Ko priznaje da su deca zaboravljena među procedurama i pravilnicima?
Kako žive deca i odrasli ometeni u razvoju u domovima u Srbiji, sudeći po izjavama ministarke Darije Kisić Tepavčević, bila je “misterija” za nadležne. Sve do izveštaja Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, koji je od Ministarstva za socijalni rad dobio ocenu - paušalno. Danima već svedočimo kako Kisić Tepavčević - nenajavljeno - obilazi domove. Dok traži dokaze (ne)funkcionisanja sistema u kome deca umiru bez zagrljaja, iz MDRI za Istinomer kažu da je njihov izveštaj i te kako potkrepljen činjenicama - čak na 60 strana. Nažalost, rezultati istraživanja za njih nisu iznenađenje. A zaključak je da se ove ustanove moraju zatvoriti. Ko je sve znao šta se dešava među četiri zida svih ovih ustanova?
Vruć krompir s pitanjem – koliko ko od nadležnih dugo ćuti i šta je ko konkretno uradio za zaboravljenu decu – prebacuje se danima od institucije do institucije.
Šta se to desilo da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja naglo odluči da obiđe Ustanove za smeštaj dece i mladih „Duško Radović“ u Nišu i Dom za smeštaj odraslih lica „Kulina“ kod Aleksinca pretodnih dana? Da li su to neke od ustanova o kojima govori MDRI ne znamo jer se inicijativa koja je objavila izveštaj “Zaboravljena deca” obavezala resornom ministarstvu da taj podatak ne objavljuje, a odgovor na ovo pitanje nismo dobili ni od Ministarstva.
Prva reakcija Ministarstva nikako nije bila ohrabrujuća:
“Iznošenje paušalnih tvrdnji o ovako ozbiljnom kršenju zakona i standarda, bez toga da su nevladine organizacije dostavile nadležnim organima jasne dokaze, krajnje je neodgovorno i neozbiljno, sa jasnim ciljem urušavanja sistema socijalne zaštite i uznemirenja javnosti.”
Kako kažu, tokom najskorijih inspekcijskih nadzora (njih 163) nije utvrđeno nikakvo nasilje nad korisnicima.
Komentarišući reakcije Ministarstva, iz Inicijative podsećaju da su u posetu sa njima išli predstavnici Ministarstva, odnosno inspektori socijalne zaštite ili predstavnici Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu zaštitu ali ukazuju na to da je njihova metodologija drugačija.
“Oni se u svom nadzoru rukovode zakonima i pravilnicima iz oblasti socijalne zaštite, i pri tome koriste tzv. kontrolne liste dostupne na sajtu Ministarstva. Uvidom u te kontrolne liste možete se uveriti da oni pre svega kontrolišu postojanje određenih pravilnika i procedura, da li postoji dovoljan broj zaposlenih, o poštovanju različitih strukturnih standarda i slično. Međutim, čak i najbolje napisani standardi i pravilnici se uglavnom ne sprovode pre svega zato što ih je nemoguće primeniti u institucionalnom okruženju”.
Problem koji traje deceniju
Stanje kao u zatvoru, vlaga i fekalije, korisnici seksualno napadaju jedni druge, nepokretni nemaju adekvatnu pomoć. Ne, ovo nije iz najnovijeg izveštaja inicijative. Ovakav prizor MDRI zatekao je još 2014. godine u jednom paviljonu Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku kod Novog Sada.
Prvi izveštaj objavili su 2007. (“Mučenje kao lečenje”) a drugi 2012. (“Sklonjeni i zaboravljeni”). “Zaboravljena deca Srbije” su njihov treći izveštaj o poseti tri ustanove za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i pet institucija za decu bez roditeljskog staranja i decu sa smetnjama u razvoju.
Svetlih primera, naravno, ima, ali tokom ovih poseta pretežno su zaticali decu kojoj su mišići atrofirali zbog nedostatka kretanja, krevete poput kaveza, visok procenat žena podvrgnut prinudnoj kontracepciji, decu koja se samopovređuju, zanemarivanje, smrad urina i fekalija…
Zanemarivanje i zlostavljanje o kojem govore u izveštaju neretko se pogrešno tumači – a zapravo se misli na okolnosti u kojima deca žive bez pažnje, igre, druženja, vrtića, škole. U terminima standarda ljudskih prava, to je – zanemarivanje.
“Institucionalna kultura podrazumeva da korisnici, tj. ljudi ili deca koja žive u domovima nemaju nikakvu kontrolu nad svojim životom. Oni žive u sobama sa više drugih korisnika, nemaju privatnost, često se grupno kupaju, jedu onda kada je to utvrđeno kućnim redom a ne kada su gladni, nemaju svoju garderobu već je dobijaju iz zajedničkog vešeraja”, kažu iz MDRI za Istinomer.
Kao i:
“Ustanovu mogu da napuste, tj. odu u šetnju, kupovinu i sl, samo po dobijenom odobrenju, a ponekad im je ono potrebno i za izlazak u dvorište. Većina ne ide u škole, ne stiču veštine potrebne za samostalan život ili za rad i zapošljavanje. Uvek su potrebe organizacije ustanove ispred potreba samih korisnika.”
Rešenje: Katanac na institucije
MDRI rešenje vidi samo u jednom – u zatvaranju ovakvih institucija, a da se deci i njihovim roditeljima mora pružiti podrška u zajednici.
“Mnoga istraživanja pokazuju da institucionalni smeštaj samo dovodi do pogoršanja stanja ljudi koji u domovima žive i da ne doprinosi kvalitetu njihovog života, a sa druge strane ne postoji način da se u ustanovi obezbedi poštovanje prava na privatnost, prava na život u zajednici, na obrazovanje, na porodični život, na rad i zapošljavanje, u mnogim slučajevima otežan je pristup zdravstvenoj zaštiti pa je samim tim ugroženo pravo na zdravlje i lečenje, a u nekim slučajevima čak i pravo na život”, navode oni.
