Kako sam pokušao da uništim REM

Svedoci smo da je Regulatorno telo za elektronske medije (REM) već mesecima pod kontinuiranim i skandaloznim napadima jednog dela javnosti. Optužuju ih da ne rade svoj posao za koji primaju neprimereno visoke plate, da su se stavili u funkciju jedne stranke i jednog čoveka, da su pristrasni, da ne uvažavaju kritike… Primećeno je i da hajka na Savet REM iz određenih medija i organizacija traje i duže od godinu dana, a neki od njih su čak podneli i krivične prijave protiv ovog nezavisnog tela.

Međutim, iako je REM – kao nezavisno, samostalno i profesionalno telo – nastavilo da posluje kao i pre, na isti način, ne obazirući se na ove napade, pojedini novinari su otišli i korak dalje i pokušali da u potpunosti razore ovu instituciju, jednu od retkih nezavisnih institucija koje su preostale.

Jedan od tih novinara je i gorepotpisani. Naime, iz zvaničnog dokumenta Saveta REM proističe da je novinar Istinomera svojim zahtevom mogao da dovede do „narušavanja nezavisnosti i samostalnosti“ ovog tela, samostalnost članova njegovog Saveta, čime bi bilo „ugroženo ostvarivanje njegovih funkcija, među ostalima i zaštite i razvoja slobode mišljenja i izražavanja“.

I ne samo to: novinar je, hteo-ne hteo, mogao da „naruši autonomiju odlučivanja“ Saveta REM, čime bi se stvorila „mogućnost da se se iz odgovarajućih političkih, medijskih ili ekonomskih centara moći ostvari pritisak na članove Saveta Regulatora“, samo zato što su radili svoj posao – većali i glasali. Ukratko – postojala je mogućnost da nastupe teške posledice po interese Saveta REM i njegovih članova, i da dođe do „ozbiljne povrede nezavisnosti i samostalnosti Regulatora“.

Ali, kakvu je to opačinu potpisani novinar zahtevao od Saveta REM? Koji je to zahtev ispostavio, koji bi Regulatornom telu za elektronske medije i njegovom Savetu zadao smrtonosni udarac? Šta bi to upropastilo REM, uništilo njegovu nezavisnost i samostalnost i nanelo mu teške posledice, od kojih je pitanje da li bi se ikada oporavio?

Moramo ispočetka: Sećamo se svi „Ćirilice“ s kraja marta ove godine, emitovane pred kraj predsedničke izborne kampanje, kada je predsednik vlade Srbije i kandidat za predsednika države Aleksandar Vučić doveo mamu i tatu kod Milomira Marića u emisiju na TV Happy. 

Prštalo je tu od anegdota, prisećanja, koliko je ko bio težak na rođenju, kako je ko učio u detinjstvu… posle su došli glumac Lazar Ristovski i Milorad Dodik, da i oni daju svoj doprinos ovom celovečernjem spektaklu, da i oni malo izvređaju opoziciju koja nije bila tu da se brani, i da oni objasne građanima zbog čega će Srbija propasti ako Vučić ne pobedi.

Ukratko, nesvakidašnja emisija i sadržaj kojeg građani Srbije do tada nisu imali prilike da vide.

I, šta je uradio ovaj novinar nakon te emisije? Umesto da bude zahvalan za insajderske informacije o porodici Vučić, do kojih nikako drugačije ne bi mogao da dođe, on je nabasao na ovo: Član 5. Pravilnika REM o obavezama pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje. Taj član 5. govori o prikrivenom ili posrednom preporučivanju izbornih lista ili kandidata, i eksplicitno kaže:

Već je ovde novinar počeo da zadire u nezavisnost REM-a kao institucije. Trebalo je – kao i većina građana – da ima poverenja u Regulatora, da će on sam da primeti ovu eventualnu, majušnu nepravilnost u radu televizije sa nacionalnom frekvencijom.

U ovom poverenju nije trebalo da ga pokoleba ni predizborna najava REM-a da ova institucija neće raditi monitoring medijskog sadržaja tokom kampanje za predsedničke izbore, već će nadzor vršiti po prijavama građana o uočenim nepravilnostima.

