Istorijski razgovori opozicije i vlasti – mnogo pažnje, malo rezultata

Najbolje bi bilo da je najnoviji susret stvarno posledica promene svesti savremenih srpskih političara. Onda se ne bi postavljalo pitanje kako je, uoči iznenada organizovanog susreta Đilas – Vučić, preko noći sa naslovnih strana sišao „tajkun, lopov, žuti ološ i izdajnik“, a nastupio „gospodin Đilas” ili čak “lider SSP-a”?“. Kako ga od brojnih novinara koji su ga čekali ispred predsedništva nije zaskočio ni jedan sa “prigodnim pitanjem o 619 pokradenih miliona”, kako prorežimske televizije ili tabloidi nisu rekli da je „samoproglašeni lider opozicije došao Vučiću na noge“ ili da „žuti tajkun moli presavršenog vladara za milost“, ili „nezadovoljna rezultatom žuta ološ se međusobno posvađala“.

A sa druge strane, kako je izostalo da neko stavi naslov “Diktator poklekao pred Đilasovim zahtevima”, “Vučić nikad slabiji morao da razgovara sa onim sa kojim se zaklinjao da neće”. Ma ni blizu. Kod Marića na Hepijevom jutarnjem programu poznati “hepijevski analitičari“ se ubiše da objasne koliko je važan svaki razgovor, koliko je bolje izneti neki predlog, relaksirati situaciju – nego ići na ulicu. Dan posle susreta tabloidi “Alo” i “Srpski telegraf” na naslovnim stranama ni reč o susretu, “Kurir” mirno, informativno: “Na zahtev lidera SSP Sastanak, posle razgovora sa Vučićem Đilas tražio nove izbore u Beogradu“. Informer: “Razgovarao sa Vučićem: Đilas traži nove izbore jer je izgubio?!“ Pa i “Novosti”, “Politika” i “Danas”, takođe, samo informativno podelili vest da su razgovarali, da „Ni Vučić neće vlast koja nema legitimitet“. A zatim su o normalizaciji odnosa i boljoj atmosferi počeli da tvituju svi redom, od vlasnika “Pinka”, do poslanika Srbislava Filipovića koji je jedini bio opomenut ni manje ni više nego zato što je “Đilasovce nazvao fašistima”.

Ako bi ovo stvarno bio susret iza kojeg sledi promena svesti, javnog govora, normalizovanje razgovora vlasti i opozicije, bilo bi idealno. Dok do toga ne dođe, za sada je vest da je ovo bio prvi zvanični susret Vučića i Đilasa od kako je lider SNS-a započeo prvi predsednički mandat maja 2017. godine. I da se zbog tog susreta na meti opozicije opet našao Đilas, a ne Vučić, te da se potvrdilo da će se srpska opozicija posvađati oko bilo čega, jer su im sujete veće od rezultata. Deo opozicione javnosti ostao je pri stavu da je bilo kakav razgovor sa diktatorom protivprirodan i da „nema sa Vučićem šta da se priča“. Naročito kada se seti da je Vučić pre manje od godinu dana između ostalog optužio Đilasa da je „megafon“ kriminalne grupe Veljka Belivuka, a o čuvenih pokradenih 619 miliona su Vučić i poslanici njegove stranke govorili i bukvalno hiljadama puta. Sa druge strane, posle svega što je Đilasova stranka iznela o “mafiji i bratiji” neki glasači su očekivali da će se sa braćom Vučić razgovarati samo preko advokata.

Đilasu nije prvi put

Dragan Đilas je više od 30 godina pre ovog bio akter jednog drugog, činilo se mnogo važnijeg susreta koji se aprila 1991. godine odigrao u zgradi Rektorata kada je Slobodan Milošević primio studente uoči početka rata u bivšoj Jugoslaviji. Jedan od učesnika razgovora sa predsednikom Srbije bio je i Dragan Đilas, tada student Mašinskog fakulteta. O tome smo pisali, da sačuvamo od zaborava, jer je Đilas i tada nastupao lično, u svoje ime, a pitao je konkretna pitanja o naoružavanju Hrvatske i zašto JNA nije na vreme reagovala, zašto Milošević nije došao na Terazije da se obrati građanima, o državnoj vojsci koja je u službi samo jedne partije. Razlika je u tome što je pre 30 godina, mnogi će reći u najgore vreme, kamera snimala ovaj razgovor i mi i danas imamo transkript kao dokaz šta je ko rekao, dok su još državni mediji tvrdili “da je Srbija za mir”, a svi se spremali za rat.

Posle susreta sa Vučićem mi imamo samo reč, šta se pričalo, šta se prećutalo. Odgovor za ovakvu situaciju možemo naći u rečima samog Đilasa, koji je još 2018. Rekao da je Sloba za Vučića malo dete.

“Mi smo na pragu fašizma po svim postupcima vlasti. Kad kažu da preterujem, kažem pogledajte metode delovanja koje su potpuno suprotstavljene demokratiji. Institucije ne postoje, urušene su, sve je stranačko – policija, BIA, vojska, pravosuđe… Kad uz sve to dodate disciplinovane medije, mi živimo u diktaturi za koju je Milošević bio šegrt. Jedino, na sreću, nismo opredeljeni za ratove, jer su bivši radikali obukli odelo mirotvoraca, u zamenu za podršku EU”, rekao je za list Danas. U istom tekstu Đilas je rekao da “ne postoji bivši radikal”, ali i posle svega ostao pri stavu da svi treba da sednu i da se dogovore.

