Izađi mi na dijalog

Bio je to ružan nastup, ali navikli smo.

Zašto Vučić poziva na dijalog i istovremeno tera iz njega? Ko normalan hoće da sedi sa čovekom koji ga javno proziva da je “nesposoban, lenj, glup, izdajnik, plaćenik” i ko zna šta sve ne još? Zašto Vučič kao predsednik države ne ponudi platformu, državni okvir o kome hoće da razgovara i uzdrži se vređanja budućih sagovornika? Zašto Briselski sporazumi nisu zahtevali “unutrašnji dijalog”, a pomogli su Albancima da ozbiljno zaokruže institucionalni okvir svoje države, a nisu pomogli Srbima, da sem na papiru dobiju Zajednicu srpskih opština? 

Odakle ovolika žurba da se ide dalje?

Kuda dalje, možemo sa velikom izvesnošću da pretpostavimo, budući da je Srbiji realno preostalo još sasvim malo toga što još može da da. 

Sva ova pitanja bez pravog odgovora navode na zaključak da se ne radi o iskrenom pozivu na dijalog, nego o još jednoj političkoj ujudurmi kojom Vučić, koristeći Kosovo, pokušava dodatno da pojača pritisak na opoziciju i da mobiliše što širi front svojih sledbenika i da tako podeli odgovornost za sve što će se u vezi sa Kosovom u narednom periodu dešavati. I zaista, ima odziva – na stalno otvoreni konkurs za preletače u SNS, javljaju se i bivši zakleti velikosrbi, ili oni, koji bi, kao jedan ministar sadašnji, prodavali za skupe pare Albancima članstvo u međunarodnim organizacijama, sem u UN!? Kakav poziv takve i reakcije.  

I sam politički metod srpskog predsednika koji je sazdan na propagandnoj “salati od reči”**, kojima se poziva u EU koristeći se manje ili više prikrivenim radikalskim narativima, produbljuje osećaj ugroženosti zemlje (čitaj njega samog) od strane mračnih sila iz „inostranstva“ (čitaj sa Zapada) koji su istovremno njegovi “prijatelji”, a žele da unište Srbiju, demonizuje se civilni sektor kao saradnik tih mračnih sila, koje on inače uvažava. U demokratsko okruženje hita se gušenjem slobode drugačije mislećih medija i ljudi, razaranjem nezavisnih institucija. Prisustvujemo tabloidizaciji govora, misli, poruka i ponašanja, kako političkih prvaka, tako i njihovih sledbenika i posledičnom uvođenju elemenata nasilja kao načina komunikacije u politički diskurs i međuljudske odnose, obesmišljavanju izbornog procesa, blokadi rada Skupštine, gušenju pravne države… da ne nabrajam dalje – sve to zajedno direktno je suprotstavljeno stvarnim potrebama Srbije u bilo kom, a pogotovo ovom trenutku. Na toj osnovi nema unutrašnjeg dijaloga.

Posle pet godina ovakve vladavine za Vučićem je ostalo spaljeno polje demokratskog potencijala srpskog društva, koje ni kilometri novosagrađenih puteva, ni fiskalna stabilizacija, ni ekonomski napredak zemlje u skladu sa opštim trendom izlaska iz krize, ne mogu da prikriju. Sada bi Vučić da svi zajedno, na toj pustopoljini krenemo da zalivamo taj jedan kvadratni metar zemlje dok na njemu ne izraste zelena grana za koju bi se on uhvatio u predstojećoj kosovskoj drami. U taj politički manevar ne treba se mešati. To nije društveni dijalog. 

Ima ih, među strancima naročito, koji su poverovali da će, kao u nekakvom eksperimentu u laboratorijskim uslovima, uspešno rekreirati priču o preobraćenju nevernika, barem kada su evropske vrednosti u pitanju i uspeti da pomognu stvaranje novog Vođe, koji će kao u starozavetnim pričama sve svoje sledbenike prevesti iz tame u svetlo, i da će, kao što se Crveno more otvorilo Mojsiju i njegovim sledbenicima na putu ka obećanoj zemlji, tako i Vučić, na tankoj žici primenjenih političkih veština najnovije generacije, prevesti ceo jedan narod preko provalije koja ga deli od civilizovanog sveta i svetle budućnosti. 

