Konac delo krasi
Apel, ponuda ili poziv – svejedno je – koji je uputio predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, a odnosi se na saradnju, okupljanje ili širu koaliciju – svejedno je – demokratskih snaga, stranaka i partija – svejedno je – upravo je baš tako, svejedno (bar za sada) neizvodljiv poduhvat. Okupiti pod isti barjak sve koji demokratski misle ili delaju, propalo je preduzeće već u najavi.
U firmu koju je Čeda negde bajkovito zamislio trebalo bi, pre svih, deo vlasništva da unesu Dragan Đilas i Demokratska stranka. S obzirom na trenutno kotiranje te stranke na tržištu, njoj bi možda potpora s neke strane i dobrodošla, ali ta potpora nije Čedomir. Otpadnik iz iste te stranke koju, posredno, poziva na konstruktivno ćaskanje i pružanje ruke prijateljstva. Kako velike uši javljaju, Đilasu tako nešto ne pada na pamet.
Vojislava Koštunicu niko nije pominjao, ali on se može osetiti prozvanim, s obzirom na naslov firme, čiji je predsednik – Demokratska stranka Srbije. Demokratija te stranke je taman onolika koliko je ima i kod radikala. Pod uslovom da ste skloni da radikale smatrate demokratama. Kad ih već pomenuh, kud se dedoše individue tog političkog formata? Za jednog sigurno znam gde je. Piše memoare u Hagu. Elem, vratimo se DSS-u koji se bar po prefiksu može smatrati onim snagama kojima je Čeda poslao poziv (apel, ponudu). Kako ta stranka, zapravo i nije nikakva snaga, i ona se briše s mogućeg spiska ponuđača. Osim ako šef te stranke – koji odavno skriva one oči koje su nekada s plakata smele da nas gledaju – ne misli da neko treba da mu dođe na noge i odnose ga na presto. Mislim, a to je samo moje skromno mišljenje, da je Čedomir vremenom postao pomalo gadljiv i na onaj plakat, i na one oči.
Ujedinjeni regioni i Mlađan Dinkić mogu, takođe, pomisliti da bi i oni mogli da budu deo te neprincipijelne (i gotovo nemoguće) koalicije. Time bi samo potvrdili da su, kao i u većini slučajeva, mislili – pogrešno. Uostalom, oni bi mogli bilo s kim ko bi im ponudio resor za pare i hartije od vrednosti u nekoj imaginarnoj Vladi. A do sada su tu prišipetlju ama baš svi pozivali da bude manjinski vlasnik velike moći kojom je Mlađa paradirao sve dok se, ovi koji su ga zvali, ne dozovu pameti i degažiraju ga preko tarabe.
Demokratska je, u osnovi, i Nova stranka, čiji je predsednik Zoran Živković, nekadašnji predsednik Vlade Srbije. On gotovo da nije ni zaustio da odgovori na pitanje novinara u vezi s Čedinim pozivom (apelom, ponudom) a već su osvanuli maliciozni naslovi tipa „Nova spremna za staro gvožđe“. Pri tom, Živković je posve diplomatski odgovorio da se o Čedomirovoj ideji može da razgovara, ne preciziravši ni kada, ni gde, a ni s kim. Naravno da može, evo upravo na tu temu „razgovaramo“ vi koji ovo čitate i ja koji ovo pišem. Što ne znači da o tome razgovaramo s Čedom. Takođe, to što Živković navodi kao „mogućnost da se o tome razgovara“ ne implicira i njegov pristanak da će s Čedom, nekim drugim ili trećim nužno mahati zajedničkom zastavom demokratije. Otuda su navodi Živkovićevog odgovora i naslov nad njima puko popunjavanje beline prostora onih medija kojima je frustriran napad ničim najubojitije oružje. Osim toga, Živković ne deluje kao neko ko bi ponavljao ono što je uspelo jednom, i samo tada, a odnosi se na široki demokratski koalicioni front koji je zbrisao Slobodana Miloševića. Ta su vremena odavno antika koja bi u ovom političkom dobu bila gramofon na navijanje u spejs šatlu. Sve to, Živković je apsolvirao, zbog čega je Novu i lansirao u orbitu.
A da je demokratija posustala i prepustila mesto staroj politici u novom odelu, evidentno je koliko i falte na istom tom, loše ispeglanom, odelu. U demokratiju se zaklinju i šnajderi tih odevnih predmeta koji su ga krojili po sebi, nikako po meri demokratije. Ona se zagubila kao otkinuto dugme za koje neko nov treba da pronađe konac i prišije ga, a da ne pegla one falte. Te pogužvane može da protera samo onaj ko pronađe dugme. I konac, makar on bio jedina nit koja će učvrstiti demokratiju.
