Ko nam uskraćuje informacije?
Kako se troše budžetske pare, kolika je plata javnih funkcionera, da li su privatizacije dovoljno transparentne, najviše nas je zanimalo i tokom protekle godine. U 2010. godini u sferi pristupa informacijama procesuirano je 2898 predmeta, odnosno 55 odsto više nego 2009, a sedam i po puta više nego 2005. godine, pokazao je poslednji godišnji izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljuba Šabića. U odnosu na prethodne godine, sada mnogo češće tražimo informacije od javnog značaja od oko 11.000 subjekata koji vrše vlast, sve smo svesniji da je to naše zakonom garantovano pravo, ali ih ne dobijamo uvek lako.
U 93 odsto slučajeva žalbe Povereniku u prethodnoj godini su bile osnovane.
„Šabić je istakao i da je intervencija Poverenika u 91 odsto slučajeva dala rezultat, odnosno da su subjekti kojima je prethodno bila uskraćena informacija nakon intervencije poverenika tu informaciju dobili.“ (Tanjug, 28. 3. 2011. godine)
To znači da bi dobijanje informacija bilo sasvim lako ostvarivo, samo kad bi se oni koji sede u institucijama od kojih nam informacija treba malo više potrudili.
„Nikada nema previše zahteva za informacijama i nikada vlast ne može da pruži više nego što je neophodno.“ (poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić, FoNet, 28. 3. 2011. godine)
Policija i finansije uskraćuju informacije
Kada je reč o Vladi Srbije, iz godine u godinu među najviše kritikovanim ministarstvima, odnosno najzatvorenijim za javnost, jeste Ministarstvo finansija. Iz tog Ministarstva, međutim, nema reakcija na takve kritike.
„Najviše žalbi povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, više od 40 odsto, bilo je na republičke organe i to uglavnom na ministarstva, od kojih se ističu najpre Ministarstvo unutrašnjih poslova, a potom i ministarstva finansija, pravde, kao i poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, istakao je juče poverenik Rodoljub Šabić na predstavljanju godišnjeg izveštaja. Jedina ministarstva na koja tokom prošle godine nije bilo nijedne žalbe su ministarstva za nacionalni investicioni plan i vera.“ (Danas, 28. 3. 2011. godine)
Resor finansija uskraćuje informacije, a građane, logično, najviše zanima kako se troši novac poreskih obveznika iz budžeta.
„Najveći broj zahteva građana odnosio se na postupke pred organima vlasti: sudske, tužilačke, policijske, upravne i druge, a posebno na informacije o raspolaganju javnim sredstvima, novcem iz budžeta, platama i broju zaposlenih i angažovanih lica u javnom sektoru, javnim nabavkama, privatizaciji, projektima, investicijama, o aktivnostima organa vlasti koje su od značaja za vraćanje imovine, o medicinskim tretmanima, merama za zaštitu životne sredine i životinja, o funkcionisanju organa lokalne samouprave i drugo.“ (izveštaj Poverenika za 2010. godinu)
Poverenik objašnjava da se veliki broj žalbi protiv Ministarstva unutrašnjih poslova može objasniti ubedljivo najvećim brojem zahteva, a da, na primer, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja i pored mnogo manje zahteva ima veći broj nepostupanja po nalogu Poverenika od MUP-a.
Interesantno je da su, pored građana, udruženja i novinara, informacije tražile i institucije, jedne od drugih formalnim zahtevima na osnovu Zakona.
„Upitan kako komentariše činjenicu da i državni organi jedni drugima uskraćuju informacije, Šabić je rekao da je to ‘simptom koji je alarmantan i koji se ne sme tolerisati’, istakavši da mu se Administrativni odbor republičkog parlamenta prošle godine obratio jer nije mogao da dobije podatke o platama direktora javnih preduzeća.“ (Tanjug, 28. 9. 2010. godine)
Masovno ignorisanje
Uz to se građani, prema izveštaju Poverenika, najviše žale zbog tzv. „ćutanja administracije“. Sa takvim ćutanjem i ignorisanjem zahteva za informacijom i Istinomer je imao iskustva. Tako, na primer, na pitanja upućena gradonačelniku Kraljeva ili Loznice o izgradnji o izgradnji montažnih kuća nakon zemljotresa, odnosno o pomoći poplavljenim područjima nikada nismo dobili odgovor, iako su po zakonu bili dužni da nam otpišu.
„Radi se o situacijama kada je organ potpuno ignorisao zahtev tražioca informacije ili su odgovori tražiocu da se ne može udovoljiti zahtevu, bili neopravdani. Takvih situacija je bilo u 95,5%. Održavanje ovako visokog procenta slučajeva tzv. ‘ćutanja administracije’ je svakako zabrinjavajuće, jer za razliku od velike većine drugih upravnih postupaka, u postupku za slobodan pristup informacijama ‘ćutanje adminitracije’ ne samo da nije dopušteno nego predstavlja prekršaj, kažnjiv po zakonu.“ (izveštaj Poverenika za 2010. godinu)
Možda bi najbolja ilustracija odnosa vlasti prema zahtevima građana za dobijanjem informacija mogao da bude odgovor na mejl iz Prijepolja koji je nedavno objavio Poverenik Šabić.
“ ‘Imaš li ti kakva druga posla osim što pišeš pisma opštinskoj upravi?’ Ovo je lakonski ‘odgovor’ koji je elektronskom poštom stigao na jedan zahtev za slobodan pristup informacijama o radu Opštine Prijepolje. …Informator o radu nisu objavili. Obuku ljudi za postupanje po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama nisu vršili. Nisu se dakle baš potrudili. A u toku cele 2010. primili su ukupno 19 zahteva za slobodan pristup informacijama. Otprilike jedan i po mesečno, premalo za bilo kakvu nervozu.“ (Blic, 28. 3. 2011. godine)
Ima još mnogo predstavnika institucija koje su dužne da nam dostavljaju informacije, a koji misle da ih ovakvim zahtevima zatrpavamo i oduzimamo im vreme. Dokle god bude tako, prostor za korupciju i druge zloupotrebe biće širom otvoren, a građani neće imati nikakvog uvida u to. Ohrabruje bar činjenica da su sva ministarstva, za razliku od nekih drugih institucija, objavila zakonom predviđen informator o radu. No, ta ista ministarstva nisu toliko ažurna, kada treba da odgovore na zahteve za informacijom od javnog značaja.
