Koga briga za klimatske promene?

U naučnim krugovima postoji konsenzus oko negativnog uticaja čoveka na klimatske promene, kao i zabrinutost zbog posledica koje iz toga proizlaze, ali to se ne ogleda u javnom mnjenju ili ponašanju ljudi. Poslednjih godina, upravo zbog te činjenice, sprovodi se sve više psiholoških istraživanja kako bi se bolje razumeli psihički procesi, stavovi i ponašanja ljudi u vezi sa tim fenomenom.

Posebno se izučava koji su načini informisanja o opasnostima po planetu i čovečanstvo pogodni, a koji se, s druge strane, pokazuju neuspešnim u smanjenju skepticizma prema klimatskim promenama. Čini se da je došlo do prezasićenosti tom temom u medijima iako izveštavanje o njoj nije postiglo efekat jačanja svesti i spremnosti na akciju. Da nam klimatske promene ne bi potpuno presele, vredi pogledati u pravcu psiholoških istraživanja ne bismo li bolje razumeli kako ljudi percipiraju taj fenomen i načine na koje je moguće pospešiti informisanje.

Ljudi su skloni da posmatraju klimatske promene kao nešto što je psihološki udaljeno, kao nešto što neće biti problem u skorije vreme i što će zadesiti druge ljude u nekim drugim delovima sveta, ali ne i njih lično. Jedan od razloga za takvo razmišljanje je to što su klimatske promene fenomen koji nije posebno opipljiv u svakodnevnom iskustvu. To postaje očigledno poređenjem s nekim drugim pojavama.

Pomračenje Sunca 1999. godine je za ljude bilo potpuno novo iskustvo, koje je bilo opipljivo – usred bela dana Sunce je bilo zamračeno, ulice su bile prazne, ljudi su se krili i nisu smeli da izađu napolje. Treba istaći da je tome svakako doprineli mediji, pa i javni servis na kom se čak spominjala mogućnost gubitka vida ukoliko se direktno gleda u Sunce.

Na početku pandemije korona virusa, pak, ljudi nisu bili uplašeni u takvoj meri; štaviše, pre bi se moglo reći da nisu ozbiljno shvatili situaciju iako je bila potpuno novo iskustvo za njih. Jedan od razloga je i taj što je virus fizički nevidljiv, neopipljiv u iskustvu. Nekim ljudima je bilo teško da zamisle da je moguće zaraziti se obavljanjem svakodnevnih aktivnosti, poput šetanja, razgovora i sl. Trenutak kada se uglavnom menja mišljenje skeptičnih je kada se njima bliske osobe zaraze i suoče s težim simptomima. Tada korona virus prestaje da bude neopipljiv i apstraktan fenomen u njihovom iskustvu i postaje problem.

Na sličan način, klimatske promene su za veliki broj ljudi veoma apstraktan fenomen, nevezan za njihovo lično iskustvo. Upravo zbog toga je od ključne važnosti da se posledice klimatskih promena njima približe i prezentuju tako da ne izgledaju apstraktno i udaljeno. Uprkos tome, u medijima se najčešće izveštava o tome koliko se milijardi tona leda otopilo na Grenlandu, piše se o opasnosti po polarne medvede, koje veliki broj ljudi nije ni video ili se objavljuje podatak da će prosečna temperatura na Zemlji porasti za 1 stepen u narednih deset godina.

• Eko putopis sa Islanda (1. deo): Čistiti plažu i hvatati snove
• Eko putopis sa Islanda (2. deo) : Ples polarne svetlosti

Takav način prezentovanja informacija ostavlja publiku u nedoumici koliko su klimatske promene zaista veliki problem, pošto u njihovom svakodnevnom iskustvu 1 stepen ne predstavlja posebnu razliku u temperaturi, niti ostvaruje naročitu promenu u doživljaju. Postoji razlika između vremenskih prilika koje predstavljaju kratkoročno ponašanje atmosfere i klime koja predstavlja uprosečeno vreme tokom određenog (dužeg) perioda i koje nije u toj meri opipljivo i blisko ljudskom iskustvu. Iako 1 stepen više tokom jednog dana i nećemo osetiti, promena klime za 1 stepen u proseku ima značajan efekat po našu planetu. Jasno je onda zašto ta konkretna informacija ne radi posao ako je cilj da alarmira javnost.

„A kakve to veze ima sa mnom?“

Jedna od preporuka psihologa je da mediji pišu na način koji je psihološki relevantan za ljude. Na primer, kakve posledice klimatske promene imaju po Srbiju – to su sve obilnije padavine, češći šumski požari usled suša, odnosno toplotnih talasa i slično. Ako se ljudima predoče posledice po poljoprivredu, useve i stoku i kako se one mogu odraziti na kvalitet njihovog života (ukoliko npr. dođe do nedostatka resursa poput vode ili hrane), veće su šanse da će prihvatiti realnost klimatskih promena i da će želeti lično da se pozabave tim problemom.

