Izmeštanje železničke stanice – javni ili privatni interes?
Posle velikog broja neispunjenih obećanja o premeštanju glavne železničke stanice u Prokop, nadležni se sada hvale da je posao završen šest meseci pre roka. Međutim, teško je reći da je bilo šta završeno, budući da u Prokopu nema stanične zgrade, a ni dobre veze sa ostatkom grada.
Od nedavno kada na Google mapi ukucate Beogradska glavna železnička stanica, umesto očekivane Savske ulice, crveni „pin“ će zaigrati na lokaciji Beograd Centar – Prokop. U 21:45h, poslednjeg dana juna, otpremnik vozova Đuro dao je znak da sa Glavne železničke stanice krene poslednji voz za Budimpeštu i time stavio tačku na priču ove stanice, dugu pune 134 godine.
Šest meseci pre predviđenog roka, kako tvrde nadležni, i pre nego što je na novoj stanici izgrađena potrebna infrastruktura, gotovo kompletan železnički saobraćaj premešten je na stanicu Prokop. Linija za Bar trenutno polazi sa stanice Topčider, a trajno rešenje za polaske za Crnu Goru biće Zemun, istini za volju, kada se izgradi stanica. Poslednji voz za Bar ispraćen je nekoliko dana ranije, uz dvadesetak nostalgičara i pesmu „A sad adio“.
„Adio“ staroj železničkoj stanici aktivista inicijative „Ne davimo Beograd“ Radomir Lazović tumači kao neprirodan proces. „Na delu je devastacija zarad male grupe građana, odnosno investitora i vlasnika kapitala“, kaže Lazović za Istinomer.
Izgradnje projekta „Beograd na vodi“ izmešta veliki deo infrastrukture sa obe strane Save, uključujući i autobusku stanicu, dok izgradnja nove stanice uveliko kasni, o čemu smo, takođe, pisali. „Pokazna vežba“ siline i nazaustavljivosti ovog megalomanskog projekta održana je u slučaju Savamale i rušenje objekata u Hercegovačkoj, pod okriljem noći.
Pored brojnih komentara u javnosti da je izmeštanje glavne železničke stanice podređivanje javnog interesa privatnom, mogu se čuti i dodatne zamerke stručnjaka, ali i građana, da je nova stanica nepristupačna, daleka, da je do nje teško dopreti, jer nema dovoljno autobuskih linija.
Utisak da se mnoge stvari u Beogradu rade stihijski, da su u funkciji „dnevne politike“, da vlast ne konsultuje stručnjake, a još manje pita za mišljenje građane deli i Lazović.
„Mogli smo prethodno da vidimo kako Beograd na vodi remeti sve ono što je tkivo jednog grada, za potrebe jednog projekta, zapravo za zarade podobnih investitora koji su bliski gradskim i republičkim vlastima“, komentariše Lazović uz opasku „da će građani na kraju izlaziti na stanicama gde nema ničega, pa ni voza u koji mogu da se ukracaju“.
Lazović dodaje da se predstavnici vlasti „voze besnim kolima i da su pokazali svoju bahatost na mnogo načina“.
„Njima ni ne treba železnička stanica, ali građanima je ona potrebna. Imali smo železničku stanicu u centru grada, to je za svaki grad veliki potencijal i nešto što gradovi uvek čuvaju“, kaže sagovornik Istinomera.
Uprkos tome što u Prokopu ne postoji ni stanična zgrada, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović već najavljuje izgradnju pokretnih stepenica i prilaza za osobe za invaliditetom. Pohvalno je što ministarka misli na dobrobit svojih sugrađana unapred, ali pokretne stepenice, u ovom kontekstu, deluju kao da kačite zavese na kući koja nema krov.
Podsetimo, još pre tri godine predstavljen je urbanistički plan za Prokop. Po tom planu trebalo je izgraditi pristupne saobraćajnice, staničnu zgradu, garažu, brojne komercijalne sadržaje. Sam projekat izmeštanja stanice najavio je još 2014. Aleksandar Vučić vezujući to za “Beograd na vodi” i potrebu da se zbog tog projekta oslobodi što više prostora. Obećao je tada da će stanica biti izmeštena u roku od 18 meseci, ali je taj rok odavno prošao. Prilikom svečanog otvaranja novih koloseka u Prokopu početkom 2016, resorna ministarka Zorana Mihajlović obećala je da će železnička stanica biti preseljena u narednih godinu dana, što takođe nije ispunjeno.
Sudeći po društvenim mrežama i brojnim anketama za medije, pa i za Istinomer, građani nisu ni malo srećni što moraju da potežu do Prokopa ili Topčidera, kako bi se ukrcali u voz. Ipak, svega nekoliko desetina Beograđana odazvalo se pozivima organizacija civilnog društva na proteste.
Inženjer saobraćaja Karlo Polak, koji je bio i predsednik Udruženja ljubitelja železnice, u razgovoru za Istinomer kaže da je razlog što se građani, uprkos nezadovoljstvu, ne odazivaju na proteste – strah.
“Plaše se za svoje poslove i svoju egzistenciju. A pored toga i prevareni su na mnogobrojnim demonstracijama i protestima i više nikome ne veruju”, objašnjava Polak dodajući da “na ulice izlaze samo najveći entuzijasti, koji su duboko razočarani mrtvilom i fatalizmom oko sebe“.
Priča o izmeštanju železničke stanice i dalje izaziva brojne polemike, u javnosti se mogu čuti i proverene i neproverene informacije, ali ni građani ni mediji nisu dobili konkretne odgovore od nadležnih institucija. Gotovo sve se svodi na obećanja o rokovima izgradnje nove stanice i okolne infrastrukture. Plan je da sada već stara železnička stanica, koja je izgrađena 1884. godine i koja je pod zaštitom države, bude pretvorena u muzej.
