Koliko brinemo o privatnosti i zašto tako malo?

“Za nas, špijunski posao nije predstavljao tajne sastanke ili ugovorena mesta dostave, već prikupljanje podataka”, piše jedan od najznačajnijih uzbunjivača današnjice Edvard Snouden na početku svoje autobiografije “Trajno zabeleženo”, u kojoj opisuje kako američka država nadzire sopstvene građane i prikuplja podatke o svakom mejlu, telefonskom pozivu ili tekstualnoj poruci. Nakon što je Snouden podigao uzbunu, zagovornici nadziranja, pod izgovorom brige za bezbednost, ponavljali su stav da je privatnost za ljude koji imaju nešto da sakriju. “Niko od njih, međutim, nije bio spreman da mi da lozinku svog mejl naloga, niti da dozvoli video-kamere u svojoj kući”, primećuje u knjizi “Bez skrovišta” Glen Grinvald, novinar i pisac kojem je Snouden ispričao svoju priču.

Kako nam poštuje privatnost, naša država je pokazala postavljanjem više od 1.000 biometrijskih kamera širom Beograda, koje mogu da prepoznaju lica i prate gde se krećemo. Takođe, pojedini mediji su krajem prošle godine pisali o specijalnom izraelskom softveru koji Bezbednosno-informativna agencija koristi za nadzor kretanja građana tako što za samo nekoliko sekundi može da locira svaki telefon u zemlji.

Kako se, međutim, mi – građani odnosimo prema pitanju privatnosti i koliko smo svesni na koje načine nam se krši pravo na nju? Podatak da je više od 15.000 ljudi potpisalo peticiju za zabranu biometrijskog nadzora u Beogradu, koju je pre godinu dana u okviru kampanje “Hiljadu kamera” pokrenula SHARE fondacija, govori da građani jesi zabrinuti zbog uvođenja takvog sistema za masovni nadzor.

“Činjenica da se ovaj nadzor odvija u fizičkom prostoru, pomaže građanima da lakše razumeju sve rizike prikupljanja njihovih podataka, što često nije slučaj kada govorimo o ponekad jednako rizičnom prikupljanju podataka u digitalnom prostoru i na internetu”, kaže za Istinomer Danilo Krivokapić iz SHARE fondacije.

Ne znamo svoja prava

Kakva je percepcija građana o zaštiti podataka o ličnosti vidimo i iz najnovijeg istraživanja kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, po kojem najveći broj građana – 43,1 odsto, smatra da ljudi poput njih nisu svesni rizika od zloupotrebe podataka o ličnosti, 29,3 odsto je neodlučno, dok 27,6 odsto ispitanih navodi da su ljudi svesni pomenutog rizika.

Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka organizacije Partneri za demokratske promene Srbije, ocenjuje da raste svest građana o rizicima po privatnost, ali da još nije na zadovoljavajućem nivou.

“Građani jesu sve oprezniji u situacijama kada im neko, pre svega privredni subjekti, traži podatke o ličnosti, ali nisu u dovoljnoj meri informisani o mehanizmima zaštite prava, pa samim tim ni spremni da ih pokreću. Uz to, manjak je razumevanja o rizicima po privatnost u online okruženju, i dalje vlada zabluda da je korišćenje društvenih mreža i aplikacija besplatno iako svi ti servisi funkcionišu po principu obrade i dalje upotrebe naših podataka”, kaže naša sagovornica.

Partneri Srbije, SHARE fondacija i još nekoliko organizacija civilnog društva pokrenulo je monitoring povreda prava na privatnost i napravilo Bazu povrede privatnosti, a za nešto više od godinu dana zabeleženo je više od 90 slučajeva povreda privatnosti građana. Najčešće povrede ticale su se informacione privatnosti – oko dve trećine. Toskić Cvetinović kaže da je u najvećem broju slučajeva bilo problematično to što se obrada podataka sprovodila suprotno odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i da je uglavnom dolazilo do povrede prava u radnim odnosima.