Jedan kratak film iz Crne Gore namenjen deci, u kojem je i naratorka devojčica Minja, koristi upravo te principe zajedno s humorom da približi problem klimatskih promena najmlađoj ciljnoj grupi.

Još jedan odličan primer predstavlja Jejlov program iz SAD koji se zasniva na snimanju životnih priča ljudi i njihovom svakodnevnom emitovanju na više od 500 radio stanica, u formatu od 90 sekundi. Konkretno, najrazličiti ljudi iz svih slojeva društva imaju priliku da govore o sopstvenom iskustvu s klimatskim promenama.

Na taj način, moguće je uticati na slušaoce koji će biti spremniji da veruju ljudima sličnim sebi i njihovim konkretnim iskustvima. Takav pristup je posebno dobar zbog toga što se ljudi, u situacijama kada nemaju dovoljno informacija niti znanja, vode time kako se ponašaju ljudi iz njihovog okruženja. Ukoliko je okružen onima koji su nezainteresovani i neupućeni u problem klimatskih promena, to će uticati i na percepciju pojedinca. Stoga je važno susretanje s perspektivama izvan sopstvene neposredne okoline, kao i upoznavanje s uspešnim pričama o tome kako su se drugi angažovali i poboljšali uslove života.

Naravno, nije cilj samo povećati svest o realnosti klimatskih promena, već i povećati spremnost na lični angažman i na udruživanje zarad rešavanja problema u zajednici ili stavaranja pritiska na vladajuće strukture. To može da bude, na primer, zalaganje za „urbanu zelenu infrastrukturu“ ili ekološka rešenja protiv bujičnih poplava koje su postale gotovo gorući problem u našoj zemlji.

Kada je sva komunikacija usmerena na to šta pojedinac sam može da uradi, npr. da zasadi drvo, koristi ekološku energiju u svom domu itd. moguć je kontraefekat zbog oslanjanja na krivicu. Kod nekih ljudi to može da izazove revolt i odustajanje od bilo kakvog interesovanja za temu, a kod drugih čak i anksioznost zbog prevelike odgovornosti koju mogu da osećaju. Dobar deo problema u vezi s klimatskim promenama moguće je rešiti samo uz institucionalnu podršku. Uzmimo samo za primer jednu drugu ekološku temu – recikliranje. Čak i kada pojedinac želi da reciklira, u našoj zemlji je to teško jer ne postoji dobar sistem reciklaže.

Ljudi će bolje reagovati i biti spremniji na promene ako im se pruže konkretne informacije kako mogu da se udruže i da dopru do institucija. Zagađenje vazduha je poslednjih godina postalo vrlo aktuelna tema u Srbiji; građani su zabrinuti, što i ne čudi jer je u pitanju vrlo opipljiv i vidljiv fenomen u ljudskom iskustvu. U raznim delovima Srbije nastaju ekološki pokreti koji zajedničkim snagama velikog broja građana vrše pritisak na institucije u cilju rešavanja problema zagađenja. Deluje da je upravo loš vazduh stvorio priliku da se veći broj ljudi podstakne na lični angažman.

Ne kockajmo se planetom

Pojedinci ili organizacije iznose argumente da modeli koji predviđaju klimatske prilike u budućnosti nisu dovoljno precizni. Sa stanovišta donošenja odluka i upravljanja rizikom, međutim, taj momenat nije ni presudan da bismo znali kako da se odredimo prema klimatskim promenama.

Istraživači koji se bave rizikom objašnjavaju da čak i rizik koji je vrlo malo verovatan postaje neprihvatljiv ukoliko ima potencijal da proizvede velike negativne posledice po čitavo čovečanstvo i ugrozi planetu – jedinu koju imamo.

Racionalan način da se postavimo prema klimatskim promenama je da verujemo u njih i da radimo na rešavanju tog problema. Čak i da se ispostavi kako nismo bili u pravu, nećemo mnogo izgubiti. Ako, s druge strane, ne shvatimo ozbiljno pretnju kojoj smo izloženi, a ispostavi se da grešimo, ugrozićemo život svih ljudi na planeti. Do istog zaključka dolazi i Sanja Bogićević, koja je matematički izvela i demonstrirala tu poentu u poslednjem broju naučno-popularnog časopisa Elementi, oslanjajući se na filozofski argument – Paskalovu opkladu.

Dakle, umesto prebacivanja krivice na pojedinca koji treba da “počisti sopstveno dvorište” potrebno je uputiti građane kako udruženo da vrše pritisak na institucije i vladajuće strukture u cilju prelaska na čistije izvore energije.

(Autor je master psiholog i viši istraživač u Crti)

Naslovna fotografija: Canva