Jačanje imuniteta nakon korone: vreme je za nestandardne metode?
Nakon što je proglašena epidemija korona virusa u Srbiji i doneta odluka o karantinu, što je značilo da će mnoge delatnosti morati da obustave svoju aktivnost, država je krenula s različitim merama pomoći privredi i stanovništvu. Naš paket pomoći je bio jedan od najvećih na Zapadnom Balkanu, a kada se uzmu u obzir i odložena plaćanja poreskih obaveza kao i garancije za kredite, taj iznos se gotovo udvostručuje i postaje jedan od većih u Evropi (izražen kao procenat bruto domaćeg proizvoda). Kada se radi o tako značajnim sredstvima onda se neminovno javljaju diskusije o tome da li je novac optimalno upotrebljen i da li je pomoć dobio svako ko je trebalo da je dobije.
Tako je dodela jednokratne pomoći građanima u iznosu od 100 evra dočekana s puno negodovanja. Mnogi su smatrali da je mera populistička i da je isključivo motivisana dolazećim izborima. Kritikovana je i njena cena, u iznosu od 1.3% BDP, i činjenica da je data svima, bez selektivnosti. Ipak, slični komentari su izostali kod univerzalne pomoći privatnom sektoru. Među preduzećima nisu svi bili jednako pogođeni, neki su čak tokom prvog talasa korona virusa beležili rast prihoda pa su opet imali pravo na novačnu pomoć države. Drugim rečima, deluje da je sasvim u redu svim preduzećima dati jednaku pomoć, ali ne i svim građanima. Da imamo socijalne karte, kako su neki isticali, znali bismo ko su nam danas siromašni i samo bismo na njih usmerili tih 100 evra.
Fama o socijalnim kartama
Mala digresija. Socijalne karte predstavljaju informacini sistem koji na jednom mestu beleži sve podatke o dohodovnom i imovinskom statusu pojedinca ukrštanjem informacija iz više različitih baza (katastar, poreska služba, MUP baza o posedovanju automobila i sl.). Nakon što se osoba obrati nadležnom centru za socijalni rad za pomoć, jednim klikom se izlistavaju informacije o tome da li ona, shodno zakonskim odredbama o kriterijumima za dodelu novčane socijalne pomoći, ispunjava uslove za naknadu ili ne. Država bi tako, uz pomoć socijalnih karata, lakše uspela da otkrije nekog “prevaranta” koji dopunjuje inače mizeran iznos socijalne pomoći kroz rad u sivoj ekonomiji ili poseduje višak zaparložene zemlje koju nema ko da obrađuje. Onda bi, kako pokazuju iskustva drugih zemalja, sprečila da se de facto siromašna osoba kvalifikuje za socijalnu naknadu ili bi pravo na pomoć oduzela nekom postojećem korisniku i tako uspela da uštedi kroz smanjena budžetska izdvajanja za ovu namenu.
Predlozi za uvođenje socijalne karte su prirodni nastavak politike prema osobama koje se nalaze u stanju socijalne potrebe a koja se kod nas praktikuje poslednje dve decenije. Strategija za smanjenje siromaštva iz 2003. godine otvorila je put za promenjenu ulogu države u ovoj sferi, pre svega u vidu njenog povlačenja i istovremenog prebacivanja odgovornosti za blagostanje na pojedinca. To, istina, nije bio nikakav naš poseban specijalitet već smo se okrenuli trendovima u socijalnoj politici koji su u Evropi već uzeli maha.
Socijalna davanja su postala manje univerzalna a uslovi za dobijanje pomoći su pooštreni kako bi se usmerila samo ka onima koji se potrude da dokažu da su veoma siromašni. Slično, svaka nova izmena radnog zakonodavstva išla je ka većoj liberalizaciji tržišta rada, smanjenju zaštićenosti radnog mesta i povećanju broja nestandardnih tipova zaposlenja.
Ogoljene slabosti
Dve decenije reformi nisu uspele da otklone izraženu dualnost tržišta rada – s jednim segmentom koji ima bolje poslove i drugim u kojem dominiraju poslovi lošijeg kvaliteta – već su je samo dodatno učvrstile. Naime, kroz proces tranzicije došlo je do gašenja radnih mesta u društvenom sektoru, ali i nedovoljno brzog kreiranja novih radnih mesta u modernom sektoru privrede, te su mnogi našli utočište u sivoj zoni, i to vrlo često u poljoprivredi. Tako je danas Srbija, posle Rumunije i Albanije, treća zemlja u Evropi po procentu zaposlenih u poljoprivredi. Poljoprivredna zaposlenost, rad u neformalnoj ekonomiji, zatim nesigurni, povremeni i privremeni poslovi u privatnom sektoru su ono što odlikuje lošiji segment tržišta rada. S druge strane, rad u javnom sektoru, sigurniji i bolje plaćeni poslovi kod privatnika (IT, finansijske usluge, velike firme, strane kompanije) obuhvata kvalitetniji kontigent zaposlenosti. Problem je što ova dva segmenta obuhvataju po polovinu od ukupnog broja zaposlenih.
