Koliko sistem štiti uzbunjivače?
Sam Zakon o zaštiti uzbunjivača nije dovoljan, jer je potrebno da čitav sistem brzo reaguje i da se brzo istraže nezakonitosti na koje su uzbunjivači ukazali.
Namešteni tenderi, namešteni konkursi za posao, kupovina ispita i diploma, korupcija u zdravstvu, korupcija u policiji – većina građana navikla je da gotovo svakodnevno čuje po koji primer. A zašto onda svi ćute? Odgovori su različiti – oni koji rade se plaše da će ako progovore ugroziti svoje radno mesto, oni koji ne rade strahuju da nikada neće dobiti radno mesto, oni koji i sami krše zakon samo žele što jeftinije da prođu, i tako redom.
Samo retki imaju hrabrosti da progovore, da “dignu uzbunu“ uprkos realnoj mogućnosti da im se zbog toga poslodavac osveti – da izgube posao, da umesto povišice dobiju manju platu, da trpe razne vrste šikaniranja. Takve je država rešila da zakonski zaštiti i 2014. smo dobili zakon o “uzbunjivačima”, koji je počeo da se primenjuje u leto 2015. godine.
Foto: Transparency International EU
Da nije bilo uzbunjivača možda nikada ne bismo saznali za takozvanu drumsku mafiju, grupu ljudi koja je krađom novca od putarine državu oštetila za oko 6.5 miliona evra.
Međutim, nije uvek reč o milionskim prevarama i velikim aferama – uzbunjivači su (ili mogu biti) obični ljudi, radnici u fabrikama, bilo državnim, bilo privatnim, zaposleni u državnoj upravi, svi oni koji svakoga dana odlaze na posao i posmatraju stvari iznutra. Oni prvi mogu da vide razne nepravilnosti, koje namerno ili slučajno promiču nadležnima.
Uzbunjivači prvo mogu da progovore unutar svoje organizacije, što u suštini znači da otkrivaju informacije samom poslodavcu, ali ne direktno – postoje osobe zadužene da prime informacije od zaposlenih. Mogu da se obrate i nadležnim organima, na primer policiji ili različitim inspekcijama. U oba slučaja, uzbunjivači ne moraju da otkriju svoj identitet, što je veoma važno – ljudi će se osećati sigurnije ako znaju da njihov poslovac neće znati ko je podneo prijavu, imenom i prezimenom, ako to ne žele. Uzbunjivači mogu i da uzbune i javnost, najčešće putem medija.
Nešto više od godinu dana uzbunjivače štiti novi zakon – ukoliko je neki uzbunjivač dobio otkaz, premešten na drugo radno mesto ili pretrepeo neku drugu vrstu odmazde samo zbog toga što je bio uzbunjivač, on ima pravo na zaštitu. Uzbunjivač pokreće spor pred sudom, ali dok čeka da se proces završi, može da traži i privremenu meru od suda – da se odmah vrati na posao ili staro radno mesto. To je veoma važno, jer spor može trajati mesecima ili godinama, a rok za izricanje privremenih mera je osam dana.
“Prosek naših sudova u donošenju ove mere je tri dana. To potvrđuju i statistički izveštaji – od ukupno 40 podnetih predloga za određivanje privremene mere, odlučeno je u 37 predmeta“, izjavila je nedavno ministarka Nela Kuborović na predstavljanju rezultata primene ovog zakona.
Pohvalno je što sudovi privremene mere donose i brže od zakonom predviđenog roka. Međutim, zaštitu nisu dobili uzbunjivači u svih 37 pomenutih slučajeva – neki moguće opravdano, a neki samo zato što poslodavac nije eksplicitno priznao da je vršio odmazdu.
Urednik portala Pištaljka, koji se bavi pružanjem pravnih saveta uzbunjivačima i koji je učestvovao u izradi Zakona o zaštiti uzbunjivača, Vladimir Radomirović kaže da je bilo primera “čudnih sudijskih odluka“.