Jer, zbilja, zašto bi REM, nezavisna i samostalna institucija, odbila da radi posao koji mora, po zakonu? Zašto, kada u Zakonu o elektronskim medijima, u članu 24. eksplicitno piše da Regulator kontroliše rad pružalaca medijskih usluga?

Nesumnjivo da je reč bila o nekom nesporazumu, a možda su i mediji netačno preneli ovu vest – ne bi bila prvina. No, ovaj novinar je, u nepoverenju, 31. marta ipak poslao prijavu REM-u, zbog mogućnosti te, eventualne, majušne greščice – da Vučić sa mamom i tatom, i Dodikom i Ristovskim ipak jeste učestvovao u zabavnoj emisiji, tokom koje je promovisao sebe kao kandidata za predsednika.

I – ni dva meseca kasnije – 19. maja stigao je odgovor od Saveta REM-a: Kažu, razmatrali su izveštaj Službe za nadzor i analizu programa, i zaključili „da nema mesta pokretanju postupka za izricanje mera prema pružaocu medijske usluge Happy TV.“

Dakle, stvar je bila jasna: nezavisno i samostalno telo je saopštilo svoju odluku, i bilo bi jedino prirodno da je novinar prihvati kao takvu. Napokon, Savet REM-a je – po Zakonu – sastavljen od uglednih stručnjaka (ekonomista, pravnika, medijskih stručnjaka, inženjera telekomunikacija…), koji obezbeđuju dodatni autoritet institucije, i valjalo bi taj autoritet i taj ugled poštovati.

Međutim, novinar je nastavio sa nedoličnim ponašanjem: umesto da prihvati odluku nezavisnog tela, zatražio je – i ubrzo i dobio – pomenuti izveštaj Službe za nadzor i analizu programa.

A tamo – u izveštaju – bilo je svega i svačega. Najpre, da je emisija „Ćirilica“ iz „kategorije informativno-zabavnog programa (infotainment)“, kao i da nije označena kao predizborna.

Pa onda, primećuje Služba REM-a, „značajan deo emisije se izričito kretao u tematskom okviru predstojećih izbora“, kao i da su, pored ostalog „komentarisani protivkandidati Aleksandra Vučića, a u takav ton emisije se uklopio i voditelj emisije“.

Pa onda, ima delova gde Vučić priča da „dosovski kandidati“ treba da ga streljaju, ali da je „prošlo to vreme rušenja“, mada, odmah potom, u stilu klasičnog „Vučićevog gambita“ kaže: „Vi hoćete da u jednom danu srušite sve u Srbiji. Da srušite sve samo da biste se dočepali fotelje“.

Pominje dalje Vučić da se ne brine „ni za njihove šamare, ni za njihova streljanja“, i da neće nigde da ide i da će se boriti u ovoj zemlji „dok je živ, za pristojnu, normalnu i modernu Srbiju“, i sve tako, i u tom dobro poznatom stilu.

Potom, Služba REM-a primećuje da je Dodikovo izlaganje bilo „većim delom političkog karaktera i afirmativno“ u odnosu na Vučića, a da je izlaganje Lazara Ristovskog „delom bilo eksplicitno u predizbornom kontekstu“, i da je objasnio zašto više ne podržava DS, a podržava Vučića.

Hvalio je tako Ristovski Vučića na sva usta, a onda, na kraju, na izričito Marićevo pitanje, i Dodik i Ristovski su rekli da će da glasaju za Vučića. Potonji je dodao „da bi bilo i pogubno za Srbiju ako bi neko drugi bio na mestu predsednika“.

Hm, svega je ovde bilo, zar ne? Optužbe i uvrede na račun odsutne opozicije, promovisanje jednog kandidata u emisiji koja nije predizborna, i koja je – po oceni same Službe REM-a – jedna vrsta zabavnog programa (infotainment).

