Kome je bliže „mitsko biće“ – neopredeljeni glasač?

Statistika je komplikovana nauka, u velikoj meri egzaktna, ali i podložna zloupotrebama, u zavisnosti, naravno, od namera onih koji se bave ovim poslom. Upravo zbog toga, dešava se da se pojavljuju, u razmaku od samo nekoliko dana, gotovo dijametralno suprotni rezultati anketa po kojima, recimo, u istom periodu rejting Aleksandru Vučiču, istovremeno raste i permanentno pada.     

Srđan Bogosavljević, profesor statistike na Beogradskom univrezitetu, dugo godina čelni čovek Ipsos Strategic Marketinga, upozorava, najpre, da imamo preko 6,8 miliona registrovanih birača u zemlji od sedam miliona stanovnika. Radi se, naime, o razlici između imalaca naših dokumenta i stvarno prisutnih u zemlji. Ovih drugih je, po svemu sudeći sada i bitno manje od 5,3 miliona, a onih koji bar nekada glasaju nema više od 4,5 miliona. Izlaznost na izbore u poslednje vreme kreće se oko 3,6 miliona, sa trendom pada zbog toga što se Srbija smanjuje za oko 35.000 stanovnika godišnje. 

“Budući da SNS osvaja polovinu tih glasova, onda profil SNS birača i ne može mnogo da odstupa od profila građana Srbije. Ono sto ga izdvaja je činjenica da među SNS biračima ima značajno više žena. U odnosu na profil Srbije, SNS ima više starijih, a manje mlađih birača i manje birača sa fakultetskim obrazovanjem. Međutim, kako je to i najmasovnije stranka, ipak je ubedljivo najveći broj onih sa visokim obrazovanjem“, objašnjava Bogosavljević.

Ako se nasuprot SNS-u postavi Savez za Srbiju, kao konglomerat stranaka različitih programa i ideoloških orijentacija, uočava se, kako naglašava Srđan Bogosavljević, uz ogradu da “uprosečavanje nema mnogo smisla“, da je u ovoj populaciji učešće mladih i stanovnika Beograda veoma značajno.

“Ono sto jeste zajedničko onima koji podržavaju SZS je pre svega ‘anti-Vučić’ raspoloženje, iako podržavaoci pojedinih stranaka i lidera u SZS malo toga imaju što ih spaja. To je verovatno i jedan od razloga sto mnogo više osciluju rejtinzi pojedinih stranka te orijentacije, nego njihov zbir“, ističe dr Bogosavljević.

Bojan Klačar, izvršni direktor CESID-a, uočava pet ključnih razlika između birača SNS i SZS.

“SNS se obraća biračima starijim od 50 godina, posebno penzionerima, za razliku od mlađih birača SZS. Savez za Srbiju ima obrazovaniju strukturu svojih pristalica. Birači SNS informišu se iz tradicionalnih medija, posebno televizija, dok su glasači Saveza za Srbiju više prisutni na internetu. Oni koji su za SZS iznad proseka žive u urbanim mestima, dok SNS crpe snagu iz prigradskih naselja i sela“, naglašava Klačar i napominje, kao i Bogosavljević, da je glavno uporište SZS u Beogradu, dok SNS dominira u unutrašnjosti Srbije.

Zajedničko za obe strane, po Klačarevom mišljenju, jeste da i jedna i druga opcija imaju slab upliv među manjine, ali SNS kroz koaliciju sa SDPS i SVM rešava tu vrstu problema, dok je SZS, za sada, bez ikakvog odgovora.

Ovakva slika biračkih tela Srpske napredne stranke i Saveza za Srbiju ne predstavlja neko iznenađenje i uglavnom je potvrđuju sva istraživanja. Ono što je, međutim, u izvesnom smislu nepoznanica je da li ima preklapanja između ove dve velike grupacije, odnosno da li postoji mogućnost uticaja opozicije na dosadašnje glasače vladajuće stranke, i obrnuto.

Srđan Bogosavljević misli da, tehnički gledano, preklapanja ima: svi bi voleli da privuku penzionere, jer ih je najviše, zatim svi bi voleli da privuku mlade, jer je tu je energija, ali suštinski je situacija drugačija. 

“Ni rast, ni pad SNS se apsolutno ne odražava na rejting opozicionih stranaka. Čini se, kada se pogleda da je podrška ‘anti-Vučić’ strankama daleko manja od broja onih kojima nikako nije izbor SNS, da je opozicija propustila niz šansi da popravi svoj rejting“, dodaje on, smatrajući da je propuštena prilika da se postojeće ili nove stranke i pokreti bolje politički profilišu, ili konsoliduju u prethodnih nekoliko izbornih ciklusa.

Bogosavljević primećuje da se svaki put stvarala nova kombinacija ”udružene opozicije“, ali po pravilu sa istom idejom: da budu “protiv“, ne promovišući ni svoje vrednosti, ni svoje stavove. 

“U ovom trenutku SZS ima problem da se širi na apstinente, kojima izgleda nije dovoljno da daju svoj glas “protiv“, već izgleda da bi radije davali glas “za“ nešto, a uz to “protiv“ aktuelnoj vlasti. Posebno je uočljivo kolebanje birača između SZS, PSG i SDS, zapravo pokreta i lista koje, pre svega, komuniciraju da su protiv Vučića, a zbog međusobnih razlika imaju jako sužen prostor za definisanje zajedničke političke ponude“, objašnjava Bogosavljević.