“Imamo nedavno slučaj u višem sudu u Beogradu gde je uzbunjivač odbijen, a sudija je u obrazloženju naveo da poslodavac nije u rešenju o otkazu naveo da je otkaz posledica uzbunjivanja. Nijedan poslodavac to neće uraditi, uvek će naći neki razlog, da li je to disciplinski postupak, neki izmišljeni prekršaj ili će naći neki banalan razlog”, objašnjava Radomirović.
Prema njegovim rečima, obično je reč o velikim državnim preduzećima ili velikim privatnim preduzećima, “koje mogu da iskoriste neke svoje poluge da se osvete uzbunjivaču i preko suda”.
Pre ovog zakona, uzbunjivače je štitila Agencija za borbu protiv korupcije u skladu sa Pravilnikom o zaštiti uzbunjivača. Tada je manji broj ljudi mogao da računa na zaštitu – status uzbunjivača nije mogao da dobije zaposleni u privatnom sektoru, niti neko ko je želeo da prijavi nezakonitosti koje nemaju veze sa korupcijom.
U poslednjoj godini primene ovog pravilnika, 2014, status uzbunjivača dobilo je 15 osoba, a najčešće su odbijani zato što im je radni odnos prestao pre nego što su podneli prijavu.
Međutim, još jedan veliki problem, koji Zakon o zaštiti uzbunjivača, koliko god bio napredan, ne može da reši jeste pitanje funkcionisanja brojnih državnih institucija.
Naime, kada uzbunjivači prijave korupciju ili neko kršenje zakona, i brzo dobiju zaštitu, i dalje postoji bojazan da se ništa neće promeniti – ne zna se šta se dalje događa sa slučajevima na koje su uzbunjivači ukazali.
“Ono što je možda i važnije u ovom trenutku jeste da istražni organi, nadležni državni istražni organi kao što su policija i tužilaštvo i neki inspekcijski organi, na primer, moraju brzo da reaguju po prijavama uzbunjivača da bi se što pre kaznili oni koji su odgovorni za štetu po javni interes i da bi se sprečilo da uzbunjivači trpe odmazdu od onih koji su im nadređeni“, kaže Radomirović.
Srpski model za Evropu?
Premijer Aleksandar Vučić je u svom ekspozeu početkom avgusta kao poseban uspeh prethodne vlade izdvojio usvajanje Zakona o zaštiti uzbunjivača.
Otvoreni parlament, 9.8.2016. godine
“Zakon se primenjuje već godinu dana. Iako su mnogi sumnjali da sistem predviđen u zakonu neće štititi uzbunjivače, rezultati su dobri. Do sada je sudskim odlukama zaštićeno 35 uzbunjivača, a o kvalitetu Zakona svedoči podatak da je Evropska komisija preuzela preko 90 odsto ovog zakona za novu direktivu EU za zaštititu uzbunjivača“, rekao je Vučić.
Međutim, nije jasno na koju direktivu je premijer mislio, jer trenutno postoji nekoliko različitih inicijativa i nije počela rasprava ni o jednom konkrentom dokumentu, objašnjava programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić.
“Čitao sam jedan od tih predloga (grupe Zelenih) i u njegovom obrazloženju se nigde ne pominje da je korišćen kao model zakon iz Srbije. Naravno, među njima postoji dosta sličnosti, ali pre bih rekao da je to posledica činjenice da su već uspostavljeni na međunarodnom nivou (pre nego što je usvojen Zakon ovde) neki minimalni standardi zaštite, nego da je neko prepisivao odredbe iz ovdašnjeg zakona”, kaže Nenadić.
Dakle, većina je saglasna da je dobro što je zakon donet, jer su uzbunjivači tako zaštićeniji. Međutim, one koji u moru ćutljivih odluče da progovore mora da štiti čitav sistem – od policije, preko tužilaštva i sudova, do državne administracije koja bi trebalo da štedi novac građana, umesto da ga rasipa. Svima njima je (ili bi barem trebalo da bude) u interesu da ima što više uzbunjivača, koji će im pomoći da bolje rade svoj posao.