Bilo je nas, kako je skoro u jednom razgovoru pametno formulisala jedna ubeđena aktivistkinja, koji smo insistirali na tome da je žica pretanka, a vetrovi iz ruske stepe prejaki za ovakav poduhvat i da se mora ići u dubinu i da treba graditi stubove stabilnog društva, pravne države, vrednosnog sistema, kako bi taj prelazak bio održiv i siguran. E takvi skeptici, su zarad greha ovakvog mišljenja, proglašeni izdajnicima i stranim plaćenicima, ljudima koji destabilizuju Vučića da bi destabilizovali Srbiju i naterali je na ustupke koje inače ne bi dala. 

I hajde da to kažemo otvoreno – ne treba „tim strancima“ nikakva podrška civilnog društva ili medija da dodatno destabilizuju Vučića – njima, suprotno – treba maksimalno jak Vučić da ispuni svoj deo dogovora. A za Vučića je to „jak Vučić“ sinonim za jedan i jedini Vučić. I to je suština razmimoilaženja – mi sada ne donosimo odluku o tome da li smo kao društvo spremni da rešimo svoje ključne probleme, nego procenjujemo da li je jedan autokrata dovoljno ojačao da donese takvu odluku sam, a neki imaju i poziv da u tome učestvuju, da bi pomogli da posledice svojih odluka politički preživi na duge staze. Učestvovanje u toj igri, po meni, je čin sa nesagledivo lošim posledicama.

Što se nas tiče – ako treba da se razgovara – sagovornici ne smeju da govore jezikom Pinka i Informera – jezikom nasilja, baš onako kako Vučić godinama govori. Da bi se vodio dijalog ne sme da postoji neprikosnoveni junak koji kad zagrmi, ostali beže sve „udarajući se petama u donji deo leđa“, kao što smo imali priliku da bezbroj puta čujemo o nekim ranijim „dijalozima“. I što je važnije od forme – da bi „unutrašnji dijalog“ imao smisao – zašto samo o Kosovu? Hajde da razgovaramo o odgovornosti političara, o promeni političkog sitema koji bi digao skupštinu iz mrtvih, o osnaživanju nezavisnih institucija, a ne njihovoj partizaciji, o gušenju, a ne podsticanju nasilja u društvu. Hajde da suprotstavimo prave razvojne šanse ovog društva, ovim nakaznim subvencionisanim oglednim poljima jeftine radne snage. Hajde da vodimo dijalog o tome kako da izađemo na kraj sa činjenicom da postajemo staro i siromašno društvo. Da debatujemo kako da kaznimo one koji su zloupotrebili državu i bespravno divljali po Savamali, a ne da smišljamo pošalice o idiotima na tu temu. Kako da sprečimo ovaj masakr nad ženama. Kako da spasemo obraz obrazovnom sistemu od štete koje su mu naneli ljudi sa lažnom diplomama i doktoratima. Kako da onemogućimo da političari postaju bogovi, šta da učinimo da nam pravosuđe ne bude transmisija interesa moćnih, kakvu školu da ponudimo našoj deci, kakav kapitalizam da gradimo, kako da nam partije ne budu centri za zapošljavanje, koje su to politike koje rade u korist što većeg broja ljudi koji ovde žive… Ako treba da se deli odgovornost hajde da je delimo oko suštinskih vrednosnih i demokratskih pitanja ovog društva. Ovako, u ovom komadu sa jasno podeljenim ulogama, zadacima i ciljevima, preuzeti na sebe ulogu komičnog Alibija za vođine odluke, ne čini mi se preterano izazovnom i značajnom rolom.

Pogotovo bez jasnih garancija da neće krenuti da vrda, ako baš zagusti.