Ključar
Sve pod ključ! Tako bi predsednik Srbije Tomislav Nikolić rešio ukrajinsku krizu. On misli da bi predsednike nekih zemalja bilo potrebno zatvoriti u jednu sobu dok ne reše problem. U intervjuu BBC-u, Nikolić kaže da je i Srbija spremna da u tim razgovorima bude od pomoći, da bude posrednik u postizanju mirnog sporazuma. Možda misli da bi neko od nas trebalo tim predsednicima da, s vremena na vreme, dotura hleb i vodu. Kroz ključaonicu.
Ključ bi verovatno bio kod Nikolića, za kog BBC kaže da veoma često govori narodskim, jednostavnim jezikom zbog čega upada u nevolje. Takva konstatacija prestižne britanske medijske kuće je upravo diplomatska, onakva kakva Nikoliću nedostaje, jer diplomatija ne trpi prostakluk. Ono što BBC diplomatski navodi kao Nikolićev jednostavan narodski jezik, zamena je za prostotu.
Nikolić svakako nije mislio da je neophodno bukvalno zatvoriti lidere Evropske unije i Rusije, ali se rečnikom ključara tako ne obraća međunarodnoj zajednici. Tako se ne razgovara ni sa Andorom i Lihtenštajnom, ma koliko te zemlje bile male. Male, ali uređene i bogate. Nije ni Srbija velika, ali je sirota. Ne bi onda bilo dobro potencirati siromaštvo, ono siromaštvo koje ima veze s duhom. Bogatstvo duha je privilegovana kategorija. Nema cenu. Tu ne pomaže ni vinograd da prodaš.
Predsednik države misli da je Srbija kvalifikovana da bude posrednik u sporu nastalom ratnim stanjem u Ukrajini, a svoje misli potkrepljuje tvrdnjom da je Srbija završila prvu godinu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji i da, istovremeno, održava jake veze s Rusijom, kojoj odbija da uvede sankcije uprkos pritiscima iz Brisela. Jake veze s Rusijom, prevedene na narodski jezik znače čvrsta ruka Kremlja i telefonska slušalica u Beogradu bez mikrofona.
Za Nikolića, predsednika države koja predsedava OEBS-om, upravo je predsedavajuća uloga nezgodacija, jer, kako kaže, „dva najveća partnera Srbije nalaze se u klinču, a to je za nju veliki izazov”. Taj veliki izazov dođe mu kao televizijski kviz, sve ili ništa. A trik-pitanje?
Ne znam šta o zaključavanju misle u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Kijevu, ali sumnjam da bi se bilo ko od njih podvrgao tretmanu pod katancem. Znam, reći će mnogi da je Nikolićeva izjava metafora, ali niko neće da ga propita definiciju te stilske figure. Nikolić se, inače, slikovito izražava, pamte se njegove narodske izjave o Tarabićima, prorocima, nepismenima, malim žutim ljudima, ispijanju moravske vode; o Evropi kao rupi na onom tepihu kojim je radikalski mahao pre nego što je otišao u garderobu, presvukao se i bacio ćilim s rupom (a taj odleteo) ne bi li danas mogao da govori o Moskvi i Briselu kao o dvoje dece, podjednako voljene da biste se jednog do njih odrekli. Metaforično.
Ono što je još rekao u intervjuu nema nikakve veze s metaforom, a rekao je da ima još vremena do ulaska u Uniju. Ima, sve vreme ovog sveta je pred Srbijom, nema potrebe da žuri. Ni u zbilji, ni u metafori. Još samo da počnu da otvaraju poglavlja, kojih ima „samo” 35, pa bog da nas vidi. Osim boga, i Vašington, Brisel, Moskva i Kijev.
Narodskim jezikom rečeno, batali ti, burazeru, petljanje u visoku politiku. To je ponor iz kog se ne iskobelja posle igre rečima kojoj govornik nije vičan. Diplomatski nastup nije isto što i poljem preći, nije ni okopavanje vinograda, ni pečenje rakije, ni preimenovanje kuće na selu u predsedničku rezidenciju. To je, narodski rečeno, ozbiljna rabota, ne mlati se njom kao po gloginjama. I nije to onaj ćilim s ovećom rupom. Diplomatija je, što bi rekao narod, za učevan narod. Za svršene učenike večernje škole, pristup zabranjen.
