Kada se govori o odgovornosti funkcionera, kod nas se često pomene, čini se, najdrastičniji slučaj – upravnik jedne železničke stanice u Japanu pre desetak godina izvršio je samoubistvo nakon što su vozovi u njegovoj nadležnosti kasnili (navodno, za godinu dana ukupno svega nekoliko minuta). U zemlji u kojoj se veliki broj ljudi prevozi vozovima i rasporedi su veoma zgusnuti, malo kašnjenje može da izazove veliku pometnju. Ovaj ekstremni potez službenika privukao je pažnju širom sveta i izazvao šok. Prema nekim podacima, u Japanu se izvrši oko dve hiljade samoubistava godišnje zbog poslovnih problema.
Političari u mnogim zemljama, iako obavljalju veoma odgovorne poslove i uz njih imaju privilegije, veoma često izbegavaju da se suoče sa svojom odgovornošću za propuste u oblastima koje su im poverene.
Kakva je situacija u pogledu odgovornosti među političarima i drugim javnim funkcionerima u Japanu? Da li su pod sličnim pritiskom kao njihove kolege u drugim sferama?
Ovih dana u medijima se dosta pominjao japanski zamenik premijera i ministar finansija, zbog izjava da bi Japan trebalo da promeni svoj poratni ustav kako bi se vojsci, čija je uloga sada svedena isključivo na odbrambenu, dala veća ovlašćenja. On je rekao da bi u tom smislu Japan trebalo da sledi nacistički primer i tajno promeni posleratni ustav države, pre nego što iko shvati da je to učinio.
Lideri japanske opozicije su kritikovali ministrovu izjavu, uz tvrdnje da to pokazuje nerazumevanje istorije i šteti nacionalim interesima. Pojedini opozicioni političari zatražili su i njegovu ostavku. On je odbio, i rekao da je njegova izjava pogrešno protumačena.
O konceptu odgovornosti za rečeno i učinjeno u Japanu, Istinomer je razgovarao sa Ginko Kobajaši, japanskom novinarkom koja živi i radi u Velikoj Britaniji.
„Politička kultura u Japanu je takva da su ljudi tradicionalno u velikoj meri verovali političarima i drugim javnim funkcionerima u pogledu brige za budućnost društva i zemlje, i nisu postavljali mnogo pitanja. To se, međutim, brzo promenilo nakon katastrofalnog zemljotresa 2011. godine – ljudi smatraju da su ih vlast, zvaničnici i veliki mediji lagali. Ovi poslednji su se često, umesto da istražuju činjenice, ponašali kao PR služba Vlade. Za razliku od Velike Britanije razumevanje koncepta političke odgovornosti u Japanu je tek skorašnji fenomen, i još uvek je više na nivou opšte svesti o potrebi da vlast i administracija imaju obavezu prema građanima, a manje praktičan zahtev da se tako i ponašaju. Građani, osim podržavanja neke partije ili glasanja, retko na drugi način učestvuju u političkom životu.“
Ona ističe da je ono što funkcionere najčešće navodi da u praksi pokažu svoju odgovornost za propuste i greške u poljima za koja su nadležni i podnesu ostavke jeste stid – pred kolegama, pretpostavljenima, ili medijima. To su, povremeno, i skandali koji utiču da njihov ostanak na funkciji postaje neodrživ.
„Čak i ako javni funkcioneri nisu direktno povezani sa skandalom, kritika i pritisak kolega ili medija može biti tako jak da na kraju podnesu ostavku. I istrage tužilaca o imovini funkcionera, ako se pokažu nezakonitosti, mogu – povremeno – biti razlog za ostavke.“
Među rečima engleskog porekla, koje su sve prisutnije u japanskim medijima, nalazi se i pojam political accountability (politička odgovornost). Ipak, čini se da je puno razumevanje i primena ovog koncepta, i među građanima i među javnim funkcionerima, nešto što tek treba da zaživi i da dobije jezičko i praktično značenje u japanskom društvu.