Miloševićev kanabe

Oni koji se sećaju Srbije pre Vučića, pamte još jedan istorijski susret jednog opozicionog lidera sa vladarom, ne bez gorčine. Lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković seo je na Miloševićev kanabe 1993. godine, tek posle protesta, suzavaca i teškog maltertiranja u zatvoru. Tek kada se moralo konsultovati o vlasti, jer niko nije osvojio većinu. O tome je Drašković pisao u svojoj knjizi “Meta”, od toga kako ga je Milošević lično pozvao, pa da se pripremao, kako da se postavi, ležerno ili ljutito, pa preko toga kako mu je Milošević u startu pokazao kako će da se igra, rekavši da navodno nije ni znao da su Drašković i njegova supruga u zatvoru.

Prema Draškovićevom svedočenju, i taj predsednik se pravio da isti uticaj ima RTS koji je radio kompletnu podršku SPS-u, i “Srpska reč” list SPO-a koji je dopirao do neznatnog broja ljudi.

“Razumem, razumem. Moja televizija je grubi slon, a vaša ‘Srpska reč’ nejaki miš. Nije tako, nešto ste zaboravili. Miš je jedina životinja koje se slon plaši! Nasmeja se i ponudi me cigaretom “davidov”. Šteta što se nismo ranije upoznali i što ste se tako slepo vezali za Amerikance”. (Izvor “Meta”, str. 217, Vuk Drašković, Novosti, 2007.)

Usledile su optužbe za bliskost sa ambasadorom SAD Vorenom Cimermanom, razgovor o ratu, o Kninu, pa o vladi narodnog jedinstva u kojoj bi socijalisti imali većinu. Kako je zapisao Drašković, bilo je i pokušaja ogovaranja ostalih opozicionara, a onda se predsednik vratio na priču o “naftnim poljima, brzim prugama, švedskom standardu, najmodernijim sistemima za navodnjavanje, o tri setve godišnje”. (Izvor “Meta”, str. 222, Vuk Drašković, Novosti, 2007.)

Posle susreta, kamere su, baš kao i sada, čekale gosta da podeli utiske sa javnošću, dok je domaćin ostao u svojoj rezidenciji pokazujući ipak jednu dozu nadmenosti. Drašković sam kaže da mu se tada pred novinarima omakla jedna glupost.

“U želji da budem i zabavan i zajedljiv, prvo zabavan a onda zajedljiv, rekoh da je ‘predsednik šarmantan i duhovit čovek’, i tu napravim dramsku stanku. A kako da nije duhovit i šarmantan kada kaže da nikada ne gleda televiziju koju uređuje, planirano dodah, ali to novinari, koji su se još smejali, a i čudili, ne razumeše najbolje”. (Izvor “Meta”, str. 222, Vuk Drašković, Novosti, 2007.)

I kako je sam zaključio, Drašković je platio cenu zbog želje da sve izgovori na poseban, dramski način, jer je decenijama kasnije ostalo samo to – da je ko god sedne kod Miloševića na kanabe, odatle izlazio omađijan njegovim šarmom. Sam susret, posle kojeg je Nova demokratija napustila DEPOS i ušla u vlast, bio bi potpuno zaboravljen da nije te Draškovićeve izjave. A o istorijskom značaju bilo čijih razgovora svedoči i to što je Drašković već godinama deo sadašnje, naprednjačke većine. I nema neki problem sa tim.

Svega ovoga ne bi bilo da se razgovaralo ranije

Bilo je istorijskih razgovora i van ovog konteksta, od kojih je najpoznatiji onaj koji je vodio šef najjače poslaničke grupe u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović sa tada već bivšim predsednikom Slobodanom Miloševićem pred njegovo hapšenje, 2001. godine. Kako je nedavno ponovio sam Jovanović, Milošević tada nije dozvolio da dođe do krvoprolića.

“Razgovarali smo o njegovoj (Miloševićevoj) sudbini, o mojoj, o ljudima koji su bili oko nas i u kući. Ako me pitate čime je Milošević zadužio Srbiju, onda je to način na koji je iskoračio iz tog političkog života i otišao u Centralni zatvor. Od njega je zavisilo da li će se sve pretvoriti u Pećku „Pandu“, kafić u kojem su ubijeni mladići. Milošević nije dozvolio da dođe do krvoprolića. Pristao je da krene”, rekao je Jovanović.

Milošević svakako jeste lično doneo brojne odluke koje su odredile sudbinu države i naroda, a na kraju je sve stalo u jedan “istorijski razgovor” kad već nije imao ni jedan adut za pregovore i kada je bilo kasno za ispravljanje grešaka. Trebalo je razgovarati mnogo, mnogo ranije. I da, mnogi će reći da se najvažniji razgovori vode tajno i za njih javnost nikada ne sazna, samo što nema argumenata šta nam je to tačno dobrog donelo.

Naslovna fotografija: Dvougao