Jedan dan sa Gvidom
Kud’ ćemo sada braćo Srbi, manjinski narodi, građanke i građani, etničke zajednice, drugarice i drugovi, prijatelji i saborci? U Brisel, Njujork, Prištinu ili Beogradski pašaluk? U nedoumici ispratismo Gvida koji prethodno reče šta je naumio a bogami reče i njemu ministar koji se preziva kao ja. Susret je ličio na sudar oštrog klina i zarđale ploče.
Nemački ministar spoljnih poslova koji se odaziva na ime Gvido Vestervele izgovorio je nekoliko replika koje nam na gomili niko do sada nije sasuo u lice. Kosovo je završena priča, Beogradu i Prištini mesto je u Briselu a ne u Njujorku, ko ponovo otvara pitanje statusa Kosova nije spreman za Evropsku uniju, Nemačka će nastojati da ubedi i ostale članice EU da priznaju Kosovo… Tako je govorio Gvido. A da, i poručio nam da Nemačka snažno podržava napore Srbije na putu ka Evropi.
Ono što mu je „odbrusio“ ministar s mojim prezimenom bila je žalopojka sa stavom. Razgovaraćemo sa Prištinom ali nema povlačenja (Rezolucije), nema predaje… I naravno, zahvalio se kolegi po funkciji na podršci BMW-a evropskom putu „juga“.
Vestervele beše ogladneo te se u to ime sreo i sa ostalim relevantnim činiocima političkog života zemlje u nastajanju. I njima je između zalogaja objasnio da će ulaskom u Evropu, a prethodnim odricanjem Kosova, ubuduće svi imati bolju probavu. Da mu pokažu da hranu već lakše vare, odgovoriše mu između dva gutljaja da je evropska perspektiva zajednički cilj svih koji ručaju zajedno. Opori zalogaji o našem trošku.
Da se ne zaboravi, Gvido se sreo i sa Mirkom, ali Vesterveleov susret sa Cvetkovićem nije imao snagu ručka. Više je podsećao na usputno ćaskanje dvojice sličajnih prolaznika, od kojih je jedan Gvido koji je prolazivši pored Mirkovog kabineta video svetlo pa svratio, a drugi Mirko koji redovno plaća račun za struju.
Vesterveleov blic krig analitičari su ocenili kao toplo-hladni napitak čiji se ukus i temperatura doživljavaju u skladu s vremenskim uslovima u kojima se konzumira. Dan kada je Gvido pohodio Srbiju beše sparan i vreo. Ostavljen nam je, kažu analize, prostor za napredovanje ka Briselu jer Nemac nije govorio jezikom ultimatuma. Nije, samo je preneo stav Brandenburške kapije kroz koju prolaze samo pobednici.
Mučnina Vesterveleove posete pretila je da preraste u epidemiju. Srećom, nekako baš pred Gvidovo gostovanje izručiše nam mučenog Sretka, bivšeg radnika propalog preduzeća „zemunski klan“ u stečaju. I dok se u kabinetima i za serviranim astalom natezalo oko Evrope i Kosova, mase su se zabavljale Sretkovom deportacijom. Svi su citirali njegovu rečenicu kojom odbija da mu se stavi pancir. A staviše mu ga, ko njega pita šta odbija, evropski propisi su propisi. Sretka su za prethodna gotovo tri meseca, ipak – tako se bar priča – svašta pitali, samo ga ne pitaše da li želi robiju po evropskim standardima ili da narednih 40 godina bukagije nosi u Gnjilanu.
