Jarinje: Na barikade sa svakim direktorom
Od prelaza Jarinje do kraja blokade i nazad, novinarke Istinomera su prešle devet hiljada koraka i razgovarale su sa ljudima koji protestuju zbog odluke prištinskih vlasti o ukidanju tablica sa neutralnom oznakom. Dočekale su ih različite namere i razlozi onih koji već devet dana blokiraju put. Niko do njih nije želeo pred kamere, neki su tu „po zadatku”, drugi iz ubeđenja. Zajedničko im je da svi samo „čekaju da ovo prođe”. Kažu „znaju” da je to „igra dvojice pred izbore”. I svi se plaše da režija može da preraste u eksploziju. Oni koji im „prave probleme” u jednom trenutku su Albanci, u drugom Srbi koji su na vlasti na severu Kosova. A između njih su obični ljudi kojima je odavno muka od neizvesnosti.
Jarinje, 26. septembar 2021.
Vožnja iz Beograda ka administrativnom prelazu Jarinje za novinarke Istinomera završila se neočekivano brzo. Nakon nešto manje od četiri sata, vozač automobila zakočio je i rekao: „Ja ne mogu dalje, ovde vas ostavljam“.
Dolazak na Jarinje poklopio se sa zvukom letenja srpskih aviona, dovoljno glasnim da smo mladog srpskog policajca zamolili da ponovi rečenicu.
„Nadam se da ste spremne da pešačite“, ponovio je mladić vraćajući nam lične karte.
„Ti, ti. Sve zbog tebe je ovo. Dao si izjavu i sad ne mož’ se živi od novinara”, dobacio je jedan policajac drugom kroz smeh.
Sklonjeni u hladu, svako je bio sa svojim kolegama. Društvo im je pravila jedna TV kamera, na bezbednoj udaljenosti.
Od prelaza, sa ličnim kartama u džepu, jedino pitanje koje smo, nekoliko koraka bliže Kosovu, čule bilo je – imate li potvrdu o vakcinama ili test? Prijatno. Prijatno, doviđenja.
Ljubaznost i jednih i drugih policajaca, dok ćaskaju, opušteno podbočeni obećavala je da je sve „u redu”. Iako nije bilo nijednog vozila na vidiku, sem nekoliko parkiranih.
Ubrzo nakon prelaza, nalazila su se dva automobila kosovske policije. Na naše pitanje – da li je potrebno da im pokažemo nešto od dokumenata, službenik je na srpskom odgovorio: „Nama je potreban samo internet, ovde nemamo signal”.
Šetnja do prve prepreke, duga jedan kilometar, nije odavala mnogo informacija; put je bio prazan, a susret sa prolaznicima redak. Nekoliko stotina koraka dalje nazirala se nešto drugačija situacija, kosovske specijalne policijske jedinice u većem broju i početak barikada.
Kamioni sa registarskim oznakama KM zauzeli su obe trake, na prostoru sa strane ljudi su stavili šatore, a dužinom celog kamiona je stajao i transparent na kome piše „Dobrodošli u zajednicu srpskih opština”, na ćirilici naravno.
Ljudi stacionirani na barikadama, kako nam je delovalo, uglavnom se međusobno poznaju. Ovog dana glavno pitanje koje se postavljalo bilo je „da li će da ruše barikade“. Neki su sedeli, drugi su se šetkali, pa naprave krug. Popiju kafu, odu do sledeće barikade, pa nazad.
Čekaju da im prođe smena.
„Je l’ su sve „tvoje” žene došle”, pitala je jedna gospođa muškarca koji je naišao.
„Jesu, jesu, hoćeš sa mnom da ideš da vidiš”, ljutito je odgovorio prolaznik.
„Ne, verujem ti, pa ne može nekom majka, nekom maćeha”, mahnula je žena.
***
Prolazeći između kamiona, mimoilazile smo se i sa putnicima koji menjaju autobuse. Preznojeni, crveni u licu, umorni, sa jaknama oko struka, vukli su kofere i torbe. Oni srećniji su imali prtljag sa točkićima. Njihova svakodnevica ovih dana se svodi na to – kilometarsko pešačenje u oba smera.
Za sada idu četiri linije, vozač autobusa dođe do početka barikada i čeka putnike koje je njegov kolega ostavio na administrativnom prelazu. On kaže da čekanje traje i satima, jer ljudi vuku teške kofere, a ima i starijih koji se teže kreću.
Koliko već pešačite?
Pa, oko tri kilometra, tri i po.
I kako ćete dalje?
