Javne kuće
Čitao sam ono pismo prosleđeno svim zaposlenim na RTS-u u kojem se dolepotpisani hvali sedmogodišnjom dominacijom na medijskoj mapi Srbije i istovremeno zapomaže zbog nekog, kako reče, fantoma koji ne želi da javna servisna kuća bude slušana, gledana i priznata. Pismo, osim što je opširno i diskutabilno pismeno (sumnjam da ga je potpisnik pisao), na pet strana kukumavči o istom – dominaciji i televizijskoj pretplati. Vaše pravo da je ne platite.
Znamo već da se vaše pravo da vam serviraju ono što žele da čujete naplaćuje svakog meseca uz potrošene kilovate, koje mnogi u uslovima u kojima žive ne plaćaju. Namet na televizijski signal iz Takovske i Košutnjaka zaobilazi se u širokom luku. Većina nema, mnogi ne plaćaju iz inata. Njihovo pravo da ne plaćaju jeftinu robu skupim parama.
U daljem tekstu pisma iz firme „Vaše pravo da se informišete onako kako neki hoće globimo kroz strujomer“ navode se i milonska potraživanja za (ne)odgledane programe Javnog servisa te takođe milionske sume evra pohranjene u sudske postupke protiv neplatiša. Ko je još blesav da ulaže toliki novac – za koji cvili da ga nema – u blagajnu sudske pisarnice? To je vaše pravo da znate sve.
Na stranicama koje slede čita se da će zbog štednje, redukcije i racionalizacije troškova RTS morati da se zahvali na saradnji nekoj stotini ljudi. Usput će pod svoje okrilje da zaposli neku stotinu. Izgleda da za već postojeće radnike te firme nema dovoljno para ali će se odnekud stvoriti kad nagrnu pripravnici. To plus milioni za sudske troškove liči na ekonomisanje kakvo smo već navikli da gledamo u svim sferama društvenog delanja. Naše pravo da od toga imamo mučninu.
Podalje od Takovske širi se Avala, televizijski projekat vizavi Beogradskog sajma. Tamo pisma ne pišu direktori, pišu ih zaposleni kojima mesecima nisu isplaćene zarade. Usput i štrajkuju. Ne plaču, samo traže zarađeno. Njihovo pravo da jedu. Vaše je pravo da ih u tome podržite.
Oba pisma potvrđuju suštinu – previše je medijskih kuća sa nacionalnom frekvencijom. Na malom, vidno siromašnom i još vidljivije propalom tržištu, televizijsko novinarstvo neće se ’leba najest’. O tome ne postoji pismo (ili ga ja nisam čitao) koje bi bez sentimenata objasnilo prirodu ekonomske opravdanosti tolikih javnih televizijskih kuća u zemlji u kojoj se još ponegde signal hvata lavorom. Kad su se burazerski delile dozvole za emitovanje niko od „braće“ nije imao rođake koji u nekoj zabiti žive u kući sa plehanom televizijskom antenom. Koja se kači na krov tek pošto domaćin u njoj prethodno iskiseli noge. Njegovo pravo na higijenu. Mentalnu, takođe.
Sve se to događa u jeku novogodišnjih praznika koje ćemo provesti u domovima. Primorani da veslamo kanalima po frekvencijama koje će nam nuditi podgrejan praznični program iz neke od prohujalih godina. I komentari o novogodišnjem programu biće reciklirani iz perioda za nama. Tako novi ulazimo u prestupnu godinu sa danom više koji bi mogao da posluži nekome da napiše ono pismo koje još niko nije napisao (ili ga ja nisam čitao).
Uprkos svemu, srećno provedite praznike, družićemo se ovde čim se ispucaju sve petarde i emituju sve reprize. Na novogodišnjoj čestitki jedne porodične firme piše: „Neka Vam 2012. donese prosperitet u svakom pogledu…“ Porodična toplina koja od razlika ne pravi rovove, ona od sličnosti gradi mostove. Naše pravo na porodično blago i bolji život.