Do toga neće doći preko noći i deinstitucionalizacija jeste dug proces, ali prvi korak, za naše sagovornike, ka zatvaranju ustanova jeste obustavljanje daljeg prijema dece, i to naročito dece mlađe od tri godine.
“Deci koja već žive u ustanovama treba obezbediti brigu u porodici – u biološkoj, srodničkoj, hraniteljskoj ili usvojiteljskoj.”
Ključno je da roditelji podršku dobiju odmah, bilo po rođenju ili dobijanju dijagnoze deteta, kako bi ono moglo da živi sa svojom porodicom.
“To sa jedne strane podrazumeva pristup redovnim uslugama koje su dostupne svim drugim ljudima od zdravstvene zaštite, lečenja, vrtića, škola, a sa druge strane, specijalizovane usluge kao što je na primer pomoć u kući, različite vrste asistencije, pa do materijalne pomoći. U suprotnom, roditelji se iscrpljuju i materijalno, i fizički i emotivno, i neki od njih budu prinuđeni da svoju decu smeste u ustanove”, kažu oni.
Upoređujući Srbiju sa drugim mestima, iz MDRI-a kažu da su retke zemlje u svetu koje su u potpunosti uspele da ukinu institucionalno zbrinjavanje i zamene ga uslugama u zajednici za sve svoje građane.
“Najmanja stopa institucionalizacije je u Severnoj Americi, a mnoge evropske i istočnoevrospke zemlje užurbano rade na promeni svojih politika i praksi u vezi sa institucijama. Sva naučna istraživanja pokazala su da je institucionalni smeštaj poguban pre svega po decu, i da čak i kratkotrajan boravak u ustanovi ostavlja trajne posledice”.
I u našoj zemlji, kako kažu, postoji svest o tome i “od 2009. godine do danas veliki broj dece izmešten je iz institucija zahvaljujući razvoju hraniteljstva”.
“Nažalost, deca sa smetnjama u razvoju su u velikoj meri izostavljena iz ovog procesa, te ona sada čine čak 80% sve dece koja trenutno žive u institucijama.”
Sve je isto, samo…
Kada je šira javnost, nakon teksta portala 021 čula šta se dešava u domovima za odrasle i decu širom Srbije oglasili su se i sadašnji i bivši Zaštitnik građana.
Bivši ombudsman, Saša Janković, podsetio je da se o lošim uslovima u domovima govorilo još 2013. godine, a da je sada situacija “mnogo gora” nego tada. On je podsetio i da je još tada bilo predočeno rešenje problema, ali da predlog za nove oblike podrške roditeljima i deci sa smetnjama u razvoju, kao i deci sa invaliditetom i teško bolesnoj deci kojoj treba stalna nega nikada nije stavljen na glasanje.
Izveštaj MDRI "Zaboravljena deca Srbije" je svedočanstvo o okrutnosti i licemerju "sistema".
Još 2013. sve to, ali i rešenje problema je bilo predočeno i predloženo Narodnoj skupštini, i to u saradnji sa MDRI, drugim organizacijama i praćeno potpisima 60000 građana
↘️— Saša Janković (@sasajankovic) June 30, 2021
MDRI potvrđuje da je nakon njihovog izveštaja 2012. godine stručna služba Zaštitnika građana izradila nekoliko predloga izmena zakona ali da ti propisi nikada nisu usvojeni.
“Mi se zaista nadamo da će naši izveštaji, preporuke i nalazi doprineti da se donese politička odluka i da se krene u postepeno rešavanje ovih problema.”
Pašalić kaže – video svašta
Aktuelni Zaštitnik građana Zoran Pašalić do objavljivanja ovog teksta nije odgovorio na naša pitanja.
O ovom slučaju, u jednom intervjuu Pašalić je istakaoda je prilikom nenajavljenih poseta video “svašta”.
“Čuo sam i o potencijalnim seksualnim zloupotrebama štićenika, ali nismo imali prijave na tu temu. Kada ustanova zaštitnika građana ide u najavljenu posetu gledamo da li je sprovedeno ono što je normirano. U nenajavljenim posetama sam imao priliku da vidim da neko nije pravovremeno presvučen, da leži u fekalijama, ali je za konačni zaključak o ustanovama potrebno uraditi detaljniju analizu.”
U razgovoru za N1 rekao da je u domovima sretao decu kojoj tamo nije bilo mesto i “koja su tamo sklonjena da bi neko skinuo ‘brigu sa vrata’”, kao i da “postoji namera da se ta deca izmeste u svoje porodice, kod rođaka ili hranitelja kako bi imali humane uslove za život”.
Pašalić je podsetio i da u okviru ove institucije postoji nešto što se zove nacionalni preventivni mehanizam, čiji izveštaji jednom godišnje idu pred Skupštinu Srbije.
Zaštitnik građana je istakao i da za nije samo Ministarstvo rada odgovorno za poboljšanje uslova života u ovim ustanovama, već i Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo pravde i Ministarstvo za brigu o porodici.
***
Po rečima Kisić Tepavčević u domovima je i dalje sve u redu. Jedino što fali su radnici odnosno “zaposleni iz sistema socijalne zaštite i kada su u pitanju zdravstveni radnici“, kako se navodi u saopštenju Ministarstva. Šta je onda paušalno u celoj ovoj priči? Da li će epilog biti isti kao pre deset godina – zaborav do sledećeg izveštaja….
Kraj 1. dela.
Naslovna fotografija: FoNet