I zbilja, Služba REM-a na kraju izveštaja zaključuje „da je ovakav programski sadržaj mogao predstavljati povredu odredbi Pravilnika o obavezama PMU tokom predizborne kampanje kojima je regulisano pojavljivanje kandidata na televiziji i radiju“.

„Pa kako sad?“, zapitao se novinar, nastavljajući da gaji nepoverenje prema nezavisnoj i samostalnoj instituciji. Kako je Savet REM-a uspeo da, na osnovu ovakvog stava sopstvene Službe, zaključi nešto potpuno suprotno – da nema mesta pokretanju postupka?

Još je jednom, dakle, novinar imao priliku da prestane sa nepoverljivošću, i da prihvati fakat da Savet REM-a mora znati mnogo više od njega, i da nije nužno da on sve razume – i još jednom je tu priliku propustio: poslao je zahtev da mu Savet REM-a dostavi audio snimak sednice na kojoj je odlučeno da je sa tom „Ćirilicom“ sve bilo u redu, da se uveri koja logika stoji iza ove odluke.

Rad Saveta REM je javan (član 19. Zakona o elektronskim medijima), a sednice Saveta se zapisuju na audio-snimcima (član 36. Poslovnika o radu Saveta).

No, krajem septembra, Savet REM odlučuje da odbije zahtev da dostavi audio snimak sednice.

Uporište za ovu odluku Savet REM je našao u članu 64. stavu 3. Zakona o opštem upravnom postupku, koji predviđa „da se ne smeju razgledati zapisnici o većanju i glasanju“.

Priča se širi dalje: Savet priznaje da u konkretnom slučaju audio snimak – očito – nije zapisnik, ali dodaje da „zvučni snimak sadrži činjenice i okolnosti koje se unose u zapisnik o većanju i glasanju, pa se njegovo činjenje dostupnim trećem licu može izjednačiti sa razgledanjem takvog zapisnika“.

Na ovo se nadovezuje priča sa početka: da niko nema pravo da na bilo koji način utiče na rad članova Saveta, da se tajnošću većanja i glasanja čuva nezavisnost i samostalnost članova Saveta Regulatora, da bi dostavljanje audio zapisa bilo protivno interesu da se očuva njihova samostalnost, da bi se tako narušila autonomija odlučivanja i stvorila mogućnost da se iz odgovarajućih političkih, medijskih ili ekonomskih centara moći ostvari pritisak na članove Saveta i da se na taj način utiče na njihov rad, da bi prijemom i širenjem zahtevane informacije (audio snimka sednice) mogli biti narušeni i ozbiljno povređeni nezavisnost i samostalnost Regulatora i samostalnost članova njegovog Saveta, i sve tome slično.

I šta? Mislite da je novinar shvatio šta je mogao da učini jednoj nezavisnoj i samostalnoj instituciji i skrušeno priznao da odustaje od daljeg postupka? Ne, ostao je bezobrazan: prvo je primetio da je taj zapisnik sa pomenute sednice – koji će sve te strašne stvari da učini i otkrije – već odavno objavljen na sajtu REM-a. Potom je primetio da u tom zapisniku jasno piše kako je svaki od članova Saveta glasao („Nakon sprovedene diskusije, zamenik predsednika Saveta je predložio, a članovi Saveta jednoglasno doneli odluku – Nema mesta pokretanju postupka“).

A onda je shvatio i sledeće: javnost svoga rada – propisanu zakonom – Savet ostvaruje tako što svojim odlukama obezbeđuje tajnost svoga rada. Jednostavno je: Savet REM-a je – po stoti put – nezavisno i samostalno telo, koje zakon obavezuje da radi javno; a oni su – da bi tu nezavisnost, samostalnost i posledično javno delanje očuvali – prinuđeni da, u konačnici, rade tajno.

Ako novinar već nije bio skrušen i posramljen zbog grubog nasrtaja na nezavisnost i samostalnost Saveta REM-a, jeste bio fasciniran ovakvom dijalektikom i ovakvom primenom logike, pa je tu dijalektiku i logiku dalje prosledio Povereniku za informacije od javnog značaja, da odluči da li javni rad Saveta mora ostati tajan.