediji. Juče je „Jutarnji list“ objavio: Vožd je izgubio prvo poluvrijeme, misleći, naravno, na Aleksandra Vučića. Ja vam kažem da Aleksandar Vučić nije izgubio. Aleksandar Vučić je pobedio“, to je bio početak. Nastavilo se tvrdnjom da i jedan predsednik i ni jedan ministar nikad nisu otišli među narod, dok to sad nije uradio Vučić. Nisu objasnili privatizacije, Kosovo, raspad Jugoslavije, rekao je Martinović pa prešao na miting radikala protiv hapšenja Radovana Karadžića, uz manipulaciju koju nekadašnji radikali koriste još od 2008. godine. Opis „Ranko Panić je ubijen tako što su mu policijskom cokulom razmrskali lobanju“, ponovo je propraćen pominjanjem njegove majke koja ne zna zašto joj je sin ubijen.
Da ne dužimo, ponovo Rio Tinto i Gornje Nedeljice u koje nikad vajda ni jedan živ čovek nije ušao pre Vučića, pa na relativizaciju pobunu JSO iz 2001, godine, pa nadmeno da “da ovi koji sad kritiuju nisu bili sposobni da spreče ubistvo premijera u po bela dana, pa opet da je u vreme Đilasa policijskim čizmama ubijen Ranko Panić. O zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi nije rekao baš ništa. Ni rečenicu. Aplauz je bio gromoglasan, valjda da prekriju činjenicu da je glasanje o izmenama zakona bilo jednoglasno i da je poslanicima poslata poruka da ne moraju mnogo da misle. Nek imaju samo noge i ruke, da dođu i stisnu dugme.
Patentiranje obojenih revolucija
Bila je prošle nedelje još jedna sednica koja je već pala u zaborav. A na njoj su bez obzira na dnevni red (zakon o patentima i krediti Srbijagasa) poslanici koristili nezainteresovanost predsedavajućih pa ponovo govorili o čemu god hoće. A tada su hteli o blokadama puteva i građanima koji su izmanipulisani. Ton je dao poslanik Veroljub Arsić izjavom da je zakon o patentima dobar i da on ne bi mnogo o njemu nego o nekim drugim patentima „Reč je o jednom patentu koji je nastao 5. oktobra 2000. godine u Srbiji koji je suštinski nasilna promena vlasti, jednom patentu koji je poslužio da se razne vlasti menjaju u raznim delovima sveta.“ O obojenim revolucijama širom sveta i opasnostima koje prete Srbiji od stranih plaćenika govorilo se čitav dan, a opasnost po vlast predsednika Vučića pomenuta je više od stotinu puta.
Ko se seća platnih razreda
Potpuno neprimetno i bez preteranih opravdanja vlada je još jednom, ovaj put čak za 2025. godinu odložila primenu zakona o platnim razredima. Ideja ovog puta nije mogla da se realizuje zbog korone i sve pomoći koju je država uputila građanima i privredi. Ministarka Marija Obradović uspela je da sve objasni tako da ne izgovori da država u stvari nema para onoliko koliko se priča. Tako da je to ostalo da lebdi između redova. To nije smetalo ni ministarki ni poslanicima da još jednom pozdrave ideju da zaposleni u državnoj sluđbi budu isto plaćeni za isti posao. Ko sme da kaže službenicima da se to nikada neće desiti. Kao ona stara šala, kad dođe nova vlast pa obeća da nema više stranačkog zapošljavanja, a članovi stranke poviču „Pa gde ste se sad toga setili, kad smo mi došli na red!“
Naslovna fotografija: Zoran Drekalović/Istinomer