Koaliciona vernost do poslednjeg minuta vlasti

Pojedine koalicije trajale su kratko, ali se o njima govorilo godinama, kao što je na primer DEPOS, neke su dugovečnije poput one koju čine Socijalistička partija Srbije i Jedinstvena Srbija, a SPS-JUL-Nova demokratija obeležila je vlast na čijem je čelu bio Slobodan Milošević.  

Dačić i Palma

Jedna od najčvršćih koalicija, ona Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije, već više od 12 godina uz sve gafove i afere uspeva da budu deo svake vladajuće garniture. Pre nego što su predali izbornu listu za predstojeće  izbore, lider socijalista Ivica Dačić izjavio je da im je  cilj da postignu bolji rezultat u odnosu na prethodne izbore, odnosno više od 11 odsto glasova. Takođe, rekao je da je ta koalicija, koja je i na prethodnim izborima nastupala zajedno, “postigla dobre rezultate na reformskom putu Srbije u poslednjih 12 godina, da su dali veliki doprinos u evropskim integracijama zemlje, u očuvanju državnih i nacionalnih interesa, u finansijskoj konsolidaciji Srbije” i naglasio da je to “zajednički rad i sa SNS Aleksandra Vučića”.

Inače, Socijalistička partija Srbije (SPS) i Jedinstvena Srbija (JS) prvi put su zajedno nastupile na izborima 2008. godine, a tada je sa njima bila i Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). (Inače, PUPS je na prethodne izbore 2007. izašao u koaliciji sa već zaboravljenom Socijaldemokratskom partijom Nebojše Čovića, ali su osvojili samo 3,11 odsto glasova).

Koalicija SPS-PUPS-JS 2008. godine osvojila je 7,5 odsto glasova, odnosno 20 mandata, a još bolji rezultat ostvarili su 2012. godine – 14,5 odsto, odnosno 44 mandata. Iako su uspeh ponovili i posle dve godine, pred izbore 2016. Dačić i Palma ostali su sami, jer je PUPS procenio da je sigurniji u koaliciji sa SNS-om. Tada je savez SPS-JS osvojio manje od 10 odsto glasova (29 mandata), pa je PUPS, iako nikada nije sam izašao na izbore, odatle mogao da pregovara sa pozicije nekog ko  “vredi pet odsto”. U poslednjem skupštinskom sazivu PUPS je imao devet poslanika,  socijalisti 22, a Jedinstvena Srbija sedam, tako da je, čini se, potez PUPS-a imao opravdanje.

Čeda-Boris-Čanak

O koaliciji Liberalno demokartske partije Čedomira Jovanovića,  Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka  i Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića pred izbore 2016. godine politički oponenti govorili  su kao o “cenzus koaliciji”, kojoj je ipak pošlo za rukom da pod nazivom “Za bolju Srbiju” osvoji 5,02 odsto glasova. Ali, samo dvadesetak dana posle izbora, pre nego što su mandati i potvrđeni, u toj koaliciji došlo je do prvih sukoba i to zato što je Tadić zatražio od svojih partnera iz LDP-a i LSV-a da se izjasne hoće li ući u vlast SNS-a na bilo kom nivou ili će ostati u opoziciji.

 Čedomir Jovanović je tada izjavio:

„Nikada Nenad Čanak nije bio pupčanom vrpcom vezan za mene niti za LDP. I 2007. smo zajedno učestvovali na izborima, posle je svako formirao svoju poslaničku grupu, ali kad su neonacisti odlučili da marširaju Novim Sadom, obojica smo bili naspram njih. Siguran sam da je isto tako i sa Borisom Tadićem i SDS-om. Kao predizborni savez smo bili zajedno, a ostaje da testiramo sposobnost svake stranke da razume potrebe svih članica koalicije”.  

Prvi znak razlaza bio je formiranje posebnih poslaničkih klubova. Zajedničku poslaničku grupu formirali su Liberalno demokratska partija i Stranka demokratske akcije Sandžaka, a na njenom čelu je Čedomir Jovanović. Čankov LSV formirao je klub sa Zelenom strankom (istom ovom koja na junske izbore izlazi sa Novom strankom Zorana Živkovića), dok su svoj samostalni klub formirali poslanici Tadićevog SDS.

Da se manje-više sve vrti u istom krugu potvrđuje i najnovija najava da će Socijaldemokratska stranka, Nova stranka i Pokret slobodnih građana zajedno izaći na lokalne izbore u beogradskoj opštini Vračar, na listi „Oslobodimo Vračar“.  

*Istorijsko pomirenje SPS i DS

*Dačić je za Vučića „osvedočeni lažov“ i koalicioni partner

Dveri i DSS

Pred parlamentarne izbore 2016. godine stvorena je koalicija Demokratske stranke Srbije i Dveri. Na potpisivanju koalicionog sporazuma činilo se  da je “Novi patriotski blok”, formiran da bi protivnici EU u Srbiji imali za koga da glasaju, “potpuno prirodan” i da će potrajati.

