Kad država fingira da štiti oranice

Od 1. septembra stranci će moći da kupe do dva hektara poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini  pod uslovom da imaju prebivalište u Srbiji najmanje deset godina, i to u lokalnoj samoupravi u kojoj žele da kupe zemlju, kao i da budu upisani u registar aktivnih poljoprivrednih gazdinstava. Predlogom izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu koje bi trebalo da ograniče kupovinu srpskih oranica, predviđeno je i da stranac mora najmanje tri godine da obrađuje zemljište, kao i da u vlasništvu ima mehanizaciju i opremu za obavljanje poljoprivredne proizvodnje. Država takođe ima pravo preče kupovine zemljišta koje je u privatnoj svojini, a odluku o tome donosi Vlada Srbije.

Zakon bi trebalo da stupi na snagu pre 1. septembra, kada po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju počinje primena odredbi koje izjednačavaju prava građana Srbije i Evropske unije pri kupovini srpskog poljoprivrednog zemljišta.

Profesor poljoprivrednog fakulteta i narodni poslanik opozicione stranke Dveri Miladin Ševarlić u razgovoru za Istinomer ukazuje da je prodaja zemlje važno nacionalno pitanje jer u javnosti vlada pogrešno ubeđenje da Srbija ima puno obradivih površina. Pozivajući se na svoju studiju “Poljoprivredno zemljište” iz 2015. u kojoj je detaljno analizirao podatke iz popisa poljoprivrede 2012. godine, on kaže da 47 opština i gradova od 169 (dakle trećina) ima manje od 20 ari obradivih površina po stanovniku što znači da ne mogu da obezbede prehrambenu sigurnost za svoje stanovnike.

Kako kaže, Vlada je u predlog trebalo da unese odredbu o zabrani prodaje državnog zemljišta, slično modelu Poljske koja je dozvolila samo zakup državnih parcela.

Ševarlić je naročito nezadovojan jer predlog zakona ne predviđa ograničenja za pravna lica, bilo da su stranci osnivači ili suvlasnici kompanija u Srbiji koje žele da kupe zemlju. 

Na ulogu pravnih lica u sticanju zemlje već nekoliko godina ukazuje i Branislav Gulan, član Odbora za selo pri SANU. On je u svom istraživanju utvrdio da je kupovinom kombinata  u procesu privatizacije, u ruke stranaca otišlo oko 20.000 hektara srpskih oranica. Tako su vlasnici poljoprivrednog zemljišta postali irska kompanija Baltic property investments, mađarski CBA, hrvatske firme Agrokor i Žito grupa. Po istom receptu do 100.000 hektara došli su domaći veleposednici Mišković, Kostić, Matijević i Nicović, o čemu je, podsećamo, detaljno pisao Savet za borbu protiv korupcije 2012. Ovo telo je ukazalo na propuste u privatizaciji jer je nadležna Agencija, uz kombinate, prodala i okolno poljoprivredno zemljište u javnoj i zadružnoj svojini.

Gulan ističe da nije tačno da su stranci zainteresovani za ulaganja u poljoprivredu, jer je prema njegovoj računici, od 2000. do danas samo 0,6 odsto stranih investicija otišlo u poljoprivredu. 

Odredbe zakona  kojima Vlada navodno namerava da oteža prodaju zemlje strancima su utoliko više zamazivanje očiju javnosti jer upravo Vlada Srbije predvođena Aleksandrom Vučićem preko posebnih sporazuma direktno omogućava stranim kompanijama da dođu u posed najboljih vojvođanskih oranica.

Najaktuleniji primer je instant osnovana arapsko- srpska kompanija Al Rawafed koja je, prema istraživanju Insajdera, po povlašćenim uslovima kupila ili dobila u zakup 10.000 hektara najplodnijih parcela u Bačkoj. Uz to, firma posluje sa gubicima, a dve godine nije platila ni dinar za korišćenje zemlje u Karađorđevu nadomak Bačke Palanke, navodi ovaj portal.

Drugi slučaj o kojem je Istinomer detaljno pisao je nemački proizvođač svinja Tenis koji će u prvom koraku u zakup na 30 godina dobiti 5.000 hektara zemlje u Kikindi i Zrenjaninu. I sve to na osnovu ovog istog zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2015. koji je omogućio investitorima zakup do 30 odsto državnog poljoprivrednog zemljišta u svakoj lokalnoj samoupravi, na veoma na dug period. 

                                      Da li smo u sukobu sa EU? 

