Ko je uspešniji u rušenju institucija – ulica ili vlast?
Konačno je 50 dana pauze koju je odredila predsednica Narodne skupštine Maja Gojković prošlo. Ta odluka predstavlja ozbiljan korak dalje u urušavanju institucija u Srbiji. Vlast nije ni pokušala ozbiljno da prikrije činjenicu da je Skupština zabravljena samo zato da bi se ograničio jedan od kanala komunikacije za opozicione kandidate u predsedničkoj trci.
Kao prvi razlog za suspenziju rada skupštine navelli su mogućnost vođenja predizborne kampanje. Pri tom nikome nije palo na pamet da bi, ako je to pravi razlog, trebalo onemogućiti i drugom državnom organu – predsedniku vlade – da koristi privilegije svog položaja da vodi kampanju. Pokušali su i Gojković i Vučić, da opravdaju ovaj potez kao da je to nešto gotovo uobičajeno za naš parlamentarni život. Ili da je bar tako bilo za vreme “dosovske” vladavine, kada je ukidanje rada parlamenta za vreme izborne kampanje bila, maltene, normalna stvar. Istinomer je ocenio ove izjave kao – neistinite.
Međutim i kada su predsednički izbori uveliko prošli, na prvu sednicu se čekalo više od dve nedelje. Ovog puta, prema rečima Maje Gojković, Skupština je ostala u suspenziji zbog straha da se ne ponovi peti oktobar i da studenti ne postanu nasilni.
(Izvor: TV N1, 7.4.2017. godine)
„Ja ne smem da se igram s tim da ja budem ta koja će biti odgovorna šta će se desiti i ko će ući u parlament. Je l’ treba da podsetim na to da su petog oktobra nestale na stotine i hiljade skulptura i slika iz tog parlamenta? Da je sve unutra uništeno? Je l vi možete da pretpostavite šta bi moglo da se dešava? Ja ne mogu.“
Na stranu što nisu nestale stotine i hiljade skulptura i slika i što ove demonstracije nemaju ni prizvuk nasilja u sebi, rešili smo da proverimo kako su se “ dosmanlije”, pa i ova ista vlast ponašali kada su u pitanju demonstracije – da li se tada prekidao rad parlamenta?
Tako su, na primer, studenti 21. novembra 2012. godine šetali u znak protesta zbog oslobađajućih presuda Haškog tribunala za hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača. 4. decembra je zbog istih presuda započeta i serija protestnih šetnji. Tribunal je bio tema protesta i 2011. godine kada su građani izašli na ulice zbog hapšenja Ratka Mladića. Tokom oba protesta parlamentarci su redovno radili.
Objašnjenje Maje Gojković se čini još apsurdnijim kada u obzir uzmemo da su studenti na ulicama Beograda bili svakog oktobra od 2007. godine, nezadovoljni uslovima studiranja. Nikada se svih ovih godina zbog studenata nije prekidao rad Narodne skupštine, niti su studenti dali povod da iko pomisli da će postati nasilni.
Rad parlamenta nisu prekidali ni masovni protesti prosvetara (mart 2015. godine) ili vojnog sindikata (novembar 2016. godine). Takođe, poslanici su obavljali svoj posao i tokom velikih demonstracija radnika u julu 2014. godine, zbog izmena Zakona o radu. Ne samo da tada, zbog više hiljada radnika na ulicama, sednica nije prekinuta, već je tih dana po hitnom postupku Zakon o radu u skupštini i usvojen.
Štaviše, nekada je tokom masovnih demonstracija Narodna skupština vanredno zasedala. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost – 17.02.2008. tadašnji predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić zakazao je vanredno zasedanje zbog situacije u zemlji.
Prema tome ovaj prekid rada Skupštine nije pravilo, nego je presedan. Od demokratskih promena na ovamo nije bilo ovako grubog udara na nezavisnost ove institucije koja je u našem važećem političkom sistemu definisana na sledeći način: Narodna Skupština Republike Srbije je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u u Republici Srbiji. Kada takvu instituciju ukinemo iz bizarnog političkog razloga – da bi se lakše osvojila vlast u prvom krugu izbora, onda smo se suštinski odrekli demokratije. Skupština je držana je u suspenziji sve dok se nepobitno nije utvrdilo da je taj uslov i definitvno ispunjen. A kako je lako i suspendovana tako je još lakše i “vraćena u funkciju” – voljom jednog čoveka.
Naime – premijer i novoizabrani predsednik Aleksandar Vučić rekao je da razume strah Maje Gojković, ali da je vreme da se poslanici vrate u skupštinske klupe.
I gle čuda – tako i bi.
