Ko nas je do sada šta pitao – na referendumima?

Januarski referendum biće šesti put od uvođenja višestranačja u Srbiji da se na ovaj način traži mišljenje građana o nekom pitanju. I u dobroj meri podseća na onaj iz oktobra 1992. godine koji je prilično zaboravljen i koji se često izostavlja kad se govori o referendumskoj istoriji Srbije.

I referendum iz oktobra 1992. i ovaj koji je pred građanima Srbije odlikuje to da su odluke o njihovom održavanju donate dosta brzo. Kao i danas, i te ‘92. godine prošlog veka poruke stranaka prema građanima išle su od toga da su ih pozivale da na njega izađu, da ga bojkotuju ili da je on potpuno nevažan, te da građani samo vide šta će i kako će. I tada, kao i danas, iz referendumskog pitanja građani nisu mogli da znaju o čemu se u stvari izjašnjavaju.

“Zlatno doba” referenduma

Od ukupno pet do sada održanih republičkih referenduma, čak četiri su se odigrala u periodu vladavine Slobodana Miloševića. Tek ovako ogoljena činjenica mogla bi da navede na zaključak kako je baš Milošević bio politički lider kojem je bilo stalo do mišljenja građana.

Ipak, hroničari tog vremena govorili su da je Milošević pribegavao “švajcarskom glasanju” uvek kad bi nešto pokušao da muva – bilo da pokušava da odloži izbore, bilo kao mamac da građani izađu na izbore, bilo da preko referenduma pokušava da se odupre zahtevima da podnese ostavku.

Novija referendumska istorija Srbije nije počela 28. marta 1989. godine, kako se to često može naći na brojnim portalima. Tog dana, na svečanosti u Centru “Sava” sva tri veća Skupštine Srbije jednoglasno su usvojila amandmane na Ustav RS Srbije iz 1974. i proglasila novi Ustav Socijalističke Republike Srbije. Tim promenama, kako je tada navođeno, Srbiji se vraćaju državne nadležnosti na celoj teritoriji. Ili kako se to tada govorili – “Srbija iz tri dela, ponovo će biti cela”.

Mada, i da se tadašnja vlast sa Miloševićem na čelu odlučila na referendum, ishod bi bio verovatno isti. Na ruku su im išle okolnosti: opozicione stranke još ne postoje, tenzije na Kosovu su kulminirale, a samo u Beogradu se zbog svih tih dešavanja pred tadašnju Saveznu skupštinu, prema pisanju štampe, 28. februara okupilo gotovo milion ljudi.

Ustav, višestranačje i samozapaljivanje

Ono što je zajedničko prvom održanom referendumu 1990. godine i za sada poslednjem iz 2006. jeste da su oba trajala dva dana. Te 1990. godine, 1. i 2. jula (prvog dana – nedelja, birališta su bila otvorena čak do 22 sata, a drugo do 19 sati) građani su se izjašnjavali o tome da li žele da prvo bude donet novi Ustav Republike Srbije ili da najpre budu održani prvi višestranački izbori.

Deo opozicije protivio se održavanju referenduma, a Demokratska stranka je svoje birače pozvala na bojkot navodeći “da će Kosovo ostati Srbija samo ako Srbija bez odlaganja postane višestranačka parlamentarna demokratska država”, jer “komunistički ustav ne može da sačuva Kosovo”. Uz sve to, referendumu je prethodio i prvi veći opozicioni miting na beogradskom Trgu republike.

Za uspeh referenduma bilo je potrebno da se pozitivno izjasni prosta većina upisanih birača, odnosno da na referendum izađe njih najmanje 51 odsto. Više od 90 odsto se izjasnilo da se prvenstvo da ustavu u odnosu na izbore. U Nišu je, na primer, za tu opciju glasalo čak 99,5 odsto izašlih! Zbog rezultata na pojedinim biračkim mestima referendum je dobio i ime “114 odsto”.

Čak je i na crnogorskom primorju bilo otvoreno šest glasačkih mesta kako bi na referendum mogli da izađu i oni građani koji tamo provode godišnji odmor.

Jedna od vesti koja je pratila ovaj referendum nosila je naslov “Nerazjašnjeno samozapaljivanje”. Izvesni Sava Vinčić (40) iz Mokrina zapalio se u blizini glasačkog mesta, a pola sata ranije glasao je na referendumu i najavio da će to uraditi. Mediji su preneli i da je na poleđini glasačkog listića ostavio poruku da je on novi Jan Palah, Čehoslovak koji se 1968. zapalio zbog vojne intervencije SSSR-a na njegovu zemlju. Vinčić nije krio da je za donošenje novog ustava, što je jasno naveo i prilikom samog glasanja.

Šta ćemo s petokrakom?

Pored toga što će 1992. godina ostati upamćena kao godina u kojoj su Srbija i Crna Gora formirale novu zajedničku državu Saveznu Republiku Jugoslaviju, a kojoj su ubrzo zbog ratova uvedene sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, te 1992. građani Srbije su najviše puta izlazili na referendume.

Prvi referendum održan je 31. maja, istog dana kada i izbori za Veće građana novoformirane države, a koje je opozicija u Srbiji bojkotovala. Referendum je održan prema Ustavu Srbije donetom dve godine ranije, koji je predviđao da je za uspeh referenduma neophodno da pozitivno glasa više od 50 odsto upisanih birača.

Građani su se se izjašnjavali o tome da li su za to da zastava Srbije bude tradicionalna srpska trobojka bez simbola. Za to je glasalo 48 odsto upisanih birača, pa referendum nije uspeo i zastava Srbije ostala je trobojka sa petokrakom.