U takvim uslovima, gde se velike teme ostavljaju po strani, i traži se samo promena vlasti, nije lako pridobiti nove, neopredeljene glasače i zato istraživanja pokazuju ozbiljno prelivanje simpatija iz jedne ka drugoj opozicionoj opciji, ali ne i rast broja njihovih birača, već naprotiv. Dilemu kako glasati za tako heterogenu koaliciju Bogosavljević vidi i među učesnicima protesta, a još više među manje aktivnim “opoziciono“ opredeljenim biračima.

Bojan Klačar, sa druge strane, smatra da opozicija mora da dođe do birača SNS, njihove “plitke“ podrške, ako očekuju iskorak. On procenjuje da opozicione stranke do sada nisu uspevale u tome, jer su zadržali određenu dozu elitističkog pristupa u kome se birači SNS neretko karakterišu kao nedorasli demokratiji. 

“Oštrica napada ide i ka SNS i ka njihovim biračima, a to je pogrešno, već je neophodno zadržati kritiku ka stranci i zadržati pažljiviji odnos prema njenim biračima. Posao političara je da priđe biraču, a ne da ga kvalifikuje kao plaćenika ili nedemokratu. Samim tim opozicija treba i da prilagodi poruke ka ovim biračima jer se oni bitno razlikuju od čvrstih pristalica opozicije. Čak i ako pažljivije pratite nastupe Aleksandra Vučića, on sve vreme negativno govori o liderima opozicije, dok je neretko suzdržan prema ljudima koji tu opoziciju podržavaju“, upozorava izvršni direktor CESID-a i dodaje da se radi o različitim ciljnim grupama, s tim što SNS ima veći manevarski prostor imajući u vidu brojnost ciljne grupe kojoj se obraća, a to je u najširem smislu politički mejnstrim.

SNS je , takozvana “catch all“ (“svehvatajuća“) stranka i to podrazumeva, objašnjava on, labavu ideologiju i šarolikost birača i spram toga definisane aktivnosti.

Neopredeljeni glasači su stalna tema pred svake izbore. Neretko se čak i ovoj grupaciji pridaje ogroman značaj, poput tasa na vagi koji odlučuje na koju stranu će se pretežno okrenuti biračko telo. Za Bojana Klačara, “neopredeljeni“ predstavljaju, neku vrstu “mitskih bića“ od kojih opozicija već sedmu godinu očekuje rešenje.

A, istina je, smatra on, da njih nema u onom obimu koji se neretko prikazuje, jer izlaznost u Srbiji je u realnosti skoro uvek veća od 65%, imajući u vidu stanje biračkog spiska. Pojedini među njima (čak i do deset odsto) su trajno nezainteresovani za politiku i, na kraju, neopredeljeni su vrlo šarolika i disperzirana skupina birača i nisu po definiciji isključivo opoziciono nastrojeni, tvrdi Klačar.

Koliki god da je stvaran broj neopredeljenih birača, prema mišljenju Srđana Bogosavljevića, kampanje prema ovoj ciljnoj grupi nisu uopšte uspešne. Frontalne akcije, kao što su kampanje za izlaznost, tvrdi on, uglavnom dovode sada do proporcionalnog rasta svih, sa malom prednošću za najmanje stranke i stranke manjina.

Bogosavljević upozorava da, s druge strane, SNS ima veliko i stabilno biračko telo i najvažniji im je zadatak da ga ne samo održe, nego i motivišu za izbore, tako da svaka taktika osvajanja neopredeljenih ne sme da demotiviše postojeće birača, a to nije ni malo lako. 

“Kada se pogledaju brojke onih koji svakako nisu za SNS, to je daleko više od broja birača koje široke koalicije opozicije pridobijaju i odakle bi se moglo naslutiti da SZS ima prostor da osvaja neopredeljene. Međutim, deluje mi ekstremno teško da ovako komponovana opozicija bude uspešna u tome, pre svega jer simpatizeri SZS zapravo podržavaju samo pojedine političare ili stranke koje su u savezu, ali istovremeno se duboko ne slažu ili ne vole neke druge u tom savezu. Da budem jasan, na primer, mali je broj onih koju slede Dveri da budu za DS ili obrnuto – i to nije nenormalno, jer te stranke imaju dijametralno suprotne stavove o većini važnih, životnih tema Srbije“, decidan je Srđan Bogosavljević. 

Zbog toga i misli da je za izbore svakako bolje za opoziciju da ide u više kolona, jer ljudima fali ne samo da kažeš šta nećeš, nego i šta hoćeš, a to nije moguće, kako on kaže, kada imaš ogromna neslaganja unutar istog bloka o temama od kojih zavisi politika koju bi taj blok eventualno sprovodio ako dođe na vlast.

Udružena opozicija je ponekad efikasna kada traži smenu nekoga ko je na vlasti, a već je izgubio podršku, kao što je bio slučaj 2000, kada je većina mislila da Srbija ide u pogrešnom pravcu, a opozicija je bila usitnjena bez infrastrukture, ali ozbiljno podržana od međunarodne zajednice. Trenutno nema te vrste nezadovoljstva, niti postoji univerzalni krivac kao što je bio Milošević, a nema ni te vrste sveobuhvatne pomoći iz inostranstva.   

“Čini se da je opozicija svesna i ovoga i činjenice da je za izbore potrebna jaka infrastruktura i skoro 20.000 aktivista koji treba da kontrolišu izborni proces, tako da svoje zahteve i ne usmerava na raspisivanje izbora, niti ulazi u raspravu o tome kako nešto rešiti, iako je izborni potencijal koje nude opoziciono nastrojeni birači ozbiljan”, zaključuje Bogosavljević.