Stiže autobus sad, tamo posle prelaza.
Desetak ljudi je prošlo u jednom trenutku mimo nas, pa još toliko. I onda niko. Hiljadu koraka u tišini.
***
Grupa mladih novinara je odustala od nas kao sagovornika kada smo im rekle da smo i mi novinarke, iz Beograda. Nakon prvih barikada, usledile su kosovske policijske snage i njihova blindirana vozila parkirana sa jedne strane puta. Usput dva prolaznika su komentarisala „Jaka mašinerija, popijemo dva piva i ti i ja će da ga izvrnemo“.
Redom, policijska vozila, vatrogasci, specijalci sa obe strane puta. Koji korak u levo, pa desno. Smireno, strogo pravih leđa. Uglavnom zreliji ljudi, sa kojima smo mogle da se sporazumemo.
„Da hoće problem, poslali bi neke usijane, mlade glave iz Prištine”, komentari su sa barikada, koje smo čule.
Na sledećoj prepreci, osim kamiona vide se i bageri i dizalice na koje su podignute srpske zastave. Kamioni državnih preduzeća nisu retki, neki od njih su Javno komunalno preduzeće „Standard“ iz Kosovske Mitrovice, kao i EPS-ov „Elektrokosmet“.
„Ide smena, moramo da sačekamo da oni prođu“, odjednom je zaustavljena naša šetnja. U koloni, jedan za drugim, koračali su kosovski policajci.
„Oni menjaju raspored, ne smenjuju se svaki dan u isto vreme, valjda se boje, ali im mi svaki put puštamo naše pesme u prolazu“, kažu nam prolaznici u čekanju da nastavimo put do kraja barikada.
Prošle smo još koju hiljadu koraka pa nazad. Negde na sredini je market, sada i kafana, takoreći centar gde se okrepe ljudi na pola puta. Neki zadihani, koji su krenuli do prelaza, na put dalje. Drugi, posle dežurstva.
„Ajmo, ljudi, da nas vide.”
„Da se ubeleži, da ne bude posle nismo došli.”
„Ma šta ti je, čoveče, pa nisam prvi put na barikadama. Sa svakim direktorom smo išli.”
Grupa je otišla dalje iz oronulog marketa-kafane. Kako smo odmicale od te barikade, najbliže administrativnom prelazu, demonstranti su se razuđenije kretali, sedeli, čekali. Sa vrha brda koje gleda na put, u daljini se videlo nekoliko prilika kako stoje mirno.
Kažu svi – vojska.
Usput smo razgovarale sa ljudima i čule na desetine sudbina. Sve ukrštene mnogo pre ovog septembra.
„Moja žena je ustala u pet, pa ide da dežura na barikadama”, kaže jedan od naših sagovornika, pa nastavlja: „Drugi što su se već dokazali, ne moraju.”
Škole, vrtići, opština. Kažu nam prolaznici da su dobili rasporede. Jedan nam je i pokazao vajber grupu. Redom imena kolega i satnica. Neko dežura po sedam sati, neko 12, drugi čak 24.
„Šta god ja mislio o ovome, a gde ću? Ovde živim, danas nam ukinu tablice, sutra imena.”
Svi čekaju da ovo prođe.
„Malo fali ljudima, a niko ne bi da bude ovde. Leglo je sve poslednjih godina, ali ko živi s njima, zna kakvi su.”
Strah i nepoverenje ne kriju. Nekima je muka od svega, drugi su odavno prihvatili „pravila igre”.
„Kažu svi blago njima. Ne plaćaju struju, primaju dve plate. Pa dođi ti da živiš ovde. Da gubiš signal, pa ne možeš da dobiješ dete koje je napolju, a kasni kući. Da bacaju kamenice ka tebi, da ti prete, mrze. Dođi da vidiš kako je lako.”
Jedan od mlađih muškaraca koji je tu sa kolegama priča da je za neko rešenje –„kakvo god da je”.
„Pa čekaj, dvadeset godina ovako živimo. Hajde da se delimo ili ne delimo, ili neka nas isteraju, pa dođemo svi u Srbiju. Ima mesta, šta. Prazna zemlja. Dosta je svima svega”, ogorčen je, mada se usput nasmejao.
„Više zastava ima ovde, nego od Raške do Horgoša“, kaže jedan od naših sagovornika i dodaje da je na Kosovu svaki dan - dan nacionalne zastave.
U samom Leposaviću, sve je mirno, razlog tome je, rekli su nam, što su ljudi na barikadama.
Koliko će da traje sve ovo – ne zna se.
