Kamuflaža
Diplomirani pravnik, bivši hipik u pokušaju, kandidat za najuvlaku godine, Aleksandar Vulin, srednje slovo A. V, pokušao je javnosti da dočara suštinu dolaska Vojislava Šešelja u Beograd. Odnosno, suštinu otpusne liste kojom je Šešelj otpušten iz Sheveningena. Sjedinjene Američke Države, krive su za sve. Tako se tumači ono što Vulin saopštava, za tu prliku, u odelu za specijalne namene kao što je, recimo, odapinjanje doskočica u smeru Vašingtona.
Ne bih prepričavao šta je Vulin rekao, potrajalo bi, a i bilo bi bolno. Najbolje je preneti njegov „pledoaje” u izvornom obliku. Najpre, Vulin koji je uporan, i teško odustaje u svakodnevnoj kandiduturi za mesto najomiljenijeg minjona prvog čoveka srpske vlade, izjavljuje da mu je poručio da je možda vreme da razmisli o prioritetima spoljne politike. Čemu onda služi ministar inostranih poslova?
Onda kandidat u pokušaju elaborira Šešeljev povratak i svoja očekivanja: „Očekivao sam da će prva politička izjava Šešelja biti u vezi s posetom albanskog premijera Edija Rame i da će prvo reći šta misli o priči o velikoj Albaniji, ili da će možda govoriti o tome da je apsolutno neprihvatljivo da se Rama tako ponaša prema državi Srbiji”. On je to očekivao, on, Vulin.
Kad je Šešelj, davno je to bilo, počinjao svoj politički život, Vulin se tada kamuflirao u Titovog pionira, crvena marama i titovka s petokrakom; kako su godine odmicale, a Šešeljeva politička specifična težina rasla, tako se i mali Vulin kamuflažno presvlačio u odajama KPGT, svog partijskog druga Ljubiše Ristića i iz siromašnog pozorišnog fundusa izabrao majicu s likom Argentinca, kubanskog revolucionara i kongoanskog i bolivijskog gerilca. Petokraka na majici je ostala, titovku je zamenila beretka. Kad je malo porastao, stekao godine za rad, socijalna i boračka pitanja, dalo mu se da tumači Šešeljev povratak u zemlju.
Da ga malo bolje poznaje, znao bi i da je Šešelju do posete Edija Rame stalno taman onoliko koliko i do ćelije u Sheveningenu. Možda, čak, do ćelije i više. Da Vulin bolje percipira politiku u kojoj se nesrećnim sticajem okolnosti obreo, znao bi i da Šešelj reč neće posvetiti spoljnoj politici, koja ga trenutno ama baš ne interesuje i da će sve svoje snage usmeriti na dvojac za koji misli da je izvor svih njegovih jada, patnji i bolova.
I pre nego što je iko uspeo da Vulina spreči u daljem saopštavanju nepametnih izjava, on je dodao „da je očekivao da će Šešelj reći i kako je velika stvar što Srbija ima premijera koji se na dostojanstven, a opet odlučan način, poneo prema provokaciji Rame”. Izvinjavam se čitaocima na Vulinovim jezičkim, gramatičkim i stilskim greškama, izjavu sam preneo integralno, kao i Vulinovu konstataciju da je „velika stvar imati premijera…“… strpavši tu funkciju među stvari… Šta ćete, dok traje gerilska borba nema se vremena za čitanke i bukvare.
Pošto je rekao da nema razlog da bude veći diplomata od naših diplomata nastavio je da to (ne) bude: „…i zato mogu slobodno da kažem – Haški tribunal kontrolišu SAD i SAD su ga pustile – SAD prošli put nisu htele da ga puste – SAD kroz njegova usta sad govore da će rušiti našu vladu”. Šešelj je, dakle u Beogradu, po volji SAD, i zbog toga što SAD želi da sad sruši vladu, Šešelj sad napada srpsku vladu po nalogu SAD. SAD i odmah sad.
On bi da spoljna politika porazmisli o svojim prioritetima (odnosi se na SAD) a da istovremeno podvlači da „nije ni važno šta je rekao Šešelj, već je važno to šta nam onaj ko ga je pustio i ko ga nije pustio kada je vlada prošli put davala garancije, na ovaj način poručuje”.
Govorio je Vulin i o pretnjama i uvredama na račun vlade koju će, zbog njenih uspeha (sic!) neko nazivati izdajničkom i dalje u smislu kupoprodaje tog preduzeća velikim silama, vladu koju će neko oklevetati za kolaboraciju sa stranim faktorom. Vulin može da priča šta mu je volja, na takvoj je, boračkoj poziciji, ali pominjati izdajnike i izdajničke vlade više je nego deplasirano, to su njegovi mentori iz porodice Milošević – Marković u svom vokabularu imali još kada se mali Vulin iz špilhozni presvlačio u kratke pantalone i bele hulahopke.
Inače, Vulinova politika uptavo tako i izgleda. Presvučena je svakakvim bojama i dezenima. Često menja šnajdere. Čas ga vidite u plavom radničkom kombinezonu kako na nekoj gradskoj livadi plasti pokošenu ambroziju u krajoliku za kojim vapi socrealizam (neki soliteri u pozadini); potom dobije zadatak specijalne namene pa za vreme Parade (nema veze s ponosom) zaroni u dunavski mulj i glumi čoveka-žabu; kad ode na sever Kosova oblači se komemorativno, taman da onim sirotim ljudima koji tamo žive ubije i ono malo preostale nade za život; ako je situacija kompleksnija, i za slučaj da mora da durbinom posmatra most na Ibru, tu je kamuflažna crna uniforma s oznakama srpske države (neutvrđenih oznaka: policijske su ili vojne?); kad poseti pekaru opet navuče radnički kombinezon, ali ga uvek slikaju u užem planu pa se borosane ne vide. Kada izgovara parole o kojima sanja da će jednom završiti u istoriji (hoće, ali na njenoj deponiji) navuče gerilsku odoru s likom Če Gevare, i posle bude opasan u stavu i izrazu.
Nekada ode i među rudare, tamo stavi šlem s fenjerom da izgleda da će istog trenutka sići u jamu. Uglavnom, ima garderobu za sve prilike. Nisam siguran da li ima togu za posetu sudovima, a ni beli mantil za posetu univerzitetskim laboratorijama u kojima se rađa znanje. No, ne brinem za njega, on je iskusan sam svoj kostimograf. Ne bi me iznenadio ni kada bi se pojavio u porodilištu kamufliran u babicu.
