Kad zakon omekša
Nova svedočnja u slučaju ubistva Brisa Tatona u korist onih koji su zaslužni za smrt mladog Francuza iznova nameće pitanje kakav je to pravosudni sistem koji jedno brutalno ubistvo ne može da reši ni posle četiri godine, ohrabrujući na taj način odgovorne za ovaj zločin.
Prema iskazima Svetlane Bubanje, poznatije kao Cecina frizerka Bucka (a manje poznate kao frizerka supruge prvooptuženog Đorđa Prelića) i radnika obezbeđenja Dragana Crepulje, nesrećni Francuz Bris Taton nije bio bačen preko ograde visoke četiri metra na Obilićevom vencu, već ju je, navodno, preskočio bežeći pred ruljom. I pao na glavu. Pomenuta rulja je bez dileme htela da ubije Tatona jer, podsetimo, prema presudi utvrđeno je da su tokom tokom masovne tuče, huligani opkolili Francuza, tukli ga nogama i rukama dok je ležao na trotoaru, gađali ga pepeljarama i čašama, udarali palicama i bakljama.
Apelacioni sud je prepolovio kazne, a zatim u dva navrata se predmet vraćao Višem sudu sa inicijativom za ponavljanjem procesa. Nepozivanje svedoka na suđenja, kao što je slučaj sa pomenutim Draganom Crepuljom, provera validnosti svedočenja osobe koja je bliska sa prvooptuženom ili istraga o tome kako je moguće da na 200 metara od kafića gde se tradicionalno okuplja tvrdo jezgro huligana Partizana, sede potpuno nezaštićeni gosti iz Francuske, samo su neki od ozbiljnih propusta u procesu. Na taj način podstiče se sumnja u istinost i profesionalnost pravosudnih organa, a nasilnicima se pruža prilika da profitiraju zbog tuđih propusta.
No, možda i više od proceduralnih grešaka, potrebno je obratiti pažnju na politički momenat tog septembra 2009. godine. Tih dana Beograd je podsetimo bio tapetiran plakatima i grafitima u kojima se pozivalo na linč LGBT građana, povodom najavljene Povorke ponosa. Podstrekači na nasilje nisu se krili, ali je država stajala i gledala sa strane.
Šta više, tih dana je Republički javni tužilac Slobodan Radovanović jasno potpisane poruke mržnje poput „Čekamo vas ili „Ubi p….“ nazvao – polemikom!
U sveopštoj atmosferi linča koja je vladala tih dana na ulicama Beograda, ali i medijima, do obrta je došlo kada su oni koji su najavljivali ubistva LGBT osoba, lišili života nesrećnog Tatona i od polemičara postali ono što jesu – nasilnici. Zbog internacionalizacije cele priče, u sve se uključio i tadašnji državni vrh, pa je organizovana šetnja protiv nasilja, a najavljene su i kazne za primer. I zaista, 14 osoba dobilo je ukupno 240 godina, od čega su trojica prvooptuženih dobila 97 godina. Oštro za učinjeno delo, mnogi bi rekli, i preoštro, iako se radi o brutalnom ubistvu.
No, čim je splasnuo međunarodni pritisak, umesto okončanog i pravnički čistog procesa, dobili smo slučaj pun nerazumevanja, grešaka, koji je rezultovao birokratskim ping-pongom između Apelacionog i Višeg suda. Umesto potvrđene presude dobili smo prepolovljene kazne, sa tendecijom da se proces vrati na početak, a građani u Srbiji mogu da ponovo budu svedoci činjenice da kada su u pitanju huligani zakon često „ume da omekša“. U ovako traljavo vođenim procesima ogleda se ili nemoć države, ili nedostatak volje da se odgovorno i pravedno sprovode zakoni. U oba slučaja posledice su katastrofalne – i po sistem, i po građane.