Tadašnji lideri koalicije Sanda Rašković Ivić i Boško Obradović isticali su da im cilj nije cenzus, već pobeda,  dodajući da su saglasni u vezi sa odustajanjem od EU, zalaganjem za veoma tesne veze sa Rusijom, kao i ekonomski patriotizam, koji podrazumeva zabranu prodaje zemlje i resursa države.

Cenzus su jedva prešli, a u Skupštini su odmah formirali odvojene poslaničke klubove. Raspad ove koalicije pratio je odlazak predsednice DSS Sande Rašković Ivić sa čela stranke koju je posle dvogodišnjeg vanparlamentarnog statusa ipak vratila u Parlament. Ostavku je podnela 29. jula 2016. godine,  ističući da je to učinila zato što su pojedini odbori DSS formirali lokalnu vlast sa Srpskom naprednom strankom. Nekoliko meseci kasnije ona je isključena iz stranke, a formalni razlog je bio to što je odbila da iz poslaničkog kluba izbaci Đorđa Vukadinovića, koji je na listi DSS nastupio kao vanstranačka ličnost.

SNS i male partije

Koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke već nekoliko poslednjih izbornih ciklusa u svom nazivu sadrži ime Aleksandra Vučića, bez pominjanja stranaka koje čine savez. Ta koalicija osim SNS u sebi krije i Partiju ujedinjenih penzionera Srbije, SDPS Rasima Ljajića, Pokret socijalista Aleksandra Vulina,  Pokret snaga Srbije (PSS) Bogoljuba Karića, Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića, ali i pojedinačno članove Ujedinjene seljačke stranke i Narodne seljačke stranke.  Pred ove  izbore SNS potpisala je koalicioni sporazum sa Pokretom snaga Srbije-BK, kao i sa SNP Nenada Popovića, dok je sa Pokretom socijalista (PS) takav sporazum potpisan još 2016 godine.

O snazi koalicije svedoči nedavna izjava predsednika PS Aleksandra Vulina da ta stranka „bezrezervno veruje Vučiću, zato što je to čovek koji se za Srbiju bori na najtežim mestima, tamo gde je teško”.

“Gde god je Aleksandar Vučić odlučivao, gde god je donosio odluke, donosio ih je zato da bi Srbija bila bolja, da bi napredovala, da bi bila snažnija, da bi bila jača i nikada nije vodio računa koliko će to njega lično koštati”. 

A specifičan je odnos Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) Rasima Ljajića i koalicije koju je okupio Aleksandar Vučić. Naime, ta stranka je u vlast naprednjaka “preletela” 2012. iz tabora koalicije formirane oko tada vladajuće Demokratske stranke i dotadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. SDPS od 2014. na izborima nastupa na Vučićevoj listi. Iako ta koalicija ulazi u devetu godinu, saradnja se s vremena na vreme dovedi u pitanje, pa naprednjaci optužuju Ljajićevu stranku da se slabo uključuje u odbranu Vučića od napada opozicije, a sa druge strane kada radikali iznose najteže optužbe na račun lidera SDPS-a, naprednjaci ne reaguju.

O čvrstini te koalicije možda najbolje govori potez doskorašnjeg potpredsednika SDPS-a i potpredsednika Skupštine Srbije Vladimira Marinkovića koji je i pred ove izbore preleteo u Srpsku naprednu stranku.

O tome ko je sa kim nekada ušao u Skupštinu, a sa kim je potom stupio u koalicione odnose moglo bi se, čini se, raspravljati unedogled. Jedan od poslednjih primera “političkih pretumbacija”  je i slučaj Velimira Ilića i njegove Nove Srbije, koja je sada deo opozicionog Narodnog bloka i jedan od najžešćih kritičara Vučićevog režima.  A Nova Srbija 2016. u Parlament je ušla na listi SNS-a. Pošto nakon tih izbora nije postao ministar, a nije postavljen ni na mesto direktora „Koridora Srbije”, kako je očekivao, Velimir Ilić odlučuje da pređe u opoziciju.

Inače, kada se govori o velikim koalicijama, nezaobilazno je pominjanje Demokratske opozicije Srbije (DOS), formirane početkom 2000. godine.  Ovaj savez 19 članica uspeo je da sa vlasti sruši do tada neprikosnovenog Slobodana Miloševića, ali ne i da prevaziđe sujete i opstane na političkoj sceni. Vrlo brzo po dolasku na vlast koalicija se raspada, a mnoge članice saveza nestaju sa političke scene.

Naslovna fotografija: FoNet/Dragan Antonić