Kriza izazvana dolaskom korona virusa samo je dodatno ogolila slabosti našeg tržišta rada i mreže socijalne sigurnosti. Tako je i rasprava oko dodele 100 evra svakom građaninu mogla da završi samo u ćorsokaku jer ako biste pare dali samo onima koji trenutno dobijaju socijalnu pomoć, što su neki predlagali, ostavili biste veliki deo ljudi nepokrivenim. Pola miliona zaposlenih u sivoj ekonomiji je nevidljivo sistemu socijalne zaštite i oni nisu mogli da ostvare pomoć koju je država namenila privatnom sektoru jer ne mogu da dokažu da su izgubili prihod. Zaposleni u sivoj zoni su skoro ravnomerno raspoređeni između poljoprivrede i usluga, a upravo su ova dva sektora prva došla pod udar mera zabrane kretanja tokom prvog talasa korona virusa, kao i kasnijih epidemioloških mera. Za sistem socijalne zaštite su nevidljiva i lica starija od 65 godina koja nisu ostvarila pravo na penziju, a njih prema nekim procenama ima oko 200 hiljada. Mnoge od tih ljudi višak stambenog prostora ili posedovanje zemlje, ukoliko žive u ruralnim krajevima, isključuje iz prava na socijalnu pomoć.
- Šta se desilo s ekonomskim Kriznim štabom?
- Zašto da (ne) paničimo zbog zaduženosti države?
- “Marljiv rad” na sistemu socijalnih karata, najavljenom za 2018.
Kako je nedavno procenila Međunarodna organizacija rada, skoro 750 hiljada radnih mesta u Srbiji je ugroženo usled krize izazvane epidemijom i oni uglavnom spadaju u ono što nazivamo ranjivom zaposlenošću. To su zaposleni u malim firmama, u sivoj zoni, samozaposleni, zatim pojedinci koji rade nesigurne, povremene poslove i ostvaruju niske zarade. Jednom rečju, najviše su ugroženi oni koji popunjavaju pomenuti lošiji segment tržišta rada. Uprkos tome što je država ponudila pomoć u dva navrata u vidu pokrića zarada, a zatim i ciljanu pomoć određenim delatnostima, mnoge firme od naredne godine, kada dođe vreme da plate odložene poreze i doprinose, naći će se u problemu da izvršavaju preuzete obaveze.
Između legalne i sive zone
S tim u vezi, prognoze o veličini ekonomskog rasta u narednoj godini, odnosno nagađanja da li će on zaista biti 6% kako predviđa vlada ili niže od toga, suštinski su malo bitne za veliki broj građana sve dok politike koje koje utiču na raspodelu ekonomskog kolača ostaju nepromenjene. Naime, logika oporezivanja koja je postavljena nakon 2000. godine pošla je od pretpostavke da osiromašena Srbija, sa slabim administrativnim kapacitetima poreske uprave, treba da se oslanja na jednostavne poreze koje je lako prikupiti, uz što je moguće veću poresku bazu.
Za razliku od evropskih zemalja gde teret oporezivanja raste s rastom nivoa dohotka, kod nas postoji nešto poput glavarine s obzirom na to da je učešće poreza u dohotku slično za zaposlenog na minimalcu i za pojedinca koji ostvaruje dve prosečne zarade. Radnik koji prima minimalnu nadnicu kući nosi 30 hiljada dinara ali poslodavca košta još 17 hiljada u vidu poreza i doprinosa koje plaća državi. Zato ne iznenađuje da su mnogi od slabije plaćenih poslova konstantno na ivici između legalne i sive zone. Štaviše, firma u Srbiji koja angažuje niže kvalifikovanu radnu snagu ne može da konkuriše sličnoj firmi bilo gde u Evropi jer je srpski poslodavac iz ovih delatnosti relativno više oporezovan, dok je srpski radnik, u odnosu na svog kolegu u nekoj evropskoj zemlji, manje plaćen te ne iznenađuju njihovi sve brojniji odlasci na rad u inostranstvo.
Veliko zaduživanje države, koje je nastalo usled namere da se kroz mere pomoći privredi i stanovništvu amortizuje pad životnog standarda, povećaće budžetski deficit i javni dug. Podsetimo se da su na svetsku ekonomsku krizu iz 2008. godine i na probleme za javne finansije koji su usledili nakon toga mnoge evropske zemlje odgovorile merama štednje, kao i Srbija kada je 2015. godineuvela program fiskalne konsolidacije. Veoma je važno da se izbegne uvođenje sličnih mera ukoliko se opet suočimo s problemima u javnim finansijama.
Naime, mere štednje, pored toga što su bile odgovorne za smanjenju javnu potrošnju na zdravstvo te tako umanjile sposobnost mnogim zemljama da se adekvatno uhvate u koštac s aktuelnom epidemijom, donele su i manja izdvajanja za niz socijalnih naknada i programa i tako najviše ugrozile pojedince koji se nalaze na samom dnu raspodele dohotka.
Prve analize posledica trenutne krize nedvosmisleno pokazuju da će pojedinci koji su pre dolaska korona virusa imali jači ekonomski imunitet lakše podneti i potencijalni pad životnog standarda u odnosu na one koji su pre krize bili u lošijem socio-ekonomskom položaju i koji imaju najmanje resursa da se snađu u novonastaloj situaciji. Sa skoro četvrtinom populacije koja se nalazi ispod linije siromaštva, Srbija ima značajan broj ljudi s lošim ekonomskim imunitetom.
Imajući to u vidu, ne samo da je važno da izbegnemo da ih kroz eventualne nove mere štednje gurnemo u još teži položaj, već je neophodno i da iskoristimo ovu krizu za pretresanje niza politika i zapitamo gde smo to pogrešili u reformama poslednjih 20 godina i ostavili značajan deo populacije bez izgrađenog imuniteta na ekonomske nedaće.
(Autorka je vanredna profesorka; Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet)
Naslovna fotografija: Canva