***
„Nije ni njima svejedno”, komentariše usput jedan od građana kosovske specijalce u blizini.
„Misle ovi, potpisaće sporazum. A oni ne žele ni s.”
„Od sporazuma?”
„Od srpstva.”
Drugi sagovornici su nam objašjavali, naširoko, da sa Albancima ipak mogu lako i da nisu oni koji prave problem, već „naši”.
„Ranije je bio lopov, sad kažu snaš’o se. Ma niko na tenderima više ne učestvuje. Bilo je posla pre nekoliko godina. Sada teško… Sve jedna firma. Čekaj, bre, otkud tebi zgrada u Budvi? Nešto malo para ostane ovde, sve ostalo ode za Beograd. Ljudi odlaze zbog Srba odavde, ne zbog Albanaca.”
Od jedne tačke, do druge. Kažu, život je kao u getu.
„Oni se nešto dogovore, potpišu, a mi to čujemo od njihovih ovde. I kada svi sve izjave, ti kažeš, ma nema šanse. Onda ovi krenu da sprovode. I shvatiš da naši lažu.”
Za tablice koje više ne važe, znali su, ima godinu dana. Na pitanje, zašto neko nešto nije za to vreme rekao, odgovaraju sleganjem ramenima.
***
Usput su i dalje prolazili putnici, porodice sa decom, vuku torbe.
„Snimi slobodno, i kofer i sve, samo mene nemoj”, kazala je jedna devojka.
Mešale su se emocije, drugačiji je korak kod onih koji „samo” prolaze. Neki od starijih, koji su za blokadu, prilegli su sa strane na travu. Drugi kuvaju kafu u sklepanim kuvalima, da im prođe vreme.
„Moj otac i majka su umrli ovde, ovde sam odrastao. Odavde ne idem.”
To što su Srbi „prepustili” pravosuđe drugoj strani, kažu da je „katastrofa”.
„Ma kakva zajednica opština, to je kulturno-umetničko društvo. Da prođemo k’o Srbi u Krajini, neka hvala.”
Mozaik stavova, iskustava, strahova i retkih nadanja na Jarinju. Paralelno uz blokiran drum, „živi” nekoliko alternativnih puteva – kojima ljudi voze, hodaju, idu dalje. Zaobilaze zvaničnu blokadu.
„Hej, 21. vek je, a mi idemo preko brda”, komentariše jedan od naših sagovornika.
Ne bi niko da se vidi, a svi bi nešto da kažu, „da se sačuvaju”.
Mešaju im se verzije događaja. Te teorije seku se u datumu pred kosovske izbore.
„Trajaće ovo dok oni ne popuste. Da Kurti ne ispadne Kurti.”
„Najveći problem nisu neutralne tablice sa oznakom 'KS', njih ima ukupno 2.000 i 87 u srpskim sredinama, već registracije koje je izdala Srbije za automobile na Kosovu', kaže ona.
Od ponedeljka, 20. septembra, odlukom kosovskih vlasti, prestale su da zvanično važe tablice sa neutralnom oznakom 'KS' (Kosovo). One su, zapravo, pravno prestale da važe pet dana ranije, a to je dogovoreno Sporazumom o slobodi kretanja, koji su u Briselu potpisali predstavnici Beograda i Prištine još 2011, pa onda i 2016. godine.
Najveći problem je, objašnjava ona, sa tablicama koje se izdaju u Srbiji, u isturenim stanicama poput Raške i Kuršumlije, a imaju oznake gradova na severu Kosova, poput Kosovske Mitrovice, koje nose oznaku 'KM'.
Dok oni koji imaju tablice gradova u Srbiji treba samo da kupe probne tablice, registracije gradova sa severa Kosova su postale nelegalne. (Izvor: BBC)
***
Nekoliko hiljada naših koraka napred, pa nazad. Nosile smo kafu što su nam skuvali usput.
„Nema šetkanja”, kaže ljutito jedan kosovski policajac.
Pojasnile smo da se „ne šetkamo”, nego da odlazimo.
„Srećan put onda”, uzviknuo je drugi, uz osmeh.
Istim putem, slične slike na asfaltu kao na početku dana, nekoliko ljudi koji žure na autobus koji ih neće čekati. Prazan put, gomile otpadaka usput, SNS grafiti, pogled koji puca. U stenama visoko, neko okačio zastavu Srbije. Na prelazu, posle devet hiljada koraka, opet ljubazne unforme. Doviđenja, opet uz osmeh, kao da je sve u redu.
Naslovna fotografija: Istinomer