Tog dana građani su imali predizjašnjavanje o državnim simbolima, odnosno o grbu i himni Srbije, ali to nije bio klasični referendum kako se često govori. Ovo izjašnjavanje sprovedeno je po prethodno usvojenom Zakonu o postupku prethodnog izjašnjavanja građana na republičkom referendumu o državnim simbolima. Član 10 ovog zakona predviđao je da će Narodna skupština pripremiti akt o promeni Ustava o državnm simbolima u skladu sa izraženom voljom građana i staviti ga na na referendum radi potvrđivanja.

A kakva je bila volja građana?

Za to da nova himna bude pesama “Marš na Drinu” glasalo je 1.730.070, a da to bude “Bože pravde” 1.490.484 građana. Da novi grb bude štit sa četiri ocila glasalo je 1.586.384 građana, a za grb Nemanjića sa dvoglavim orlom 1.464.011.

Ipak, referendum o potvrđivanju volje građana o himni i grbu nikada nije bio raspisan.

Pored svih glasačkih listića, tog 31. maja Zrenjaninci su imali jedan više. Na svom referendumu izjašnjavali su se o tome da li žele da zadrže ime grada ili da mu se vrati predratni nazv Petrovgrad. Ni ovaj referendum nije uspeo.

Predsednik (ni)je glasao na pogrešnom mestu

I prvim vanrednim parlamentarnim izborima koji su održani 20. decembra 1992. prethodilo je održavanje referenduma. Novoformirana zajednička država Srbije i Crne Gore bila je pod sankcijama.

Opozicija je formirala DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Gotovo mesec dana trajali su studentski protesti (od početka juna do 10. jula), a opozicioni Vidovdanski sabor, na kojem je među govornicima bio i tadašnji patrijarh Pavle, trajao je od 28. juna do 5. jula, a prema tvrdnjama organizatora prisustvovalo mu je 250.000 građana.

U takvim okolnostima bili su sve jači zahtevi za vanrednim parlamentarnim izborima i Miloševićevom ostavkom. Tadašnja vlast tvrdila je da Ustav ne predviđa mogućnost vanrednih izbora, te da bi u slučaju da se raspusti Skupština, a Milošević podnese ostavku, zemlja ostala bez dve ključne državne funkcije. Usvajanje ustavnih amandmana, isticali su, omogućilo bi normalno funkcionisanje države do novih izbora.

Referendum je održan 11. oktobra te godine, a na referendumskom listiću pisalo je “AMANDMAN I NA USTAV REPUBLIKE SRBIJE” i opcije “ZA” i “PROTIV”.

Iako nije uspeo, odnosno za ustavni amandman glasao je nedovoljan broj upisanih birača (43,58 odsto), vanredni izbori ipak su raspisani za decembar.

Jedini viđeniji političar čije glasanje na biračkom mestu nije zabeleženo bio je upravo Slobodan Milošević, a objašnjenje koje je tada dato iz RTS bilo je da nisu znali da će glasati baš u toj izbornoj jedinici u Požarevcu. Spekulisalo se da je Milošević želeo da izbegne novinare, ali se postavljalo i pitanje da li je time prekršen zakon. Iz RIK-a je stiglo objašnjenje da prekršaja nije bilo jer je Srbija, tokom referendumskog izjašnjavanja, jedna izborna jedinica, ali da bi ga bilo da je više birača tako postupilo. 

Referendumsko “ne” i Miloševićevo “da”

Na naredni referendum građani Srbije čekali su šest godina. Za dan održavanja izabran je četvrtak, 23. april 1998, a građani su odgovarali na pitanje da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.

Na referendum je izašlo 73,05 odsto upisanih birača, a reč „NE“ zaokružilo je njih 94,73 odsto.

I pored toga što je referendum dao jasan odgovor i predstavljen kao manifestacija narodnog jedinstva, Slobodan Milošević, u to vreme predsednik SR Jugoslavije, dogovorio je dolazak misije OEBS-a.

Za novi Ustav u foto-finišu i patrijarh Pavle

Prvi put u svom životu glasački listić u kutiju na izbornom mestu ubacio je patrijarh Pavle na referendumu za potvrdu novog Ustava Srbije, održanom 28. i 29. oktobra 2006. Glasao je drugog dana i nije mali broj onih koji smatraju da je upravo njegov izlazak doprineo da referendum na kraju i uspe.

Prvog dana odziv građana bio je mali i do sutradan, u nedelju do 14 sati, na referendumu je glasalo oko 33,1 odsto ili 2.200.000 birača, a da bi novi ustav stupio na snagu bilo je potrebno da “ZA” zaokruži 3.319.693 birača.

Pored izlaska patrijarha Pavla u foto-finišu glasanja na televizijama su čak prikazivani filmovi sa istorijskom i patriotskom tematikom uz poruke da je važno da se izađe na referendum.

Šta je tačno na kraju pokrenulo birače, teško je pouzdano reći, tek u poslednjih šest sati na referendum je izašlo još 21 odsto upisanih birača, odnosno oko 1.200.000 građana.

Na kraju novi Ustav Srbije, donet posle odluke o nezavisnosti Crne Gore i gašenja zajednice dve države, ipak je usvojen. Na referendum, na koji su pozivali i predstavnici vlasti i najvećeg dela opozicije, izašlo je 54,91 odsto upisanih birača, a za njegovo potvrđivanje glasalo je 53,04 odsto.

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović

Korišćena arhiva dnevnog lista „Borba“ iz 1989, 1990, 1991. i 1992. godine.