Probleme da sačuvaju svoje oranice nakon isteka zabrane prodaje zemlje strancima po ulasku u EU,  imale su (i dalje imaju) i druge članice EU, naročito zemlje centralno-istočne Evrope. Ove države su u svoje zakone unele posebne odredbe ne bi li stale na put pojačanom grabežu za zemljom i špekulativnim radnjama zbog kojih cena zemlje raste, a porodični farmeri na kojima počiva evropska poljoprivredna politika se istiskuju iz posla.

Slovenija je, recimo, ugradila odredbe da kupac mora da bude državlјanin ove zemlјe najmanje pet godina, da prednost pri kupovini imaju vlasnici susednih parcela kao i mladi polјoprivrednici koji formiraju novo gazdinstvo ili proširuju postojeće posede.

Poljsko zakonodavstvo sadrži interesantnu obavezu zakupca kojom se obavezuje da kupi operativnu i drugu pokretnu imovinu na zakupljenom poljoprivrednom zemljištu, kao što su: mašine, stoka, inventor. (Studenstka revija za privredno pravo, 2013/2014, issue 1)

Međutim, EU iako zabrinuta za porodične farme, nije u slučaju svih restriktivnih odredbi dala zeleno svetlo. Prošle godine Evropska komisija je formalno zatražila od Bugarske, Letonije, Litvanije, Mađarske i Slovačke da usaglase svoje zakonodavstvo sa evropskim zbog navodne diskriminacije državljana EU i prepreka za slobodan protok kapitala.

Sporne su bile odredbe u mađarskim i slovačkim zakonima da budući kupac zemlje mora biti dugo godina državljanin tih zemaljama.  Mađarska je uz to uvela vrlo strog sistem koji nameće potpunu zabranu kupovine zemljišta pravnim licima, i obavezu za kupca da lično obrađuje zemlju. Zabranjena je kupovina zemljišta apsolutno onima koji ne žive u EU. U Litvaniji i Letoniji kupac mora da pokaže da je zaista poljoprivrednik. 

U izradu našeg zakona EU nije bila uključena, ali zasad se niko iz evropskih institucija nije oglašavao po pitanju odredbi koje bi eventualno mogle biti u suprotnosti sa evropskim vrednostima.

                                      Zarada na zemlji 

Evropske institucije su još pre nekoliko godina uočile pojavu grabeža za zemljom, kao i trendove ubrzane koncentracije vlasništva nad zemljom. Ovim procesima koji su često netransparentni, ali nisu nužno nelegalni, naročito su pogođene nove članice u kojima je, u trenutku pristupanja, bila jako niska cena oranica u poređenju sa starim članicama. Prema statistici iz 2013, u EU27 samo 3,1 odsto farmi je kontrolisalo 52,2 odsto zemljišta što znali da je model porodičnih farmi ozbiljno uzdrman. U analizi “Nivo grabeža za zemljom u EU” iz 2015. rađenoj za potrebe Evropskog parlamenta, Srbija se navodi kao primer ukrupnjavanja vlasništva koji se odvija na obodu EU, ali i kao učesnik u kupovini zemlje u Ukrajini (misli se na Miodraga Kostića prim.aut). 

EU je naročito zabrinuta zbog pojave da, nakon izbijanja finansijske krize, njive masovno kupuju oni koji nikad nisu kročili u njivu: veliki investitori, nepoljoprivredne kompanije i investicioni fondovi kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće kuće, jer je zemlja sigurna investicija. Time se, međutim, cene  hektara veštački podižu do nivoa koji nadilazi prihode koji se realno mogu ostvariti proizvodnjom hrane na tim površinama. Sa druge strane, mali farmeri čije porodice od zemlje žive, ne mogu da priušte da zakupe još površina, a paradoksalno – izdašne evropske subvencije idu u ruke velikim igračima.

Uprskos otežanim uslovima za prodaju ili zakup zemlje koje su države ugrađivale u zakone, primećeno je više mehanizama uz pomoć kojih su stranci ipak dolazili do zemlje. U Mađarskoj je naročito procvetao model tzv “ugovora u džepu” po kojem ugovor nema datum, niti je prodaja zvanično zavedena, vlasnik zemlje je formalno Mađar ali je suštinski stranac ili strana kompanija. Procenjuje se da je na ovaj način prodato million hektara, a da su “tajni” vlasnici dobili skoro 1,8 miliona evra nacionalnih ili evropskih subvencija za poljoprivredu. 

Kako se navodi u spomenutoj analizi rađenoj za potrebe Evropskog parlamenta, u Poljskoj je uočena zloupotreba preko “glupog seljaka” tj. poljskog farmera koji kupuje zemlju za račun strane kompanije. Ovim zloupotrebama se ovdašnje resorno ministarstvo u izmenama zakona apsolutno nije bavilo.