“Poslodavci neretko prekomerno obrađuju podatke zaposlenih kako bi evidentirali njihovo prisustvo na poslu, radni učinak i slično. Tako smo zabeležili da je jedan poslodac obrađivao biometrijske podatke zaposlenih bez pravnog osnova, dok su neki prekomerno koristili video nadzor, sisteme za praćenje, poput GPS-a, ili obelodanjivali širem krugu lica lične podatke svojih zaposlenih”, objašnjava Toskić Cvetinović.

“Otvoreni” zdravstveni kartoni

Borba protiv pandemije donela je nove izazove za zaštitu prava na privatnost, a najveći incident dogodio se aprila prošle godine kada je šifra za pristup državnoj COVID-19 bazi sa zdravstvenim podacima hiljada građana greškom bila dostupna onlajn.

Danilo Krivokapić podseća da je bilo i slučajeva objavljivanja podataka o zdravstvenom stanju umrlih od kovida na sajtu Ministarstva zdravlja, zatim podataka o inficiranoj osobi na zvaničnom sajtu Opštine Šid, pa čak i emitovanje snimka pacijenta priključenog na aparate na Infektivnoj klinici, na osnovu čega je lako mogao da se utvrdi njegov identitet.

“Drugi nivo problema jeste pojačan nadzor kretanja građana, što se moglo videti kada je predsednik Srbije na samom početku pandemije govorio o ‘praćenju italijanskih brojeva telefona’, odnosno da je primećeno pojačano kretanje ljudi sa italijanskim SIM karticama. Predsednik je tada upozorio građane da ne ostavljaju telefone za sobom, jer država ima ‘još jedan način’ da prati kretanje osoba koje krše obavezni karantin, ali javnost nije saznala kako”, podseća Krivokapić.

• U moje vreme bez prisluškivanih razgovora u javnosti
• Nijedna zemlja EU nije prekinula saradnju sa Huavejom, niti je to razmatrala

“Takođe su uočeni propusti u primeni mera zaštite na portalu eZdravlje. Na primer, deo portala koji se odnosi na test samoprocene je u najnižem stepenu zaštite, jer je za logovanje potrebno samo uneti LBO broj i broj zdravstvene knjižice – što su podaci koje može da ima bilo ko ko je imao pristup nečijoj knjižici. Konačno, sistem iskazivanja interesovanja za vakcinaciju, iako funkcionalan i efikasan, nije ispunjavao sve elemente propisane Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti u pogledu informisanja građana o obradi njihovih podataka”, kaže Toskić Cvetinović.

Naš sagovornik iz SHARE fondacije dodaje da su u bazi zabeležene i česte povrede fizičkog i psihičkog integriteta, a jedan od upečatljivih slučajeva iz te kategorije bile su čet grupe na aplikaciji Telegram, koje su sadržale eksplicitne fotografije i video-snimke žena i traženje seksualnih usluga.

Istovremeno, posmatranje je pokazalo da su građani najčešće žrtve narušavanja privatnosti, a posebno zabrinjava što najviše povreda privatnosti dolazi iz javnog sektora, odnosno iz organa vlasti.

“Kultura zaštite privatnosti u našoj zemlji je i dalje na niskom nivou i to se upravo ogleda u odnosu države prema našoj privatnosti. Ne možemo očekivati od građana da budu svesniji i angažovaniji u ovoj oblasti ako oni čija je obaveza zaštita prava ostaju, ne samo pasivni, već često i otvoreno vrše povrede prava”, primećuje Toskić Cvetinović.

Sagovornici Istinomera saglasni su da nije dovoljno samo da imamo zakone po uzoru na evropske, već je potrebno i da ih sprovodimo i prevodimo na jezik razumljiv građanima. Oboje ukazuju da je neophodna edukacija rukovalaca podacima o njihovim obavezama, ali i građana o njihovim pravima, te uvođenje strožih kazni za povredu privatnosti jer, kako primećuje Toskić Cvetinović, bez privatnosti neće biti ni slobodnih građana, ni slobodnog društva.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović